Већ скоро четири деценије живим у Холандији . Отишао сам (легално и нажалост заувек), јер ми је (и мом потомству) комунистичким превратом 1945. г. била одузета шанса за нормалан живот онакав какав сам желео. У Холандији сам наишао на оно за чим сам у Југославији чезнуо: континуитет државе и друштва – без обзира на претходни рат. Холандија је била окупирана, династија је избегла у Енглеску. Нико је није оптуживао за издају – напротив (за разлику од Карађорђевића који су постали „народни издајници и кукавице“). Г. Ненадов потпуно оправдано наводи Чл. 43 Хашке конвенције о ратном праву, из 1907. године, којим су регулисани односи окупатора и становништва (IV Конвенција, чл.42-56). То треба читати, прочитаавати и памтити, и у том светлу разматрати питање рехабилитације генерала Недића (који је био ратни заробљеник „на одсуству“). Живот у окупираној земљи се морао некако наставити. То не подразумева правдање отворене колаборације и учешћа у окупаторским злочинима. Књижевници су писали и објављивали (ниједан није после рата стрељан, као што је стрељан нпр. Св.Стефановић), Црвени Крст је радио (нико није стрељао његовог генералног секретара, као у Београду), сликари су сликали (ниједан није ликвидиран као нпр. проф. Пера Поповић у Београду). Глумци – глумили, итд. итд. Полицајци су одржавали ред, ватрогасци гасили шпжаре, градоначелници су радили свој посао. У мојој холандској селендри, живим на углу улице која носи име градоначелника који је био у функцији од 1917-1951. године (дакле и за време немачке окупације). Нико га после рата није стрељао зато што је радио свој посао. Г-дин Ненадов цитира мој коментар „Дешава се полагано рушење комунистичког табуа и њиховог патента на истину. Аутору се то не допада и веома се једи“, Нажалост, то рушење иде сувише споро, али не треба губити наду. Могу да закључим да – док схватања проф. Станковића и њему сличних (за сада) још играју проминентну улогу, тешко да ће доћи до побољшања друштвене и политичке климе.

Рехабилитација учесника Другог светског рата је јако осетљива ствар, јер садашње границе и односи у Европи су резултат победе над фашизмом.

Naravno da je nemoguce usvojiti i primeniti naucne standarde i osnovne profesionalne norme kada je u pitanju ispravljanje ili modifikovanje iskljucivih ideoloskih pozicija.

Komunizam i jugoslovenstvo su bili modus operandi ne samo Titovog rezima vec i koalicije koja vec devet godina, posle drzavnog udara upravlja Srbijom. To podrazumeva da se iskrivljena slika proslosti odrzava (na aparatima) i da se ideolosko tumacenje istorije podupire pomocu stapa i kanapa, makar sve licilo na Potemkinova sela koja, u krajnjoj liniji imaju za cilj da dokazu nedokazivo: Da je Srbija onakva kakvom su je videli Titovi ideolozi, Staljinovi generali i Zapadni causi. Spanski primer upravo dokazuje da je moguce misliti i delati drugacije, potrebna je samo dobra volja, kao i jedan bitan uslov: Zivot i rad u slobodnom drustvu. Srbija to nije.

Umesto polemike, pisac ovog teksta bi mogao da postavi i jedno ostrije pitanje: Koliko prevedenih tekstova u stranim strucnim magazinima imaju perjanice srpske istoriografije, sociologije, dramaturgije, kao i korifeji nevladinog sektora, koji sigurno pripadaju visim esalonima srpske elite kao ljubimci demokratskog rezima i stranih faktora moci. Odgovori su porazni. Potpuni i nepobitni SLOM srpskog drustva je upravo rezultat favorizovanja poslusnicke i oktroisane 'elite'. Narod ovo oseca. I stidi se zato sto je izvoz liberalnih revolucija postao jedini prepoznatljivi srpski brend. Ako ne verujete, proverite brojac na dnu naslovne strane.