Fenomenalno Medenice.

Зима је. На небу је неко поцијепао огромну врећу сњежних пахуљица које херцеговачка бура ковитла и прогања ко Бог маглу. Мећава. Два дана су пред католички Божић. Кафана код Црначкића пуна. Гастарбајтери пристигли и часте се турама вина. Аутомобили, којима су се довезли из далеког свијета полако тону у сметове. До кућа, уским путевима је све теже. Потребно је уклањати формиране сметове. Имају, и спремни су потрошити нешто марака само да би стигли пред своју кућу. Питају, ко хоће да заради гртајући снијег? Јавише се њих неколико, и са њима Милош. Узеше лопате и кренуше у борбу са снијегом и вјетром. Заруменише се ионако румена лица здравих горштака. Циркулацију је подспјешило румено вино. Бацају они снијег са пута и тек што одмакну десетак метара иза њих се опет формира смет. Нема друге, мора се из почетка. Кад окренуше тако десетак јалових кругова и уморише се зажалише што су прхватили посао, а Милош сам себе прекори: ОЋЕШ ЛИ ПАРА МИЛОШЕ, БОГ ТЕ МАЗО!