ОДЛИЧАН ТЕКСТ ..пречесто заборављамо да су темељи демократског система компетентност (грађанин уступа своје парче власти неком кога бира и за кога на основу веродостојних информација закључи да је стручнији и способнији да спроведе његове идеје) и једнако право гласа СВИХ грађана...ништа оод тога више не постоји у већини "демократских" земаља света па тако ни у Србији - "веродостојне" информације дају лобистички медији, стручњаци - креатори су замењени спроводиоцима туђих замисли, а право сваког појединачног грађанина замењено је колективним људским правима произвољних идеолошких колективитета, националних и сексуалних мањина, које прерастају у већину (у Црној Гори преко 60% становништва су декларисани као припадници националних мањина, у В.Британији 65% становништва има статуст неке мањине). 9.марта смо се тукли са полицијом борећи се за демократски систем и (СРПСКУ) националну државу (историјски једини познат оквир за демократски систем) а добили смо терор "лидера" и подобних колективитета.

Tekst je odlican, zapocinje raspravu o velikoj temi.
Ono sa cime se ne bih slozio je procena da jos uvek imamo vrhunske strucnjake u raznim oblastima (odakle li je doslo ono 3-4%?). Na zalost sada vidimo cenu koju placamo za masovnu emigraciju obrazovane populacije 90-tih - strucnih ljudi jednostavno nema (ne dovoljno, nego ni blizu; na stranu koliko bi se izborili da odlucuju od "politicki izuzetnih" i slicnih).

A kada bi autor priznao realnost da strucnjaka nema vise u Srbiji, to bi odmah otvorilo sledecu povezanu veliku temu: sta kao drustvo radimo na tome da omogucimo povratak obrazovane emigracije (i sprecimo dalji odliv). Ovo pomalo deluje kao utopija, ali stvarnost je da nam nisu sjajne perspektive ako bar deo obrazovanih ljudi (i njihove dece) ne vratimo. Sto se povecava broj godina koliko su emigranti van zemlje, sanse za povratak su sve manje. Ali cela stvar nije beznadezna: vecina emigranata ima zelju da se vrati.
Uostalom ima zemalja koje se relativno uspesno bore sa tim problemom, pa mozemo da ucimo na njihovim primerima. Npr. Mexico (koji je u jako teskoj poziciji jel zbog NAFTA sporazuma strucnjacima iz Mexica je jednostavno da predju da rade u USA) je minimizovao ovaj problem poreskim sistemom koji omogucava strucnjacima da imaju plate slicnog reda velicine kao da rade u USA (po cenu neravnomerne distribucije prihoda).
Da li kod nas postoji i jedna ekonomska studija koja analizira ekonomsku korist od povratka svakog obrazovanog emigranta (i njegove porodice) kratkorocno i dugorocno za Srbiju?

Око постојања стручњака код нас, не доводећи у питање став да нам је сваки стручњак драгоцен.
Постоји тзв. "сци листа". Листа међународно признатих стручних часописа у свету. Они су међусобно рангирани по тзв."импакт фактору". Ако је фактор 1, часопси је средњег утицаја. Ако је изнад 1, он је у горњој половини и обрнуто. Јасно је да су они са 2, 3 и више у самом врху. Али сама чињеница да је нечији рад објављен у међународно признатом часопису је успех.
Ако по том, дакле сасвим објективном критеријуму, погледамо шта је са нашим професорским кадром онда ћемо видети веома велике диспропорције. Тако су нам физичари, хемичари, фармацеути итд. одлични. Потпуно упоредиви са колегама у свету. Математичари су добри, могло би боље,као и медицинари, до рецимо рударско геолошког, саобраћајног и економског факултета који су по овом критеријуму баш лоши.
Постоји проблем рангирања неких професија, нпр. правника. Али и без овако објективног критеријума јасно је да квалитет на тим факултетима пада, да уписујемо невероватно велики и сасвим непотребан борј студената сваке године и да је критеријум на различитим факултетима тако велики да те дипломе уопште не гарантују минимум неопходног знања. У таквим ситуацијама једино решење је да се после завршеног факултета за оне који желе да буду судије ( можда и за тужиоце) уведе додатна једна школа за целу Србију у трајању од 2-3 године на којој би сконцентрисали најквлаитетније кадрове које имамо и где се годишње не би могло уписати више од 100 полазника. Нешто што би се радило по узору на Француску. И тако од професије до професије решавати кључно питање: како да дуплирамо за 10 година број истраживача ( ми смо око 2,7 на хиљду становника, ЕУ је просечно 5,6, а Финска 12) и како да нижи стручни кадрови, такође стручњаци, то стварно и буду.

Намера ми је била да разоткријемо проблем. Наравно да су дате само назнаке решења и потпуно се слажем да све то захтева заједнички напор да би се изнедрио концепт решења.

Моја размишљања иду у неколико праваца: Врхунски истраживачи морају добити потпуну финансијску подршку државе (и у становима и у додатној плати) како би сваки од њих посветио више пажње раду са докторантима и докторима наука који су на почетку своје истраживачке делатности. На тај начин нагло бисмо добили и значајно више истраживача.

Код факултета морамо значајно спровести концентрацију знања на мањем броју факултета. Значајано повећати захтеве према студентима и обавезно гро генерације усмерити на природне науке.

Код средњих школа морамо развити већи број елитних средњих школа које би у потпуности финансирала држава и на којима би талентована деца из свих слојева друштва имала потпуну државну материјалну помоћ.

Истовремено морамо стипендирати талентоване за студирање на најбољим факултетима у иностранству.

Укратко, поред воље и знања неопходно је да држава обезбеди новац. То значи да ако се иде овим путем вођења макроекономске политике решење уопште није могуће. Потребан је битно нови приступ који у буџету трајно ствара простор за неопходна додатна улагања у образовање и науку. Кључни правац је већ решен и постоји у форми законског предлога који смо радили. Али то је нека друга тема и о томе другом приликом. За вас је важно да знате да је без нових пореза потпуно могуће обезбедити сва потребна средства.

Господине Павловићу,

шта би са вашим сајтом srbija-inicijativa.org? Саботажа?