Занима ме који су били аутори озбиљних предлога током Америчке револуције за номенклатуру "америчког језика" као званичног? Што се тиче урдуа, он није сасвим како аутор тврди, "муслиманско-пакистанска" варијанта хиндија већ урду и хинди заједно чине дијасистем звани хиндустани чији говорници разумеју другу страну. Урду карактерише локализовани речник који има значајан број позајмица из персијског, арапског и турског. Њиме говоре Хиндустанци Пакистана али и муслимани Индије (којих је више него у самом Пакистану) па је чак званични у пар индијских државица (политичких јединица).

Што се тиче хистерије да би усвајање екавског стандарда значило некакво отуђење од историјских личности српске ијекавске књижевне традиције иза њих обично лежи несигурност ијекаваца односно њихова квази-расистички осећај супериорности над екавцима. Ијекавица је по лингвистичарима настала у раздобљу између 12. и 14. века спајањем икавице и екавице. С тога јотовање (јекавизација) зависи од локалног говора, често је непотпуна с више или мање елемената екавизма или икавизма. У Семберији али у Старој Србији (Беране, Васојевићи) су присутни многи примери екавизма који пак стандардизатори ијекавизма покушавају да искорене све то чинећи под изговором очувања некаквог локалног партикуларизма иако је по дефиницији, књижевни језик стерилно вештачан.

Добро бре, докад више та подела на нације које користе одвојене језике. Језик јесте средство маркације, али није једино средство маркације. На крају, чему овакав објективно-научан став који избегава изношење вредносног суда? Чега ли се цењени аутор текста плаши осим можда аутоцензуре? Црногорски и босански језик не постоје, а инсистирање на називу српскохрватски језик и после хрватског прољећа је знак неспремности српског лингвистичког научног круга да изађе из једне вишедеценијске ушанчености у некакво југословенство. Нешто од таквог става се може видети и у овом тексту. Самим тим што се пише о језику и његовом именовању, немогуће је не ући у сферу политичког осим уколико аутор не жели да остане хладно научан и објективан (још једна од празноверица наших научника). Штета. За овако добру тему остајти и даље у оквирима мишљења претходна два века говори, у најмању руку, да српски лингвисти нису спремни да се суоче са изразитом политичношћу нашег времена, већ остају ушанчени иза зидова некакве научне објективности и аполитичности која ће ускоро постати још једна од фијока у ормару званом "Историја пропалих идеја"