"Миодраг Перишић, тадашњи председник ПЕН центра Србије, рекао је на песничком сусрету у Грачаници да је за њега „Косово поправни испит читаве генерације поратних усмерењака који су мало учили“."
М.Перишић је тада био и главни и одговорни уредник "Књижевних новина". У то време (1989.), у два-три наставка, у њима је штампан текст Љубомира Тадића у коме су изношене чињенице о обавезујућим одлукама Коминтерне којима се КПЈ позива на разбијање Југославије. У том контексту, у тексту се наводе и подаци који сведоче о сарадњи (по том питању) између франковаца (усташа) и комуниста. Наравно, текст је дочекан вокабуларом аналогним оном који данас користе другосрбијанци када вас етикетирају и прогласе заступником теорије завере, само ако сте се усудили и да помислите, како неко из њихових редова (па још за страни рачун) ради на разграђивању ваше земље.
Уз сав опрез, ни М.Перишић није слутио колико ће "усмерењаци", али и њихови професори бежати од сваког "поправног испита"! Имајући у виду да су, из њима најбоље знаних разлога, заказали и најобавештенији, онда се не би требало чудити
што данас имамо исте "радове" и исте реакције код указивања на њих и њихове протагонисте. Жалосно је што се сада, указивањима на исте, организоване праксе, противе и они који су раније указивали на њих, и то - најчешће заједно са самом "децом комунизма"! Лицемерје и конформизам!
Зато су питања из доњег цитата само реторичка!
"Србија 2009. нема Милошевића. Газиместан јој никад није био даљи. Појачава се притисак на Републику Српску. Да ли њени вођи данас одлучују рационалније? Самосталније? Да ли боље препознају „знаке времена“? Да ли ћемо проналазити бољи пут? Неће бити доброг у кризи. Али нису ни сва зла иста."
Да је бар један одговор позитиван, данас бар не би било проблема око Северне покрајине. Узалуд је један Тадић писао, један Перишић објављивао, многи читали; мало их је усвојило! Тако је то са усмерењацима. За њих само усмерење нема алтернативу, па и кад се поклопи са туђинским!

Pre bih rekao da smo se mi tek ovog Vidovdana stvarno probudili, a da smo poslednjih 20 godina proveli u bunilu. Mnogo smo šansi propustii, a mnogo šta je pogrešno urađeno - od plemenite ideje uzdizanja naroda i države nije ostalo ništa. Krivci su brojni, od samog Miloševića, do inostranih političara. Sad pošto smo se ponovo probudili, moramo ponovo krenunti napred - ali ovog puta moramo da učimo iz sopstvenih grešaka- u suprotnom, Vidovdan 2029 ćemo dočekati u još jadnijem stanju.