Prvorazredna analiza.Da pojednostavimo-Danas je na vlasti u Srbiji ,patrijska frakcija Stambolicevaca porazena na znamenitoj 8.sednici.
Препоруке:
0
0
2
петак, 05 јун 2009 22:07
Вања
Дивно!
Препоруке:
0
0
3
петак, 05 јун 2009 22:35
Татијана
Бриљантно!
Препоруке:
0
0
4
петак, 05 јун 2009 23:06
Сремица, Сремица
Врхунски есеј! Као и "Моралистички фрагменти" (два примерка:), који спадају у драгоцености моје библиотеке! Поздрав Господину!
Препоруке:
0
0
5
петак, 05 јун 2009 23:27
Милорад Станојловић
Увек постоји изузетак од правила, без обзира на теорију вероватноће. Такав је случај и са цењеним професором, аутором овог аналитичког текста. Наиме, ретко се ко уопште упушта у темељно истраживање историјског периода од 1951. године до данас, тј. након пораза грађанске културе Србије 1945. године. Без разумевања тог периода историје није могуће схватити како смо доспели у садашњи ћорсокак. Но, то се не истражује, што ће једног дана морати да се учини. Јер, то није обична историја, то је период савремене синдикално-анархистичке историје Србије (самоуправљање), која се дубоко ослања на своју предисторију, од антидржавне Тимочке буне до данас. Својевремено је професор Никола Милошевић једини држао јавни час, масовном аудиторијуму, практичне анализе друштвених догађаја на темељу логике и методологије, што је неопходно и данас. Јер, свака хистерија тражи терапију, а масовна хистерија, тражи и масовну терапију.
Препоруке:
0
0
6
субота, 06 јун 2009 05:08
вук, онај прави
Напросто бриљантно! Не спавам, уз полупразну флашу и згаснуту лулу, у мислима пребирајући када ми се нешто овако десило...Мислим, да овако осванем уз један текст. Господине Ломпар, верујте једном фанатику „сваколиког читалаштва“, овај ваш текст је најбољи текст који је НСПМ икада објавио! Нажалост, само на моју наравно (и на срећу), не могу да га прокоментаришем због цензуре која се примењује на једином слободном сајту Србије(?!)...НСПМweb: Докле мислите инсистирати на овом парадоксу?
Препоруке:
0
0
7
субота, 06 јун 2009 09:56
Милораду Станојловићу
Одличан вам је коментар! Мислите ли да су 9. март и 5. октобар такође били масовне хистерије усмерене на разбијење Србије?
Препоруке:
0
0
8
субота, 06 јун 2009 11:39
Стева Надрљански
Виш ти Ломпара. Ко би рекао да ће се за ових 20-ак лета колико га знам развити до ових висина... Нека, нека, да се једном пријатно изненадим.
И самом ми је пре неколико година упало у очи необјашњиво одсуство проф. Ђурића из савременог квазилибералистичког дискурса; чинило ми се да је факат његовог робијања у оно доба довољна препорука. Међутим, шта ће јадан човек кад није робијао из правог него из погрешног разлога (усудио се да противречи другу Тити на његовом путу разваљивања Србије), па све до дана данашњег није од ових наших левичара добио сертификат исправности. Ко му је крив, да није помињао интересе Србије, сад би стајао на том секуларном иконостасу.
Иначе, митолошки корпус "српских" либерала брижљиво је грађен; иако у њега не верује нико осим њих самих, довољно је конзистентан да се једног дана, ако опет дођу на власт, употреби као званична идеологија.
Препоруке:
0
0
9
субота, 06 јун 2009 11:47
Сремица, Сремица
Вуку, оном правом: Ја сам текст читала с прекидима, јер сам остајала без ваздуха! Вама, и свима, препоручујем "Моралистичке фрагменте" г. Ломпара! Мислим да се тај бисер још може купити у "Народној књизи", Николе Спасића 5, у Београду. Мени су два примерка послали поштом. Један сам хтела да поклоним... Ако их не нађете, ја Вам могу послати копију.
Препоруке:
0
0
10
субота, 06 јун 2009 12:27
Стева Надрљански
Проширио бих ове Ломпарове увиде до самог Косова. Зашто ова олигархија упорно у најмању руку ћутањем одговара на проблем међународно-шиптарског терора који већ годинама бесни на КиМ против Срба? Зато што је у њиховом креду - које најбоље одсликава њихов поједностављени црно-бели поглед на свет - одвајање Косова од Србије најјачи лек против српског национализма, уједно и казна за њега. Да би лек деловао и да би казна била спроведена неопходно је до даљњег суспендовати идеологију људских права и не примењивати је на косовско-метохијске Србе (уосталом, њих одавно посматрају као главну Милошевићеву базу, зато их и није штета). Подизање медијске халабуке за сваку шиптарску сузу значи "чишћење свог дворишта", а систематско ћутање пред српским сузама значи "чишћење ИЗ свог дворишта" свега што може да засмета на путу коначне идеологизације друштва. На исти начин ће и положај Цигана у Србији користити као доказ о нацификацији Србије (због чега ће они спровести денацификацију), али ни речи о томе да су хиљаде и хиљаде њих протеране управо са КиМ, као колатерална штета међународног уразумљивања Србије - идеологија људских права користи се у овом случају као секира само против Срба, али не и против Шиптара, који су у овом послу управо њихови највећи савезници, рекло би се - саизвођачи радова. То, наравно, није ништа ново: у питању је пројекат због којег је проф. Ђурић робијао, а којег они сад на другачији и моћнији начин настављају.
Препоруке:
0
0
11
субота, 06 јун 2009 14:06
Милорад Станојловић
@ Милораду Станојловићу. Захваљујем на похвалама, али се бојим да су незаслужене. Наиме, нисам писао коментар, већ само импресије. Не усуђујем се још увек да тако брзо срочим коментар на овакав текст(ове). Текст, осим што има праву тему и елоквентну студију, има и изразиту слојевитост, почев од семантичке анализе, тако да смо сви ми,чини ми се, у положају мачке око вруће каше. Но, зато ћу радо бацити поглед на Калемегдан, тј. на 9. март и 5. октобар.
Октобар је јаснији случај, па је ризик мањи. То је био случај сукоба на финансијској левици. Рат на финансиској левици није био могућ, јер су ризици интереса били превелики. Српски републиканци, са својим капиталом у иностранству, спадају у врло богате људе у Европи и свету. Реч је о неких 18.000 фирми које су основали у иностранству, почев од седамдесетих година, а које су усисале сав друштвени, државни, тзв. анонимни капитал.
Тиме се бавио Институт у Лунду, Шведска. Резултати су запрепашћујући и досад су делимично публиковани једино на овом сајту од стране господина Драгана Бисенића.
Овај сукоб на финансиској левици Србије није смео да прерасте у рат са последицама по лични капитал српских републиканаца. На велику основицу капитала, губитак профита од само 2% је огроман, а 5% се не сме ни замислити.
Овај синдром је најбоље дефинисао Небојша Медојевић. Предвиђајући плишани крај сукоба, он је проблем сажео у реченици: «...у социјалној револуцији се не једе хлеб, него људи».
Према томе, ту је било хистерије, али не и терапије, а интересе видимо данас јасно.
Разбијање Србије није било на дневном реду, јер српски републиканци не виде Србију. Они виде само себе.
Што се тиче, 9. марта, он није имао ни циљ, ни резултат. То је видљиво из тога да се ЈНА касније није јасно одупирала, а не би ни тада, да је имала прилику. Људи су дигнути на ноге, али не и Србија. Србија је наставила да клечи. Утолико сте у праву.
С поштовањем и уважавањем, РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ ДМ, Милорад Станојловић, генрални секретар.
Препоруке:
0
0
12
недеља, 07 јун 2009 07:26
Jaspers
E, moj profesore, nista ti nisi shvatio. Receno je vec da i djavo moze da citira Sveto Pismo, a evo sad ti pokazujes da se i moja knjiga, napisana sa namerom da prekine poricanje i samoobmanu, moze koristiti upravo u svrhe poricanja i samoobmane. Naravno, uz ogromna precutkivanja i falsifikate.
Ti pises:
"Два подручја која припадају диференцираном поимању кривице на посебном су удару секуларног свештенства: то су свест о прошлости и свест о „кривици других“ (...)
Свако размишљање о „кривици других“ доводи нас до овако упечатљивих примера: „Године 1938. Times је пренео Черчилово отворено писмо Хитлеру, у коме је стајало: ’Да Енглеска доживи националну несрећу упоредиву са несрећом коју је Немачка доживела 1918, молио бих Бога да нам пошаље човека ваше воље и снаге ума’
(...)
На шта нас упућује сазнање о томе да идеологизовани појам кривице – као аутентично постигнуће секуларног свештенства – не дозвољава никакав наговештај о „кривици других“? На подударност између два напоредна поступка: ако уклонимо сваку свест о титоизму и о „кривици других“, добијамо непроблематични, употребљиви и идеологизовани појам српске кривице."
A ja kazem:
We are evading the guilt question if we deviate from essentials into intrinsically correct details-as if these were the whole-or if we persistently seek, and indeed find, fault
with others.
In appropriate circumstances, a patient striving for common sense permits the submission of facts and connections to the victor. Now that we Germans are no longer active in the whole of history, we look upon what is and is not done as deciding our fate as well. Yet however correct this line of thought may be, it must not serve to replace or extinguish the guilt question. The form of evasion most easily understood is the glance at our own woes, Help us, many think, but don’t talk of
atonement. Tremendous suffering excuses.
Препоруке:
0
0
13
недеља, 07 јун 2009 07:42
Jaspers
Ti pises:
Тек нас метафизичка кривица доводи до осећања да се не можемо примаћи жртви, да се не можемо примаћи убиству другог човека у којем на некакав начин учествујемо – макар и на тако парадоксалан начин да смо били против свега што је и нехотично довело до те смрти. Та кривица се не може операционализовати. Јер, она припада личности: отуд је недоступна јавности, поготово јавној савести. Као и жртва, као и личност, и метафизичка кривица је истински недокучива и несаопштива ствар: она постоји – као и жртва, као и личност – али није употребљива; она је ту, али је одсутна.
A ja kazem:
As for guilt, one way is to think through the thoughts here expounded. They must not only be abstractly, mentally thought, but actually carried out; they must be recalled,
appropriated or rejected with one's own being. Purification is this execution and what comes out of it, It is not something new, tacked on at the end. Purification is the premise of our political liberty, too; for only conScioustless of guilt leads to the consciousness of solidarity and co-responsibility without which there can be
no liberty. Political liberty begins with the majority of individuals in
a people feeling jointly liable for the politics of their community.It begins when the individual not merely covets and
chides, when he demands of himself, rather, to see reality and
not to act upon the faith-misplaced in politics-in an earthly paradise failing of realisation only because of the others’ stupidity and ilLwi11. It begins when he knows, rather, that politics looks in the concrete world for the negotiable path of
each day, guided by the ideal of human existence as liberty. In short: without purification of the soul there is no political
liberty.
Препоруке:
0
0
14
недеља, 07 јун 2009 07:53
Jaspers
I jos jednom, ti kazes:
"Та кривица се не може операционализовати."
A ja kazem:
There is no other way to realize truth for the German
than purification out of the depth of consciousness of guilt.
THE WAY OF PURIFICATION
Purification in action means, first of all, making amends. Politically this means delivery, from inner affirmation, of the legally defined reparations. It means tightening our belts, so part of their destruction can be made up to the nations attacked by Hitler Germany.
Dakle, ti bi da zbrises u metafizicke visine, ali te ja nazalost vracam na cvrsto tlo reparacija. Kako god krivica bila metafizicka, to ne znaci da iz nje ne slede vrlo konkretne politicke akcije. Reparacije, izvinjenja, priznanja, itd.
Препоруке:
0
0
15
недеља, 07 јун 2009 08:09
Jaspers
Jos, ti kazes:
Како певати и мислити после Хирошиме? Ако су Гулаг и Аушвиц симболи тоталитаризма, Хирошима је симбол онога што може да учини демократски ум. Ствари можемо сагледати и партикуларније, као културно-цивилизацијске кругове: ако Гулаг открива источно-словенски свет, ако Аушвиц сведочи о германском свету, ком свету припада зло о ком сведоче побијени у Хирошими? Нису ли ти светови у некој невидљивој вези? Свест о метафизичкој кривици омогућава нам тај увид.
Ali meni su ti providni relativizatorski, poricateljski i samoobmanjivacki trkovi odavno poznati (dao sam im cak i posebno ime: "dodging into generality" - vrdanje u opstost) i ja ti unapred odsecam tu odstupnicu:
Another total view holds that finally everything in
the world comes to an end, that nothing is ever started without failing in the end, that everything contains the ruinous germ. This view puts non-success with every other nonsuccess on the one common level of failure, and thus, in an
abstraction, robs it of its weight.
I jos upozoravam:
There is more to reparation, however. Everyone really affected by the guilt he shares will wish to help anyone wronged by the arbitrary despotism of the lawless regime.
There are two different motivations which must not be confused. The first calls on us to help wherever there is distress, no matter what the cause-simply because it is near and calls for help. The second requires us to grant a special
right to those deported, robbed, pillaged,tortured and exiled by the Hitler regime.
Both demands are fully justified, but there is a difference in motivation. Where guilt is not felt, all distress is immediately leveled on the same plane. If I want to make up for what I, too, was guilty of, I must differentiate between the victims of distress.
Препоруке:
0
0
16
недеља, 07 јун 2009 08:25
Jaspers
Metafizicka krivica, dragi moj profesore, nije izgovor da se zbrise od politicke odgovornosti. Tek kada su svi politicki racuni polozeni, reparacije isplacene, zrtve obestecene, tek onda pocinje ovaj nezavrsivi, individualni, unutrasnji proces izlazenja na kraj sa metafizickom krivicom. Ako se ovaj proces, ovo povlacenje u sebe, ponudi umesto konkretnih politickih akcija, pa se jos uz to podlozi i skretanjem paznje na "krivicu drugih", Gulage i Hirosime, itd, onda to nije nista drugo do izvrdavanje, samobmana i poricanje.
A tvoj bes na "sekularno svestenstvo" ja sam vec odavno anticipirao i objasnio, moj profesore:
Our progress with inner purification on the basis of guilt consciousness can be checked by our reaction to attacks.
Without guilt consciousness we keep reacting to every attack with a counterattack. Once we have been shaken by the inner tremors, however, the external attack will merely brush the surface. It may still be offensive and painful, but it does not penetrate to the interior of the soul.
Where consciousness of guilt has been appropriated, we bear false and unjust accusations with tranquillity. For pride and defiance are molten.
(...)
If we truly feel guilt, so that our consciousness of being is in transformation, reproach from others seems to us like harmless child’s play, unable to hurt where the real guilt consciousness is an indelible prick and has forced a new form
on self-consciousness.
Препоруке:
0
0
17
недеља, 07 јун 2009 09:03
Ala Pugacova
Svojim divno pisanim razmisljanjima vracate veru da nije sve izgubljeno ;nadu da se lepom recju,ozbiljnim razgovorom,cinjenicama,cak i ako se ne slazemo u svemu,moze iznaci ujedinjujuca nit koja vodi u humaniju Srbiju.
Moje duboko postovanje i molba da svoje znanje i erudiciju svakodnevno prenosite mladima.
Препоруке:
0
0
18
недеља, 07 јун 2009 14:34
@ Jaspers
Ако сте себе тачно цитирали, шта мислите, због чега су момци из "Бетона" 10. марта зажалили што је Ваша књига преведена на српски? Биће да Вас ни они нису добро прочитали?
Препоруке:
0
0
19
недеља, 07 јун 2009 23:40
мачак, онај прави
Сјајна студија! Хвала Вам, професоре, на својеврсном просветљењу! Ваш текст, као и "О венцу" Н.Танасића, су за мене изузетно важни. Свака част!
Препоруке:
0
0
20
уторак, 09 јун 2009 14:25
Зоран
Овај текст ме је подстакао да размислим о инциденту на утакмици Србија-Аустрија када су навијачи са јужне трибине напали аустријске навијаче уз повике Гаврило Принцип. Стајао сам стрпљиво са 12-годишњим сестрићем у реду испред улаза на јужној трибини више од сат и по пред почетак утакмице и имао прилике да видим и чујем те који су покушавали да запале масу повицима Гаврило Принцип. У маси људи опаљених сунцем, радничког/сељачког порекла, са разним провинцијским нагласцима ови хушкачи су се издвајали очигледним бледилом и уредношћу/урбаношћу. Њихови повици су остајали усамљени маса им се није придруживала, било је негативних коментара у пола гласа и љутње и осионости у њиховом дрању и то љутње на масу која не прихвата налог дана. Ко су били они појединачно, шта им је било у глави не знам, али са ефектом њихове пропагандне акције сам се суочио 20 минута после почетка утакмице, пошто сам са сестрићем изашао са стадиона. Ушли смо у такси на аутокоманди, пожалио се возачу да нисмо могли да гледамо утакмицу иако смо платили карте, а реакција тог симпатичног и поштеног трудбеника овдашњег је била да су за све криви Срби из Босне. Немам везе, ни рођачке ни завичајне са Босном, али сам жаоку осетио и још је осећам....
У сваком случају "дерачи" су послужили борби против српског национализма - послужили су антисрпкој сврси - и тиме заслужили да их интимно прогласим за Титоисте.
Препоруке:
0
0
21
уторак, 09 јун 2009 15:57
Bresson
Sjajan tekst, g. Lompar. Esej o sili i pravu, o prirodi zla i moralnoj snazi onih koji ne samo da zele, vec i moraju da mu se odupru. Ne zaboravite dve stvari: 'Da je Bog zeleo da intervenise nad degeneracijom ljudske rase, zar ne mislite da bi to vec ucinio?' pita Kormik MekKarti, jedan od najvecih zivih pisaca konzervativne Amerike. Njihova jarost i histerija, izazvane osecanjem impotencije, mediokritetstva, beznacajnosti, a najvise 'uzasom praznine', ih teraju da se tako ponasaju. I plata im, neumitno, stize. Niko od citalaca Vaseg teksta se, uz svu 'gubitnicku muku' sa njima ne bi menjao. Nikada.
Ono sto je jos vaznije je da za svakog dobrog pisca nema mnogo dobrih citalaca. 'Prelistavajuci' komentare vidim da ste uspeli da izronite, negde, na 'horizontu nasih iscekivanja' i da nam date nadu da se stvari ovde menjaju, ili da bar ima nade da se promene. Ne samo zato sto je vreme da se prekine vladavina najgorih, najostrascenijih, vec zato sto, kao sto i sami kazete, ljudi veoma lako prepoznaju dobrotu. Narocito ljudi koji su morali da dugo trpe zlo.
Препоруке:
0
0
22
уторак, 09 јун 2009 17:36
ма какви
Зорану: Увек има провокатора! Било је Пољака(?!), који су нешто булазнили о Косову, а да би протествовали против њихових. Немају значаја, нити „Гавриловићи од принципа“, нити „браћа католичко-америчке вере“, Прва Србија се пита: да ли ће коначно устати или ће наставити да дрема под сенком једне од последњих српских шљива? Сетите се оне силне енергије која је проћердана будзашто, када је Кустурица прозивао мишеве и где је Тома сада (салто мортале, са двоструким, уствари троструким вијком, улево, удесно и уназад, а о Коштуници и да не говорим! А за то време, испирачи мозга раде ли раде, пиркају ли пиркају... Све у име евроатлантских интеграција, којих неће бити ни под раѕно...Нажалост, титоисти су на власти, а били су и у време Милошевића, Србија је под њиховим ногама и наставља да тоне и нестаје на очиглед свих нас (погледајте Каликов текст, као да читамо "размишљања једног зависника самоуправног социјализма по мери човека", а ако та његова "размишљања" упоредите са "западним флоскулама о људским правима итд.", видећете да је сличност фрапантна...). Поздрав, лепо сте приметили те "принципијелне Гавриловиће" и њихову "акцију у име српства" (јер, да је успела, замислимо сви заједно тешке казне које би уследиле, а "браћа Пољаци" су, можда, чак и успешније одрадили посао).
Препоруке:
0
0
23
уторак, 09 јун 2009 23:22
вламил
Изванредан текст, и заиста, један од најбољих на НСПМ.
Наравно, без увида у претходно време не може се разумети садашње и зато је избегавање да се Титово време разбистри добар индикатор да се - на врло сличан начин - и даље спроводи "лов у мутном"! Његови баштиници, како пре, тако и данас у позицији да на то пресудно утичу, спремили су за пост-титоистичке генерације инстант агитпроп-образовање о "маршалу", "путовању без виза", "угодном животу" и сл. О титоизму као специфичном ауторитарном систему владавине - ни речи! Са образовном "мреном", нове генерације тешко примећују перфидност нове-старе идолатрије (набреклој мантрама попут оне о "српској кривици" пре свега).
Препоруке:
0
0
24
среда, 10 јун 2009 17:37
Врањанац
Одличан текст професора Ломпара.
Остају ми само две недоумице.
Зашто ове идеје које пласира сада на НСПМ није афирмисао и као директор Политике?
И има ли могућности да своје ставове изнесе и у родној Црној Гори, у којој се титоистички дух запатио више него игде у бившој СФРЈ?
Препоруке:
0
0
25
среда, 10 јун 2009 19:02
@ Врањанац
1. Можда нисте знали, али Ломпар је био директор "Политике А.Д.", што значи да се бавио штампаријом и сличним стварима, а не новинама, којима су у то време управљали директор "Политике новине и магазини" Срђан Јанићијевић и глодур "Политике" Љиљана Смајловић. Он, дакле, није имао утицаја на уређивачку политику новина, нити је тај утицај могао имати, по формацији места на којем се налазио.
2. Ломпар је рођени Београђанин, тако да му ЦГ није "родна"; узгред, можда не би било лоше да се обавестите колико је често Ломпар баш у ЦГ говорио против тамошњег гушења српског националног осећања.
Препоруке:
0
0
26
петак, 12 јун 2009 12:02
Милош
Поштовани професоре,
нема потребе да толико опширно пишете о интелектуалцима који баштине титоизам. Ону су дборо позната и анализирана друштвена група. Наша данашња интелигенција је настала у доба комунизма, као нови друштвени слој, ослонац нове валсти у процесу стварања социјалистичког човека. Тај процес имала је цела Источна Европа и СССР. Наши социјалистички интелектуалци у Србији су посебни по томе што им је у основни код разумевања света уткан задатак борбе против српског национализама, што је био и најпречи задатак КП Србије основане марта 1945. године. Да би били у статусу повлашћеног друштвеног слоја ови интелектуалци су пратили основну линију своје партије. Одатле и потиче њихово данашње солидно материјално богатство. Тако су до њега и дошли, тога су свесни, па се и дана данас боре да задрже своје освојене позиције у друштвеној структури савремене Србије. Зато беже од питања одговорности, јер као што је рекао Макијавели лакше је заборавити када вам убију оца, него када вам одузму очевину. а та очевина је стечена у време титоизма(материјални, образовни и културни капитал). Пошто су антисрпски наступи и даље добро плаћани титоисти ће и даље наставити да иду старим опробаним стазама. Шта ће нас спасити од ове дружине? Биологија, али и договори са великим силама (САД).
Препоруке:
0
0
27
петак, 12 јун 2009 23:01
Душан Даниловић
Поштовани Милоше,
Грешите јако. Овај генијалан текст нам је потребан више него икада. Другосрпијански комунизам нема ништа заједничко са онима из бичег лагера. Зато смо ми где јесмо, као што и Румумуни и Бугари су тамо где јесу, организовани као релативно компактне и успешне нације сличне онима у западној половини нашег континента. Наша каљуга јесте каљуга титоизма, наш спецификум.
.jpg)
И самом ми је пре неколико година упало у очи необјашњиво одсуство проф. Ђурића из савременог квазилибералистичког дискурса; чинило ми се да је факат његовог робијања у оно доба довољна препорука. Међутим, шта ће јадан човек кад није робијао из правог него из погрешног разлога (усудио се да противречи другу Тити на његовом путу разваљивања Србије), па све до дана данашњег није од ових наших левичара добио сертификат исправности. Ко му је крив, да није помињао интересе Србије, сад би стајао на том секуларном иконостасу.
Иначе, митолошки корпус "српских" либерала брижљиво је грађен; иако у њега не верује нико осим њих самих, довољно је конзистентан да се једног дана, ако опет дођу на власт, употреби као званична идеологија.
Октобар је јаснији случај, па је ризик мањи. То је био случај сукоба на финансијској левици. Рат на финансиској левици није био могућ, јер су ризици интереса били превелики. Српски републиканци, са својим капиталом у иностранству, спадају у врло богате људе у Европи и свету. Реч је о неких 18.000 фирми које су основали у иностранству, почев од седамдесетих година, а које су усисале сав друштвени, државни, тзв. анонимни капитал.
Тиме се бавио Институт у Лунду, Шведска. Резултати су запрепашћујући и досад су делимично публиковани једино на овом сајту од стране господина Драгана Бисенића.
Овај сукоб на финансиској левици Србије није смео да прерасте у рат са последицама по лични капитал српских републиканаца. На велику основицу капитала, губитак профита од само 2% је огроман, а 5% се не сме ни замислити.
Овај синдром је најбоље дефинисао Небојша Медојевић. Предвиђајући плишани крај сукоба, он је проблем сажео у реченици: «...у социјалној револуцији се не једе хлеб, него људи».
Према томе, ту је било хистерије, али не и терапије, а интересе видимо данас јасно.
Разбијање Србије није било на дневном реду, јер српски републиканци не виде Србију. Они виде само себе.
Што се тиче, 9. марта, он није имао ни циљ, ни резултат. То је видљиво из тога да се ЈНА касније није јасно одупирала, а не би ни тада, да је имала прилику. Људи су дигнути на ноге, али не и Србија. Србија је наставила да клечи. Утолико сте у праву.
С поштовањем и уважавањем, РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ ДМ, Милорад Станојловић, генрални секретар.
Ti pises:
"Два подручја која припадају диференцираном поимању кривице на посебном су удару секуларног свештенства: то су свест о прошлости и свест о „кривици других“ (...)
Свако размишљање о „кривици других“ доводи нас до овако упечатљивих примера: „Године 1938. Times је пренео Черчилово отворено писмо Хитлеру, у коме је стајало: ’Да Енглеска доживи националну несрећу упоредиву са несрећом коју је Немачка доживела 1918, молио бих Бога да нам пошаље човека ваше воље и снаге ума’
(...)
На шта нас упућује сазнање о томе да идеологизовани појам кривице – као аутентично постигнуће секуларног свештенства – не дозвољава никакав наговештај о „кривици других“? На подударност између два напоредна поступка: ако уклонимо сваку свест о титоизму и о „кривици других“, добијамо непроблематични, употребљиви и идеологизовани појам српске кривице."
A ja kazem:
We are evading the guilt question if we deviate from essentials into intrinsically correct details-as if these were the whole-or if we persistently seek, and indeed find, fault
with others.
In appropriate circumstances, a patient striving for common sense permits the submission of facts and connections to the victor. Now that we Germans are no longer active in the whole of history, we look upon what is and is not done as deciding our fate as well. Yet however correct this line of thought may be, it must not serve to replace or extinguish the guilt question. The form of evasion most easily understood is the glance at our own woes, Help us, many think, but don’t talk of
atonement. Tremendous suffering excuses.
Тек нас метафизичка кривица доводи до осећања да се не можемо примаћи жртви, да се не можемо примаћи убиству другог човека у којем на некакав начин учествујемо – макар и на тако парадоксалан начин да смо били против свега што је и нехотично довело до те смрти. Та кривица се не може операционализовати. Јер, она припада личности: отуд је недоступна јавности, поготово јавној савести. Као и жртва, као и личност, и метафизичка кривица је истински недокучива и несаопштива ствар: она постоји – као и жртва, као и личност – али није употребљива; она је ту, али је одсутна.
A ja kazem:
As for guilt, one way is to think through the thoughts here expounded. They must not only be abstractly, mentally thought, but actually carried out; they must be recalled,
appropriated or rejected with one's own being. Purification is this execution and what comes out of it, It is not something new, tacked on at the end. Purification is the premise of our political liberty, too; for only conScioustless of guilt leads to the consciousness of solidarity and co-responsibility without which there can be
no liberty. Political liberty begins with the majority of individuals in
a people feeling jointly liable for the politics of their community.It begins when the individual not merely covets and
chides, when he demands of himself, rather, to see reality and
not to act upon the faith-misplaced in politics-in an earthly paradise failing of realisation only because of the others’ stupidity and ilLwi11. It begins when he knows, rather, that politics looks in the concrete world for the negotiable path of
each day, guided by the ideal of human existence as liberty. In short: without purification of the soul there is no political
liberty.
"Та кривица се не може операционализовати."
A ja kazem:
There is no other way to realize truth for the German
than purification out of the depth of consciousness of guilt.
THE WAY OF PURIFICATION
Purification in action means, first of all, making amends. Politically this means delivery, from inner affirmation, of the legally defined reparations. It means tightening our belts, so part of their destruction can be made up to the nations attacked by Hitler Germany.
Dakle, ti bi da zbrises u metafizicke visine, ali te ja nazalost vracam na cvrsto tlo reparacija. Kako god krivica bila metafizicka, to ne znaci da iz nje ne slede vrlo konkretne politicke akcije. Reparacije, izvinjenja, priznanja, itd.
Како певати и мислити после Хирошиме? Ако су Гулаг и Аушвиц симболи тоталитаризма, Хирошима је симбол онога што може да учини демократски ум. Ствари можемо сагледати и партикуларније, као културно-цивилизацијске кругове: ако Гулаг открива источно-словенски свет, ако Аушвиц сведочи о германском свету, ком свету припада зло о ком сведоче побијени у Хирошими? Нису ли ти светови у некој невидљивој вези? Свест о метафизичкој кривици омогућава нам тај увид.
Ali meni su ti providni relativizatorski, poricateljski i samoobmanjivacki trkovi odavno poznati (dao sam im cak i posebno ime: "dodging into generality" - vrdanje u opstost) i ja ti unapred odsecam tu odstupnicu:
Another total view holds that finally everything in
the world comes to an end, that nothing is ever started without failing in the end, that everything contains the ruinous germ. This view puts non-success with every other nonsuccess on the one common level of failure, and thus, in an
abstraction, robs it of its weight.
I jos upozoravam:
There is more to reparation, however. Everyone really affected by the guilt he shares will wish to help anyone wronged by the arbitrary despotism of the lawless regime.
There are two different motivations which must not be confused. The first calls on us to help wherever there is distress, no matter what the cause-simply because it is near and calls for help. The second requires us to grant a special
right to those deported, robbed, pillaged,tortured and exiled by the Hitler regime.
Both demands are fully justified, but there is a difference in motivation. Where guilt is not felt, all distress is immediately leveled on the same plane. If I want to make up for what I, too, was guilty of, I must differentiate between the victims of distress.
A tvoj bes na "sekularno svestenstvo" ja sam vec odavno anticipirao i objasnio, moj profesore:
Our progress with inner purification on the basis of guilt consciousness can be checked by our reaction to attacks.
Without guilt consciousness we keep reacting to every attack with a counterattack. Once we have been shaken by the inner tremors, however, the external attack will merely brush the surface. It may still be offensive and painful, but it does not penetrate to the interior of the soul.
Where consciousness of guilt has been appropriated, we bear false and unjust accusations with tranquillity. For pride and defiance are molten.
(...)
If we truly feel guilt, so that our consciousness of being is in transformation, reproach from others seems to us like harmless child’s play, unable to hurt where the real guilt consciousness is an indelible prick and has forced a new form
on self-consciousness.
Moje duboko postovanje i molba da svoje znanje i erudiciju svakodnevno prenosite mladima.
У сваком случају "дерачи" су послужили борби против српског национализма - послужили су антисрпкој сврси - и тиме заслужили да их интимно прогласим за Титоисте.
Ono sto je jos vaznije je da za svakog dobrog pisca nema mnogo dobrih citalaca. 'Prelistavajuci' komentare vidim da ste uspeli da izronite, negde, na 'horizontu nasih iscekivanja' i da nam date nadu da se stvari ovde menjaju, ili da bar ima nade da se promene. Ne samo zato sto je vreme da se prekine vladavina najgorih, najostrascenijih, vec zato sto, kao sto i sami kazete, ljudi veoma lako prepoznaju dobrotu. Narocito ljudi koji su morali da dugo trpe zlo.
Наравно, без увида у претходно време не може се разумети садашње и зато је избегавање да се Титово време разбистри добар индикатор да се - на врло сличан начин - и даље спроводи "лов у мутном"! Његови баштиници, како пре, тако и данас у позицији да на то пресудно утичу, спремили су за пост-титоистичке генерације инстант агитпроп-образовање о "маршалу", "путовању без виза", "угодном животу" и сл. О титоизму као специфичном ауторитарном систему владавине - ни речи! Са образовном "мреном", нове генерације тешко примећују перфидност нове-старе идолатрије (набреклој мантрама попут оне о "српској кривици" пре свега).
Остају ми само две недоумице.
Зашто ове идеје које пласира сада на НСПМ није афирмисао и као директор Политике?
И има ли могућности да своје ставове изнесе и у родној Црној Гори, у којој се титоистички дух запатио више него игде у бившој СФРЈ?
2. Ломпар је рођени Београђанин, тако да му ЦГ није "родна"; узгред, можда не би било лоше да се обавестите колико је често Ломпар баш у ЦГ говорио против тамошњег гушења српског националног осећања.
нема потребе да толико опширно пишете о интелектуалцима који баштине титоизам. Ону су дборо позната и анализирана друштвена група. Наша данашња интелигенција је настала у доба комунизма, као нови друштвени слој, ослонац нове валсти у процесу стварања социјалистичког човека. Тај процес имала је цела Источна Европа и СССР. Наши социјалистички интелектуалци у Србији су посебни по томе што им је у основни код разумевања света уткан задатак борбе против српског национализама, што је био и најпречи задатак КП Србије основане марта 1945. године. Да би били у статусу повлашћеног друштвеног слоја ови интелектуалци су пратили основну линију своје партије. Одатле и потиче њихово данашње солидно материјално богатство. Тако су до њега и дошли, тога су свесни, па се и дана данас боре да задрже своје освојене позиције у друштвеној структури савремене Србије. Зато беже од питања одговорности, јер као што је рекао Макијавели лакше је заборавити када вам убију оца, него када вам одузму очевину. а та очевина је стечена у време титоизма(материјални, образовни и културни капитал). Пошто су антисрпски наступи и даље добро плаћани титоисти ће и даље наставити да иду старим опробаним стазама. Шта ће нас спасити од ове дружине? Биологија, али и договори са великим силама (САД).
Грешите јако. Овај генијалан текст нам је потребан више него икада. Другосрпијански комунизам нема ништа заједничко са онима из бичег лагера. Зато смо ми где јесмо, као што и Румумуни и Бугари су тамо где јесу, организовани као релативно компактне и успешне нације сличне онима у западној половини нашег континента. Наша каљуга јесте каљуга титоизма, наш спецификум.