Свој коментар посв етио би једном од највећи државника у историји, Октавијану Аугустусу.Унук Јулије, Цесарове сестре,као млади политичар показао је изузетну сензибилност према политичким збивањима у ст. Риму оптерећеног грађанским ратовима.У почетку приклања се Сенату против М. Антонија, али врло брзо са истим склапа савез и Лепидом - познат као 2. триумвират.У битци код Филипа поразили су Брута и Касија, касније деле римску државу на западни - источни и јужни(Африка)с тим да остаје у Риму и вештим маневрима са римским Сенатом постаје самовладар добијајући титуле кон зула,проконзула,императора и принципуса, с тим да за разлику од Цезара оставља Сенат као врховно законодавно тело.За време његове власти долази до највећег процвата Рима нарочито у економском,политичком, војничком и културном смислу.Остаће упамћен по једном специфичном закону везано за пензионо осигурање проф. војника,када после 17 год.проф.војне службе обезбеђује даривање земље и друге погодности.

@што да не?

Када тако лако постављате хипотезе, имајте у виду да су Никола Петровић и Милош Обреновић практично РОЂАЦИ, и да се до те њихове родбинске блискости у то доба много више држало него данас. Михаиловићи/Обреновићи, тај омиљени род свих великих заговорника идеологије сужавања Србије, такође су Црногорци. И то несумњиво. Њихови црногорски корени су много јаснији него код Карађорђевића. Нема смисла пресликавати болести савременог дукљанства и комунистичког моравоцентризма на некадашњи династички ривалитет, а камоли изводити далекосежне закључке о читавим регијама Србије (на пример, о Црној Гори).

Na danšnji dan bio je dan u kojomem se rodilo više od umrlih.

Црногорци свакако јесу Срби, али не из разлога које наводите.
Није потребно ружити Србе, сем уколико не радите за непријатеља, а то верујем, није случај.Вучић је задужен за ружење Срба

1687 - Српски војвода Стојан Јанковић, вођа ускока у Равним Котарима у северној Далмацији, погинуо је у нападу на Турке у Дувну. У борби с Турцима 1666. заробљен је и одведен у Цариград, одакле је после 14 месеци побегао, што је опевано у српској народној песми "Ропство Јанковић Стојана", а 1686. отео је Сињ од Турака. За подвиге у борбама против Турака, млетачке власти су га одликовале титулом "кавалијера" и дале му велико имање у Котарима.

А где беше Хрватска и хрвати у то време?
Милановићеви, Остојићеви... и сличних ђедови?

Mneovče,

CG ne treba blatiti. Zaboravio si Jovana Cvijića (koji nosi ime po Cviju Karadžiću, bratu Vukovog dede Stefana, i Radovan je iz iste kuće, ali nema veze), Iliju Garašanina itd.

Ono što zaslužuje svako blaćenje i prezrenje je MNE, "država" koja ime nije dobila po četinarskim šumama (= gorama), nego po neprijatelju. MNE je nešto odvratno. A Crna Gora je bila najveća i najponosnija, kad je sezala sve do Crnogorskog sreza, i kada se zvala ZETSKA BANOVINA.

Onaj "gospodar" koji je prebegao svom zetu, i ostavio svoju nesrećnu Zetu tuđinu, tom istom koji joj tepa "Montenegro", svu svoju turbulentnu i zanimljivu vladavinu ukrasio je izdajom. I zato je prošao kako je prošao.

Srbi ne vole kad im vladar šmugne. Ni Petar Karađorđević i njegova svita nisu prošli bolje.

Прво, Обреновићи нису били из Црне Горе, Карађорђевићи готово извесно јесу. Ако, под тим подразумевате оно што сада Ц.Г. обухвата.
А у 19. веку би се људи изразили с више истанчаности - кад је порекло у питању.

Надаље, теза да су Црногорци појам успешних људи је апсолутна бесмислица. Све до појаве комунизма није било примера успешног пословног човека из Ц.Г.

А ово што сада имамо као назови успешне људе, пореклом из тих крајева, од реда је последица чињенице да су они држали (држе) партијско-удбашке структуре, а најмање квалитета.

То је погубно наслеђе које изједа Србију.

Прочитајте господо писма Петра I Цетињског - па закључујте о успешности и квалитету тог елемента, или, макар, Слободана Јовановића.