Autor je naveo moyda najveci problem Beograda i Novog sada - neverovatnu uobrazenost, prazninu i jalovost gradskih elita - i beogradske i novosadske, u kojima odnosi nisu drugaciji kao u nekom vecem selu. Prosto da covek ne poveruje koliko provincijalizma i bespotrebne sujete na tako malom prostoru i medju ljudima koji zbog samoproklamovane superiornosti sebe smatraju izdvojenim od ostataka grada. Ali, problem je sto takve elite ne uticu samo na sudbinu gradova nego i na sudbinu cele drzave.
Препоруке:
0
0
2
понедељак, 29 јун 2009 18:37
Гокси
Управо је ово велики проблем за Србију.Све више се код нас људи идентификују са градом,а не са државом,нацијом,вером.То управо и јесте циљ.Погледајте само Хрвате,и код њих постоји огромно ривалство,између Загреба,и Сплита,али Хрватска им је на првом месту.Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци,Дорћолци,Војвођани,...
Препоруке:
0
0
3
понедељак, 29 јун 2009 19:38
влкс
Пре би рекао да постоји и у једном и у другом граду више елита груписаних по политичком опредељењу.
Препоруке:
0
0
4
понедељак, 29 јун 2009 20:43
Morton
Malogradjani
Препоруке:
0
0
5
понедељак, 29 јун 2009 20:53
горштак
Изузетан текст!
Свака част аутору!
Гајић не остаје само на простом збиру политичких, историјских и географских чињеница, већ уме да задре у њихову ''позадину'', тј. на један дубљи, а не банално рационалан начин, препозна и ефектно растумачи њихова потиснута или скривена значења. А то је способност какву показује веома мали број аутора.
Можда би само на неким местима могао да избегне непотребну учтивост и буде још експлицитнији у закључцима, како му то полази за руком, на пример, у описивању београдских и новосадских јајара и грађаниста (друштвеног талога и квазиелите међу којима заправо и нема суштинских разлика).
Препоруке:
0
0
6
уторак, 30 јун 2009 07:28
луди скретничар
Одлична анализа и мени се чини по први пут озбиљно поређење два замајца живота и развоја наше земље.
Мислим да би на ово ваљало надовезати и причу о Нишу, 2. по величини граду (ако се не варам), који је тренутно на маргинама друштвено-економског живота у Србији.
Препоруке:
0
0
7
уторак, 30 јун 2009 12:39
Беба
Одлична анализа и врло важна тема, свака част аутору!
Препоруке:
0
0
8
уторак, 30 јун 2009 16:33
Rikard Baric
Lijepo je vidjeti kad se mladi ljudi šetaju gradom i gradovima kao Saša Gajić ili kao Dragan Jovanović u NIN-u. Uvijek se nađem s njima kao duh koji obilazi sve što je ljubio, a nije stigao upoznati. Život je najiskreniji kad ga shvatimo da smo u njemu – promašeni slučaj.
Ipak, iako moj izbor nisu Jevreji, nego Srbi, jer su narod utjehe i dobrote, moju duboku ljubav prema gledanju gradova dugujem Elie Faure-u (Eli For). Njegovu «Povijest umjetnosti, Duh oblika» čitao sam kroz čitav period mog JNA vojnog roka.
Jedina cjelovita ličnost koja je upotpunila Eli Fora u mom iskustvu je Thomas Merton, američki katolički cistercit.
Političku svijest, ako to mogu tako nazvati, dugujem Aleksandru Sokurovu, ruskom redatelju koji mi je ukazao tajnu pravoslavne samozatajne muževnosti.
Imam još dugova, ali ne bi želio da me čitalac shvati patetično.
S obzirom na navedeno imam jedan komentar za vrijednog autora članka. Na jednom mjestu kaže:
« Suština analogije pre leži u osnovnoj „osi“, kičmi koja prolazi kroz centar grada. Ona u beogradskom slučaju predstavlja zakrivljenu liniju povrh kalemegdanske hridi koja ide putanjom Kalemegdan–Uzun Mirkova–Vasina–Trg Republike, pa Srpskih vladara do Slavije[8], deleći centar grada na levu, savsku, i desnu, dunavsku stranu – od koje se, u pozadini, grad širi na brojnim brežuljcima.”
«Osi» su – geometrijski govoreno središte nekih okretišta, koje – stoje. Ono o čemu autor piše su možda «simetrale» gledanja, koje se u životu sapliću, kao i svi naši linearni pokušaji. Iz subjektivne vizure, ja opisanu «osu» vidim kao realno postignuće na čijem kraju je ljepota pravoslavne akribije izražene sa hramom Sv. Save na vračarskom platou. To je dakle detalj koji nedostaje u tekstu, a bode oči u realnom životu. Međutim, ostaje ljepota teksta, jer je nekako zamotala – upravo značenje tog hrama.
Препоруке:
0
0
9
среда, 01 јул 2009 01:53
Alcor
zaista odlican tekst. Uzivali smo..
Препоруке:
0
0
10
четвртак, 02 јул 2009 16:54
Душан Ковачев
Не бих се баш сложио са ауторовим паралелама.
Има много битних ствари које нису паралелне у овим градовима. Наиме, Београд је имао ТВ торањ, којег успшешно обнавља, док новосадске власти имале зграду ТВ коју нису обновиле, а рушевину сад хоће пошто-зашто да продају. Београд има мноштво биоскопа, има и мултиплекс, а Нови Сад ни један биоскоп у функцији (осим ако се не рачуна једно филмско платно). Новосађани су сами себи разорили језгро старог градског пре тридесетак година.
Уосталом, Београд има и Нови Београд. Нови сад никад неће моћи да има Нови Нови Сад.
Препоруке:
0
0
11
среда, 08 јул 2009 10:09
svetlana
Divan tekst, kao da je pretocio sve ono sto ja kao gradjanin Novog Sada primecujem. Zivela sam u mnogim mestima i u Bgd i autor teksta je odlicno prepoznao sustinu problema. Osim sto je to u obicnom zivotu mnogo gore, zeleci da se odreknu svog porekla iz BOSNE, LIKE i okolnih sela postaju razdrazljivi na intelektualce koji dolaze sa strane. Malogradjanska zatvorena sredina koja sebe proglasava elitom na evropskom putu, na kome ima mesta samo za njih, njihove rodjake i prijatelje. Podmuklost i sebicnost nevidjena, otudjenost na svakom koraku.
Moje dete koje je odlican djak svaki kraj godine doceka s bolom kada sva deca funkcionera, frizera, lekara i tzv dr nauka postanu magicno ``skroz odlicna`` posle celogodisnjeg nerada, sve dvojke trojke, a direktor kome se drugi roditelji zale kaze kako nista ne moze. U njenom odeljenju je i sin LIGASA za koga se vec zna da ce biti djak generacije jer je tata 8 g. u Upravnom odboru skole. UZAS.
Trazimo nacin da odemo na skolovanje van ``SRPSKE ATINE``
Bravo za autora
Препоруке:
0
0
12
среда, 08 јул 2009 13:10
Teofilo Kubiljas
Elita? Malogradjanska dreka. Ono sto je zaista najvaznije za buduce odnose Beograda i Novog Sada je cinjenica da izmejdu ova dva grada nema ni 15 kilometara nenaseljene teritorije. Sve je gotovo spojeno. Gde se zavrsava 'balkanski geto', a pocinje 'Srpska Atina'? Gde je poslednji put ugazio smrdljivi opanak, a gde se prvi put zacuo zvuk tambure? Gde je 'krezubi srpski Gedza' ustupio mesto samosvesnom, anksionzom, depresivnom i samoubistvu sklonom - Lali? Ovakvim vestackim podelama mogu da se bave samo skudoumni placenici, a njih u Srbiji ima mnogo. Dobar tekst, g. Gajicu.
.jpg)
Свака част аутору!
Гајић не остаје само на простом збиру политичких, историјских и географских чињеница, већ уме да задре у њихову ''позадину'', тј. на један дубљи, а не банално рационалан начин, препозна и ефектно растумачи њихова потиснута или скривена значења. А то је способност какву показује веома мали број аутора.
Можда би само на неким местима могао да избегне непотребну учтивост и буде још експлицитнији у закључцима, како му то полази за руком, на пример, у описивању београдских и новосадских јајара и грађаниста (друштвеног талога и квазиелите међу којима заправо и нема суштинских разлика).
Мислим да би на ово ваљало надовезати и причу о Нишу, 2. по величини граду (ако се не варам), који је тренутно на маргинама друштвено-економског живота у Србији.
Ipak, iako moj izbor nisu Jevreji, nego Srbi, jer su narod utjehe i dobrote, moju duboku ljubav prema gledanju gradova dugujem Elie Faure-u (Eli For). Njegovu «Povijest umjetnosti, Duh oblika» čitao sam kroz čitav period mog JNA vojnog roka.
Jedina cjelovita ličnost koja je upotpunila Eli Fora u mom iskustvu je Thomas Merton, američki katolički cistercit.
Političku svijest, ako to mogu tako nazvati, dugujem Aleksandru Sokurovu, ruskom redatelju koji mi je ukazao tajnu pravoslavne samozatajne muževnosti.
Imam još dugova, ali ne bi želio da me čitalac shvati patetično.
S obzirom na navedeno imam jedan komentar za vrijednog autora članka. Na jednom mjestu kaže:
« Suština analogije pre leži u osnovnoj „osi“, kičmi koja prolazi kroz centar grada. Ona u beogradskom slučaju predstavlja zakrivljenu liniju povrh kalemegdanske hridi koja ide putanjom Kalemegdan–Uzun Mirkova–Vasina–Trg Republike, pa Srpskih vladara do Slavije[8], deleći centar grada na levu, savsku, i desnu, dunavsku stranu – od koje se, u pozadini, grad širi na brojnim brežuljcima.”
«Osi» su – geometrijski govoreno središte nekih okretišta, koje – stoje. Ono o čemu autor piše su možda «simetrale» gledanja, koje se u životu sapliću, kao i svi naši linearni pokušaji. Iz subjektivne vizure, ja opisanu «osu» vidim kao realno postignuće na čijem kraju je ljepota pravoslavne akribije izražene sa hramom Sv. Save na vračarskom platou. To je dakle detalj koji nedostaje u tekstu, a bode oči u realnom životu. Međutim, ostaje ljepota teksta, jer je nekako zamotala – upravo značenje tog hrama.
Има много битних ствари које нису паралелне у овим градовима. Наиме, Београд је имао ТВ торањ, којег успшешно обнавља, док новосадске власти имале зграду ТВ коју нису обновиле, а рушевину сад хоће пошто-зашто да продају. Београд има мноштво биоскопа, има и мултиплекс, а Нови Сад ни један биоскоп у функцији (осим ако се не рачуна једно филмско платно). Новосађани су сами себи разорили језгро старог градског пре тридесетак година.
Уосталом, Београд има и Нови Београд. Нови сад никад неће моћи да има Нови Нови Сад.
Moje dete koje je odlican djak svaki kraj godine doceka s bolom kada sva deca funkcionera, frizera, lekara i tzv dr nauka postanu magicno ``skroz odlicna`` posle celogodisnjeg nerada, sve dvojke trojke, a direktor kome se drugi roditelji zale kaze kako nista ne moze. U njenom odeljenju je i sin LIGASA za koga se vec zna da ce biti djak generacije jer je tata 8 g. u Upravnom odboru skole. UZAS.
Trazimo nacin da odemo na skolovanje van ``SRPSKE ATINE``
Bravo za autora