Da se ne štampa novac, bilo bi još gore. Već bi propali. Ovako se svet održava, dok ne stigne rešenje. A rešenje dolazi 23. aprila, kad u Kongresu SAD bude predstavljen Američki Monetarni Akt, koji je ustvari Zakon o nekreditnom novcu. Otkriveno je da Kina ustvari već radi sa nekrditnim novcem. To se naziva "non-performing" zajam, ali je to ustvari nekreditni novac. Biagio Bossone, koji je predstavljen kao nezavisni svetski konsultant i koordinator radne grupe za izradu svetskog monetarnog poretka u članku od 8. aprila je napisao: "Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja novca". Posle toga taj članak je sklonjen sa sajta i iz arhiva Samita i nije bio na dnevnom redu Samita a Bossone se predstavlja kao direktor Centralne banke San Marina. To je poslednja pobeda pristalica kreditnog novca. Od 23. aprila počinje nova era u istoriji ljudskog roda - era nekreditnog novca. Mladen Banjac je nedavno napisao članak: "Pravi novac je nekreditni novac". Posle toga, bilo kakve druge anakize postojeće svetske ekonomske krize nisu više potrebne.
Препоруке:
0
0
2
уторак, 14 април 2009 11:48
Morton
@nenadovic stojan
Ajde da vidimo i to cudo. Mada cisto sumnjam. Ne verujem da iz ovakve krize moze tek tako da se izadje jednim rezom.
Препоруке:
0
0
3
уторак, 14 април 2009 12:28
БУДА
Чланак је одличан.. Надам се да ће на овоме сајту наставити да објављују добре текстове од господина Ђаковића, као и од господина Миљковића! Било би добро када би објавио и чланак о задуживању Србије код ММФ или како је економска криза утицала на земље у окружењу и на РФ!!
Препоруке:
0
0
4
уторак, 14 април 2009 13:17
Pavle
Sad neznam iz kojeg austrijskog vica (Mises, Hayek, Schumpeter, ...) je g. Djakovic izvukao svoj tekst. Ali uvek sam zavideo ljudima jednostavne logike:
Ako covek koji ne zna da pliva skoci u reku, udavice se. Zakljucak: Zabranimo ljudima piti vodu.
Препоруке:
0
0
5
уторак, 14 април 2009 13:38
Pavle
@nenadović stojan
"Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja novca".
G. Nenadovic, ne znam tacno na sta se tu konkretno misli, ali imam utisak da bi me to izuzetno ("strasno") interesovalo. Gde bi nasao vise?
Препоруке:
0
0
6
уторак, 14 април 2009 17:40
Младен Бањац
Новчанице и ковани новац чине свега 3% новчане масе у оптицају у САД или око 233 милијарде долара, тако је барем било до недавно. Остатак од 97% је приватно креиран депозитни (жирални) новац у виду дуга. Банка на страни активе уписује нови пласман, а на страни пасиве то региструје као своју обавезу (фиктивни депозит). Да би боље разумели, упоредите то са исписивањем чека без покрића. Док обичним људима за то следује затвор, приватна банка тако креира новац. Он дакле настаје и пушта се у оптицај самим чином давања кредита, а по отплати зајма буквално испарава, остаје само камата банкарима. У преводу, приватне комерцијалне банке су у исто време и штампарије (електронског) новца, чиме га дефакто кривотворе мимо знања највећег дела јавности, укључујући и оне "стручне". Ако то знамо, како неко онда може упирати прстом и рећи да је штампање новчаница проблем, а у исто време континуирано "штампање" приватног жиралног новца у 20 пута већим износима није проблем?!
Друго, не знам како је аутор повезао Џона Лоа са "Националном банком" Француске, ако је по среди била приватна емисиона банка дотичног "господина". Мислим, или је Национална или приватна, морате се одлучити.
Треће, штампање државног (правог или трајног) новца јесте решење, али то не значи да га треба емитовати без икаквих критеријума, како коме падне на памет. Покриће за новац су произведена роба и услуге за чију размену и служи. Замислите шта би се десило ако би само на три месеца престала производња робе и услуга у некој земљи, рецимо Србији. Колико би у том случају вредела новчаница од 100 динара? Вредела би ништа, нула, јер не би имало шта да се купи за њу. Ту се кристално јасно види шта чини покриће за сваку националну валуту, а то је новостворена вредност. Инфлацију данас вештачки изазивају и одржавају монетарне власти из два разлога: ради скривеног опорезивања и још више као неку врсту "страшила" јавности кад год неко помене штампање правог, државног новца.
Препоруке:
0
0
7
уторак, 14 април 2009 19:17
nenadović stojan
Gospodine Pavle, misli se ono što je rečeno. Stvaranje novca je pravljenje novog novca onako kako je objasnio Milan Banjac, a pozajmljivanje je pravljenje novca u vidu kredita na koji se plaća i kamata. Takvog novca nikad nema dovoljno pa se zato pravi inflacija u beskraj. Nekreditni novac se poklanja tačno onoliko koliko ga treba u opticaju, pa zato, premda se daje kao poklon, ne može da izazove inflaciju. Poklanja se na primer za penzije, i za toliko se ukidaju porezi, odnosno doprinosi za penzije. Moj sajt možete naći ako upišete Svetski centar za nekreditni novac (world center for non- credit money) ili samo nekreditni novac (non-credit money, noncredit money ili non credit money). Najviše će te videti ako upišete na Guglu noncredit-money.org
Nekreditni novac se pojavljuje kad se poveća proizvodnja i ponuda ali isto toliko se pojavi i kad se smanji tražnja, jer se smanjila brzina opticaja novca. Nova proizvodnja je svima vidljiva i zato je u istoriji bilo nekreditnog novca koji je podsticao proizvodnju odnosno ponudu. Sada je neophodan nekreditni novac koji kupuje robu koja se nije mogla prodati zbog smanjenja tražnje. Mnogi misle da je smanjenje tražnje nešto loše a to je ustvari način na koji se izražava porast racionalnosti potrošnje i isto je toliko dobara stvar koliko i porast produktivnosti rada odnosno porast racionalnosti proizvodnje. Pišite mi na email
Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
Препоруке:
0
0
8
понедељак, 20 април 2009 10:32
Борислав Ђ.
@nenadović stojan
To se naziva "non-performing" zajam
Неће бити.
Питања:
Када је новац постао дуг?
У којој држави се то догодило?
Како се то догодило?
@Pavle
1. Шта је у анализи погрешно?
2. Шумпетер није био аустријски економиста.
3. У чему је проблем са Аустријском школом економије?
4. Не може сваки чланак на НСПМ-у у економској политици да буде ода Кејнсу, Марксу, Енглесу и понекад Фридману :-).
@Младен Бањац
1. Када је новац постао дуг? У којој држави се то догодило? Како се то догодило?
То што описујете је фракционално банкарство, а ко је омогућио то? Државе. Држава је легализовала фалсификовање потврда за злато и сребро, а онда је у једном тренутно и сама постала фалсификатор преко централне банке.
2. Банка која по одредници има монопол на издавање новца је национална/народна/централна/резервна, а да ли је капитал приватан или државни је небитно. У случају Лоуа, она је била приватна на папиру, али 3/4 капитала је био државни. Банка је после постала Краљевска банка.
3. Новац је настао из трампе (бартера) и као такав је одувек био приватни, а не државни. Решење није у монополу на издавање новца, него у његовом укидању (како је било у историји).
Препоруке:
0
0
9
понедељак, 20 април 2009 23:07
Младен Бањац
Када је новац постао дуг? У којој држави се то догодило? Како се то догодило?
У питању је релативно новији изум од пре неких 400 година, када су златари почели да фалсификују банкноте које су издавали за депоновано злато. Временом су приметили да свега 10-20% клијената реши да подигне злато, док се већина одлучивала да тргује банкнотама јер су биле практичније за употребу, што је златарима дало идеју да могу без бојазни фалсификовати и до 10 пута више признаница него што имају стварно депонованог злата. Такву праксу су први увели приватни банкари у северној Италији и јужној Немачкој, мада се верује да су исту "технику" познавали и витезови Темплари. Потом се пракса проширила у Холандију, па у Енглеску и коначно у Америку.
То што описујете је фракционално банкарство, а ко је омогућио то? Државе.
Фракционо банкарство је еуфемизам за кривотворење новца од стране приватних банака мимо знања шире јавности и већине државних институција, користећи се подвалама и манипулацијама, а често и уценама или подмићивањем. Не може се у таквој ситуацији рећи: "Држава је крива", ако 99% народа не разуме шта је новац нити како он данас настаје. То не знају ни многи економисти, а о посланицима да не говорим.
Банка која по одредници има монопол на издавање новца је народна/централна, а да ли је капитал приватан или државни је небитно. У случају Лоуа, она је била приватна на папиру, али 3/4 капитала је био државни. Банка је после постала Краљевска банка.
Постоји разлика између националне, тј. народне банке и Централне банке, а она се огледа у контроли рада и власништву. Централне банке нико не контролише и често су приватизоване. Таква је и НБС која се крије иза назива "народна", иако са интересима народа нема никакве везе. Што се Лоа тиче, готово 3 године је имао потпуну слободу да шпекулише са новчаном масом зарад личних интереса, а то пуно говори о карактеру те банке.
Препоруке:
0
0
10
понедељак, 20 април 2009 23:50
Младен Бањац
Новац је настао из трампе (бартера) и као такав је одувек био приватни, а не државни.
Nе знам одакле вам такве идеје, али то нема везе са историјским токовима и настанком новца. Још је Аристотел у 4 веку п.н.е. рекао да новац проистиче из закона, и да је апстрактан по свом карактеру. Ни говора о праву приватника да га емитују као дуг. Он то није исисао из малог прста, јер су пре тога и Спарта и Рим увелико користили "фиат" новац, новац који је legal tender иза којег стоји држава или владар. Проучите новчани систем мандаринске, али и данашње модерне Кине, средњовековне Eнглеске, па потом америчких колонија, па ћете видети шта је новац. Да је тако како ви тврдите, САД данас не би постојале.
Решење није у монополу на издавање новца, него у његовом укидању (како је било у историји).
Укидање монопола на издавање новца?! Сјајно, да ли сте ми идеју за нови "бизнис". Ако ме држава буде кривично гонила, вас ћу позвати да ме браните на суду. П.С. Да, било је тога у историји и заправо још увек траје то одсуство државног монопола у многим земљама. Зато је већина економија у свету и слупана.
Препоруке:
0
0
11
уторак, 21 април 2009 15:02
Борислав Ђ.
@Младен Бањац
Моје искрено извињење због непрецизности питања.
У праву си када кажеш да је на Западу пракса стара 400+ година – у Кини је де факто измишљено фракционо банкарство са папирним новчаницама на бази разних вредности (700-800.) – шопови су издавали сертификате за депозите који су циркулисали као новац, а временом су почели да издају све више сертификата (фалсификовање), да би око 1000. г. држава томе стала на крај. У Европи је фракционо банкарство изумљено у Венецији у 14. веку. и до 16. века је држава имала константно проблема са фалсификаторима.
Питање, овај пут прецизно гласи:
Када, где и како је на Западу легализовано да је сертификат/потврда за злато/сребро дуг депозитара према банци (складишту злата/сребра)?
Новац није измислила држава, владар и сл. већ је новац настао из потребе да се превазиђе ограничење трампе (бартера). Како је новац настао?
http://www.bcb.gov.br/?ORIGINMONEY
То што наводите за Аристотела није тачно. То је тврдио Платон да је новац апстрактан, има само вредност на основу друштвене конвенције (номиналистичка теорија новца) и залагао се за државну контролу новца, а Аристотел је тврдио да новац има вредност на основу себе јер је то прва роба (реалистичка теорија новца) и то је био став који је одговарао пракси највећег дела тадашњег хеленског света. Аристотел је то све објаснио у „Политици“. Новац је, дакле, по Аристотелу, средство размене, а вредност има на основу тежине (сребро је тада било најраширеније). После Аристотел у „Никомаховој етици“ убацује у причу полис и како новац дугује свој опстанак закону, а не природи, али овде ми не говоримо о опстанку, већ о настанку новца. Аристотел је имао константан „сукоб“ (спор) са следбеницима Платона (Платонова Академија) око тога и који су наводили Спарту и њен пример са гвозденим кованицама (видим да исто Спарту спомињеш).
Препоруке:
0
0
12
уторак, 21 април 2009 15:13
Борислав Ђ.
Када једна банка има монопол на издавање новчаница, потпуно је небитно како се она зове – назив варира од државе до државе (централна, национална, народна, резервна). Краљевина Србија, СХС и Југославија су имале народну банку, а она је била приватна, па није ништа фалило.
И ниси ме разумео. Ја не говорим да се новац треба емитовати као дуг (као и сваки Аустријанац).
У античком времену нема декретног (папирног) новца, већ је новац био метал (злато, сребрно, бакар, гвожђе) и од металних легура (бронза, месинг), а његова вредност није била заснована на поверењу (декретни, фијат новац), већ на његовој тежини. Пошто држава није могла да издржи, редовно се упуштала у закидање тежине кованица, што је доводило до инфлације (што је нпр. разарало Римску империју у 3. веку).
У САД до 1913. није постојао монопол на издавање папирних новчаница (не рачунам одређене периоде).
Проблем је што ти видиш државу као нешто што је добро, а ја се с тиме никако не могу сложити (мање-више владајућа олигархија увек прво води рачуна о себи, на штету већине). Да је држава лоша када једина има моћ да емитује новац, то је општепозната чињеница.
Мени није јасан твој став: с једне стране критикујеш фракционо банкарство као Аустријанац, а с друге стране је решење у Марксу и 5. тачки "Комунистичког манифеста":
5. Централизација кредита у рукама државе преко националне банке с државним капиталом и искључивим монополом.
И још се залажеш са декретни (фијат) новац.
П.С.
Реално говорећи, ово баш и нема пуно везе са чланком ;-).
Препоруке:
0
0
13
среда, 22 април 2009 01:49
Младен Бањац
Када, где и како је на Западу легализовано да је сертификат/потврда за злато/сребро дуг депозитара према банци (складишту злата/сребра)?
Вероватно сте мислили зајмопримца. Пракса је легализована у Енглеској 1694. оснивањем приватне Централне банке на превару и под велом тајне како иста заправо функционише. Одмах потом Енглеска је увучена у серију ратова и дугови земље су вртоглаво скочили.
Новац није измислила држава, владар и сл. већ је новац настао из потребе да се превазиђе ограничење трампе (бартера). Како је новац настао?
Бркате средство за размену и новац. Роба може да преузме улогу средства размене, али она није новац. Новац је апстрактан и резултат је договора (закона). У стара времена, када није било папира, користило се гвожђе потопљено у киселину (Спарта) или бакар у старом Риму вишеструко веће номиналне вредности него вредност самог метала. Када су силом прилика прешли на злато, то их је уништило као друштва.
То што наводите за Аристотела није тачно.
Не бих се сложио. У Политици он само наводи кроз какве облике су пролазила различита средства размене у првобитној заједници, па на једном месту за метални "новац" каже: "To su prvo određivali naprosto po veličini i težini..." Из тога се јасно види да такав начин одређивања вредности сматра примитивним и погрешним, што је у Етици недвосмислено истакао: "All goods must therefore be measured by some one thing. Now this unit is in truth demand, which holds all things together, but money has become by convention a sort of representative of demand; and this is why it has the name 'money'(nomisma)-because it exists not by nature but by law (nomos) and it is in our power to change it and make it useless. There must, then, be a unit, and that fixed by agreement (for which reason it is called money).
Препоруке:
0
0
14
среда, 22 април 2009 03:23
Младен Бањац
Краљевина Србија, СХС и Југославија су имале народну банку, а она је била приватна, па није ништа фалило.
То је сад друга ствар и питање савести људи који их воде и степена контроле од стране друштва. Могао бих и ја навести пример Вајмарске Немачке када је тадашња приватна Централна банка свесно уништила економију хиперинфлацијом омогућавајући шпекулације епских пропорција, јер је била у дилу са иностраним приватним банкарима.
У САД до 1913. није постојао монопол на издавање папирних новчаница (не рачунам одређене периоде).
Да, и било им је просто сјајно. Нарочито пред крај 19. и почетком 20. века када су дугови по основу приватно креираног (кривотвореног) банкарског новца урнисали како раднике, тако још више фармере. Јавност је била убеђена да новац који приватници емитују има покриће у злату, али нису знали да је и тада "све прштало" од фракционог банкарства, баш као што не знају ни данас.
Мени није јасан твој став: с једне стране критикујеш фракционо банкарство као Аустријанац, а с друге стране је решење у Марксу и 5. тачки "Комунистичког манифеста": 5. Централизација кредита у рукама државе преко националне банке с државним капиталом и искључивим монополом. И још се залажеш са декретни (фијат) новац.
То је зато што још увек нисте начисто шта је то новац. Дао сам неке линкове па проучите проблематику. Основни принцип је да новчана маса мора бити усклађена са производњом добара и услуга, чиме се избегава како инфлација, тако и дефлација. Аустријанци критикују фракционо банкарство са позиције његовог покрића, а ја га критикујем као ноторно фалсификовање и узурпацију државних прерогатива. Приватне (комерцијалне) банке могу се бавити позајмљивањем новца, али не и његовим стварањем (кривотворењем). Марксов задатак је био да хушка раднике на произвођаче и тако одвуче пажњу шире јавности са правих криминалаца и паразита, а то су приватни емитери новца који и дан данас несметано дивљају у већини земаља.
Препоруке:
0
0
15
четвртак, 23 април 2009 18:58
Борислав Ђ.
Да завршим ову комедију...
@Младен Бањац
Колико видим, ти и Стојан Ненадовић сарађујете у неку руку или можда грешим. На страну што је дотични ископирао, колико видим, Чикашки план. Нешто друго је у питању.
Немам више никакве сумње, у чланку који си објавио на НСПМ и овде у размени мишљена са мном да пропагираш Стивена Зарленгу. Штавише, Ненадовић пропагира исту причу (мало другачије упаковану – Стојан као пензионер би да некредитни новац буде поклоњен пензионерима и деци, а Зарленга за инфраструктурне пројекте) као и Зарленга.
Оно што је на граници лицемерја је што пропагираш нешто па испаде да си оригиналан аутор, а у ствари (скриваш да) радиш обичан copy/paste. Требао си рећи да си следбеник Зарленге, а не овако да на заобилазан начин то "провалим". Како другачије објаснити цитирање Аристотела са Зарленгиног сајта (заборавио си три тачке између реченица), коришћење његове аргументацију у вези Аристотела, Спарте, Рима, игнорисања да је новац настао из потребе да се превазиђе ограничење бартера, негирање да су злато и сребро новац и сл?
Још жалосније у целој причи је што је Зарленга паталошки опседнут Менгером (кога не разуме), фон Мизесом и Аустријском школом економије, без обзира што она никада није била мејнстрим, нити ће бити. Ах да, Аустријанци су главни противници декретног новца за шта се дотични залаже.
Да не буде забуне, прочитао сам Зарленгину књигу Lost Science of Money. Књига има неке добре поенте, али је углавном псеудонаучна – пуно спекулација (можда, претпоставља се, вероватно, чини се и сл.) преко којих прелази мртав 'ладан да би потврдио своје веровање, а контрадикције нећу ни спомињати. Нигде није доказао да новац није настао као роба која служи за размену. Не разуме Гресхамов закон. Цео систем за који се залаже је заснован на аутархији ала Платонова Република.
Шта рећи за Спарту и њен декретни гвоздени новац? Док је била аутаркија, у реду, чим су кренули са експанзијом, колапс.
Препоруке:
0
0
16
четвртак, 23 април 2009 19:42
Борислав Ђ.
Такође, Зарленга је величао декретни бронзани новац Римске Републике, као нешто успешно, док у 3. веку пре Христа цео систем заснован на бронзи није доживео колапс због константног закидања на тежини (видим да човек велича монетизацију), јер, ратови су морали да се финансирају из нечега, па су увели сребро (иста прича као са Спартом, чим је кренула ексназија и ширење међународне трговине). А онда је стигао Ханибал, па је и злато уведено. Константно криви Исток, а држава је та која је закидала на тежини и вештачки одржавала курс. Логично да су племенити метали одлазили из Римске Империје на Исток, јер нормално да никоме није требао бронзани новац ван граница Империје (јер није вредео) – Гресхамов закон на делу, али човек очигледно не разуме, као што не разуме да је крива држава која је форсирала фиксан курс => прецењена валута што повећава дефицит у платном билансу, али пошто држава не може бити крива... Релативно олако је прешао дивљу инфлацију у 3. веку само да би оправдао своју тезу. Диоклецијана је само споменуо (епски пример колапса кроз контролу цену). Затим је величао Ромејску империју која је користила златни новац, а пре тога је то замерао Риму као дегенерисани облик.
Примери Венеције и Ђенове лепо показује супериорност тржишног одређивања размере златног и сребрног новца, али то Зарленга не разуме.
И после човек треба да верује држави да ће правилно управљати новцем (пример Рима је епски промашај, не знам како је само дошао до закључка да је фикси (декретни) облик регулисања размера злата и сребра добар кад је сам доказао да је то главни разлог одлива сребра из Римске империје и злата из Ромејске)...
Човек сам себе побијаја у књизи :-)).
Препоруке:
0
0
17
четвртак, 23 април 2009 22:51
Младен Бањац
Бориславе,
Различити људи различито реагују на аргументе, вама је изгледа сујета на првом месту, а истина колатерална штета. Ни Зарленга или рецимо Ellen Brown нису оригинални у смислу знања које преносе, јер проблем у данашњој економији и монетарној сфери није техничке, него моралне природе. То драгоцено знање одавно постоји, треба га само открити и применити. А оригиналност за којом толико патите се огледа у приступу и начину како свако од нас пропагира оно што зна.
Људи и цивилизације који су измислили прави или "фиат" новац су били потпуно свесни ограничења које намеће бартер, а још више су били свесни апстрактне природе новца, јер новац је само врста евиденције и право полагања на туђ рад или робу. Тада није постојао папир, па су се људи довијали како су умели. Инсистирање да се злато користи у евиденционе сврхе говори о одсуству здравог разума или једноставно лењости да се проуче историјски факти о пошасти званој дефлација. Можда је разлог и покушај да се буде оригиналан по сваку цену, не водећи пуно бриге о штети која се тиме наноси друштву.
Пад Спарте је био узрокован великим количинама злата које су прибавили током освајања, што су појединци искористили за своје себичне интересе намећући злато као средство размене. Бронза је одлично функционисала у Риму готово 500 година, док нису дошли пунски ратови. Племенити метали су одлазили из Рима јер се њима трговало као са сваком робом и то није био проблем док нису наступили ратови са Картагином и оскудица до тада коришћене бронзе. Имали су несрећу да у то време није постојао папир, а није им пало на памет да користе "tally stick" систем какав је постојао у средњовековној Енглеској.
Проблем са одливом племенитих метала је постојао и током средњег века када су се исти користили као новац (то сте прећутали), јер је постојала дихотомија у односу злато/сребро. Злато је у Европи вредело готово двоструко више сребра него што је био случај у рецимо Индији. Права мека за "одабране" који су то знали.
Препоруке:
0
0
18
петак, 24 април 2009 10:45
Борислав Ђ.
За крај, врло важна вест.
НР Кина је обзнанила да масовно купује (што се незванично знало) "варварску реликвију" звану злато.
China Increases Gold Reserves 76% to Fifth-Largest
April 24 (Bloomberg) -- China boosted its gold reserves by 76 percent since 2003 and has the world’s fifth-biggest holding by country, said Hu Xiaolian, head of the State Administration of Foreign Exchange.
The nation increased its reserves by 454 tons to 1,054 tons through domestic purchases and refining scrap metal, Hu said in an interview with the Xinhua News Agency today. The amount is more than Switzerland’s 1,040 tons, World Gold Council data show.
Препоруке:
0
0
19
петак, 24 април 2009 15:11
stojan nenadović
Nekreditni novac je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) kao procenat (k)od postojeće količine novca u opticaju (M). dM = kM ;
k = (ponuda - tražnja)/tranja ; Ako se nekreditni novac emituje po toj stopi, inflacija nije moguća. Za iznos nekreditnog novca se ukidaju porezi, pa potrošači plaćaju manje a proizvožači dobijeju više nego što je to danas, u sistemu kreditnog novca gde i dug i kamata opterćuju cenu, a toga kod nekreditnog novca nema. Zato nekreditni novac povećava profite proizvođača, i kupovnu moć potrošača a državi daje novac koji joj zamenjuje poreze. Porast nekreditnog novca raste kako raste progres čovečanstva, jer je izvor nekreditnog novca u porastu ekonomske racionalnosti. To je moja matematička teorije novca, koja važi bez obzira, šta ko misli o austrijancima, Zarlengi, ili ne znam kom drugom, ili šta se dešavalo ili nije u ljudskoj istoriji. Ako ima nešto slično to je sličnost koja postoji između zdravorazumskog pristupa problemu i matematičkog pristupa koji sam Vam ja dao.
.jpg)
Ajde da vidimo i to cudo. Mada cisto sumnjam. Ne verujem da iz ovakve krize moze tek tako da se izadje jednim rezom.
Ako covek koji ne zna da pliva skoci u reku, udavice se. Zakljucak: Zabranimo ljudima piti vodu.
"Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja novca".
G. Nenadovic, ne znam tacno na sta se tu konkretno misli, ali imam utisak da bi me to izuzetno ("strasno") interesovalo. Gde bi nasao vise?
Друго, не знам како је аутор повезао Џона Лоа са "Националном банком" Француске, ако је по среди била приватна емисиона банка дотичног "господина". Мислим, или је Национална или приватна, морате се одлучити.
Треће, штампање државног (правог или трајног) новца јесте решење, али то не значи да га треба емитовати без икаквих критеријума, како коме падне на памет. Покриће за новац су произведена роба и услуге за чију размену и служи. Замислите шта би се десило ако би само на три месеца престала производња робе и услуга у некој земљи, рецимо Србији. Колико би у том случају вредела новчаница од 100 динара? Вредела би ништа, нула, јер не би имало шта да се купи за њу. Ту се кристално јасно види шта чини покриће за сваку националну валуту, а то је новостворена вредност. Инфлацију данас вештачки изазивају и одржавају монетарне власти из два разлога: ради скривеног опорезивања и још више као неку врсту "страшила" јавности кад год неко помене штампање правог, државног новца.
Nekreditni novac se pojavljuje kad se poveća proizvodnja i ponuda ali isto toliko se pojavi i kad se smanji tražnja, jer se smanjila brzina opticaja novca. Nova proizvodnja je svima vidljiva i zato je u istoriji bilo nekreditnog novca koji je podsticao proizvodnju odnosno ponudu. Sada je neophodan nekreditni novac koji kupuje robu koja se nije mogla prodati zbog smanjenja tražnje. Mnogi misle da je smanjenje tražnje nešto loše a to je ustvari način na koji se izražava porast racionalnosti potrošnje i isto je toliko dobara stvar koliko i porast produktivnosti rada odnosno porast racionalnosti proizvodnje. Pišite mi na email Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
Неће бити.
Питања:
Када је новац постао дуг?
У којој држави се то догодило?
Како се то догодило?
@Pavle
1. Шта је у анализи погрешно?
2. Шумпетер није био аустријски економиста.
3. У чему је проблем са Аустријском школом економије?
4. Не може сваки чланак на НСПМ-у у економској политици да буде ода Кејнсу, Марксу, Енглесу и понекад Фридману :-).
@Младен Бањац
1. Када је новац постао дуг? У којој држави се то догодило? Како се то догодило?
То што описујете је фракционално банкарство, а ко је омогућио то? Државе. Држава је легализовала фалсификовање потврда за злато и сребро, а онда је у једном тренутно и сама постала фалсификатор преко централне банке.
2. Банка која по одредници има монопол на издавање новца је национална/народна/централна/резервна, а да ли је капитал приватан или државни је небитно. У случају Лоуа, она је била приватна на папиру, али 3/4 капитала је био државни. Банка је после постала Краљевска банка.
3. Новац је настао из трампе (бартера) и као такав је одувек био приватни, а не државни. Решење није у монополу на издавање новца, него у његовом укидању (како је било у историји).
Моје искрено извињење због непрецизности питања.
У праву си када кажеш да је на Западу пракса стара 400+ година – у Кини је де факто измишљено фракционо банкарство са папирним новчаницама на бази разних вредности (700-800.) – шопови су издавали сертификате за депозите који су циркулисали као новац, а временом су почели да издају све више сертификата (фалсификовање), да би око 1000. г. држава томе стала на крај. У Европи је фракционо банкарство изумљено у Венецији у 14. веку. и до 16. века је држава имала константно проблема са фалсификаторима.
Питање, овај пут прецизно гласи:
Када, где и како је на Западу легализовано да је сертификат/потврда за злато/сребро дуг депозитара према банци (складишту злата/сребра)?
Новац није измислила држава, владар и сл. већ је новац настао из потребе да се превазиђе ограничење трампе (бартера). Како је новац настао?
http://www.bcb.gov.br/?ORIGINMONEY
То што наводите за Аристотела није тачно. То је тврдио Платон да је новац апстрактан, има само вредност на основу друштвене конвенције (номиналистичка теорија новца) и залагао се за државну контролу новца, а Аристотел је тврдио да новац има вредност на основу себе јер је то прва роба (реалистичка теорија новца) и то је био став који је одговарао пракси највећег дела тадашњег хеленског света. Аристотел је то све објаснио у „Политици“. Новац је, дакле, по Аристотелу, средство размене, а вредност има на основу тежине (сребро је тада било најраширеније). После Аристотел у „Никомаховој етици“ убацује у причу полис и како новац дугује свој опстанак закону, а не природи, али овде ми не говоримо о опстанку, већ о настанку новца. Аристотел је имао константан „сукоб“ (спор) са следбеницима Платона (Платонова Академија) око тога и који су наводили Спарту и њен пример са гвозденим кованицама (видим да исто Спарту спомињеш).
И ниси ме разумео. Ја не говорим да се новац треба емитовати као дуг (као и сваки Аустријанац).
У античком времену нема декретног (папирног) новца, већ је новац био метал (злато, сребрно, бакар, гвожђе) и од металних легура (бронза, месинг), а његова вредност није била заснована на поверењу (декретни, фијат новац), већ на његовој тежини. Пошто држава није могла да издржи, редовно се упуштала у закидање тежине кованица, што је доводило до инфлације (што је нпр. разарало Римску империју у 3. веку).
У САД до 1913. није постојао монопол на издавање папирних новчаница (не рачунам одређене периоде).
Проблем је што ти видиш државу као нешто што је добро, а ја се с тиме никако не могу сложити (мање-више владајућа олигархија увек прво води рачуна о себи, на штету већине). Да је држава лоша када једина има моћ да емитује новац, то је општепозната чињеница.
Мени није јасан твој став: с једне стране критикујеш фракционо банкарство као Аустријанац, а с друге стране је решење у Марксу и 5. тачки "Комунистичког манифеста":
5. Централизација кредита у рукама државе преко националне банке с државним капиталом и искључивим монополом.
И још се залажеш са декретни (фијат) новац.
П.С.
Реално говорећи, ово баш и нема пуно везе са чланком ;-).
Бркате средство за размену и новац. Роба може да преузме улогу средства размене, али она није новац. Новац је апстрактан и резултат је договора (закона). У стара времена, када није било папира, користило се гвожђе потопљено у киселину (Спарта) или бакар у старом Риму вишеструко веће номиналне вредности него вредност самог метала. Када су силом прилика прешли на злато, то их је уништило као друштва.
То што наводите за Аристотела није тачно.
@Младен Бањац
Колико видим, ти и Стојан Ненадовић сарађујете у неку руку или можда грешим. На страну што је дотични ископирао, колико видим, Чикашки план. Нешто друго је у питању.
Немам више никакве сумње, у чланку који си објавио на НСПМ и овде у размени мишљена са мном да пропагираш Стивена Зарленгу. Штавише, Ненадовић пропагира исту причу (мало другачије упаковану – Стојан као пензионер би да некредитни новац буде поклоњен пензионерима и деци, а Зарленга за инфраструктурне пројекте) као и Зарленга.
Оно што је на граници лицемерја је што пропагираш нешто па испаде да си оригиналан аутор, а у ствари (скриваш да) радиш обичан copy/paste. Требао си рећи да си следбеник Зарленге, а не овако да на заобилазан начин то "провалим". Како другачије објаснити цитирање Аристотела са Зарленгиног сајта (заборавио си три тачке између реченица), коришћење његове аргументацију у вези Аристотела, Спарте, Рима, игнорисања да је новац настао из потребе да се превазиђе ограничење бартера, негирање да су злато и сребро новац и сл?
Још жалосније у целој причи је што је Зарленга паталошки опседнут Менгером (кога не разуме), фон Мизесом и Аустријском школом економије, без обзира што она никада није била мејнстрим, нити ће бити. Ах да, Аустријанци су главни противници декретног новца за шта се дотични залаже.
Да не буде забуне, прочитао сам Зарленгину књигу Lost Science of Money. Књига има неке добре поенте, али је углавном псеудонаучна – пуно спекулација (можда, претпоставља се, вероватно, чини се и сл.) преко којих прелази мртав 'ладан да би потврдио своје веровање, а контрадикције нећу ни спомињати. Нигде није доказао да новац није настао као роба која служи за размену. Не разуме Гресхамов закон. Цео систем за који се залаже је заснован на аутархији ала Платонова Република.
Шта рећи за Спарту и њен декретни гвоздени новац? Док је била аутаркија, у реду, чим су кренули са експанзијом, колапс.
Примери Венеције и Ђенове лепо показује супериорност тржишног одређивања размере златног и сребрног новца, али то Зарленга не разуме.
И после човек треба да верује држави да ће правилно управљати новцем (пример Рима је епски промашај, не знам како је само дошао до закључка да је фикси (декретни) облик регулисања размера злата и сребра добар кад је сам доказао да је то главни разлог одлива сребра из Римске империје и злата из Ромејске)...
Човек сам себе побијаја у књизи :-)).
Различити људи различито реагују на аргументе, вама је изгледа сујета на првом месту, а истина колатерална штета. Ни Зарленга или рецимо Ellen Brown нису оригинални у смислу знања које преносе, јер проблем у данашњој економији и монетарној сфери није техничке, него моралне природе. То драгоцено знање одавно постоји, треба га само открити и применити. А оригиналност за којом толико патите се огледа у приступу и начину како свако од нас пропагира оно што зна.
Људи и цивилизације који су измислили прави или "фиат" новац су били потпуно свесни ограничења које намеће бартер, а још више су били свесни апстрактне природе новца, јер новац је само врста евиденције и право полагања на туђ рад или робу. Тада није постојао папир, па су се људи довијали како су умели. Инсистирање да се злато користи у евиденционе сврхе говори о одсуству здравог разума или једноставно лењости да се проуче историјски факти о пошасти званој дефлација. Можда је разлог и покушај да се буде оригиналан по сваку цену, не водећи пуно бриге о штети која се тиме наноси друштву.
Пад Спарте је био узрокован великим количинама злата које су прибавили током освајања, што су појединци искористили за своје себичне интересе намећући злато као средство размене. Бронза је одлично функционисала у Риму готово 500 година, док нису дошли пунски ратови. Племенити метали су одлазили из Рима јер се њима трговало као са сваком робом и то није био проблем док нису наступили ратови са Картагином и оскудица до тада коришћене бронзе. Имали су несрећу да у то време није постојао папир, а није им пало на памет да користе "tally stick" систем какав је постојао у средњовековној Енглеској.
Проблем са одливом племенитих метала је постојао и током средњег века када су се исти користили као новац (то сте прећутали), јер је постојала дихотомија у односу злато/сребро. Злато је у Европи вредело готово двоструко више сребра него што је био случај у рецимо Индији. Права мека за "одабране" који су то знали.
НР Кина је обзнанила да масовно купује (што се незванично знало) "варварску реликвију" звану злато.
China Increases Gold Reserves 76% to Fifth-Largest
April 24 (Bloomberg) -- China boosted its gold reserves by 76 percent since 2003 and has the world’s fifth-biggest holding by country, said Hu Xiaolian, head of the State Administration of Foreign Exchange.
The nation increased its reserves by 454 tons to 1,054 tons through domestic purchases and refining scrap metal, Hu said in an interview with the Xinhua News Agency today. The amount is more than Switzerland’s 1,040 tons, World Gold Council data show.
k = (ponuda - tražnja)/tranja ; Ako se nekreditni novac emituje po toj stopi, inflacija nije moguća. Za iznos nekreditnog novca se ukidaju porezi, pa potrošači plaćaju manje a proizvožači dobijeju više nego što je to danas, u sistemu kreditnog novca gde i dug i kamata opterćuju cenu, a toga kod nekreditnog novca nema. Zato nekreditni novac povećava profite proizvođača, i kupovnu moć potrošača a državi daje novac koji joj zamenjuje poreze. Porast nekreditnog novca raste kako raste progres čovečanstva, jer je izvor nekreditnog novca u porastu ekonomske racionalnosti. To je moja matematička teorije novca, koja važi bez obzira, šta ko misli o austrijancima, Zarlengi, ili ne znam kom drugom, ili šta se dešavalo ili nije u ljudskoj istoriji. Ako ima nešto slično to je sličnost koja postoji između zdravorazumskog pristupa problemu i matematičkog pristupa koji sam Vam ja dao.