Уопште ми није јасно како неко може да верује у званичне податке о запослености у Србији?
Када привреда функционише генерира се агрегатна понуда на тржишту, а самим тим генерира се и агрегатна тражња која се на тржишту сусреће са агрегатном понудом. Реални сектор својом економском активношћу доприноси креирању агрегатне тражње директно кроз плате запослених у реалном сектору, и индиректно, путем фискалних давања буџету, кроз плате запослених у јавном сектору.
---
Кејнзијанизам :-). Кад не може приватни сектор, ајмо онда да јавни сектор троши на штету приватног. Докле више?
вероватно да је за огроман број запослених у приватном сектору зарада још и нижа од тог износа.
---
Наравно, јер ми издржавамо јавни сектор коме бисте Ви још више поваћали и овако вештачки надуване плате (само ће се инфлација појачати).
Кејнзијанизам је пропао 70-тих јер је западне економије довео у стагфлацију, а то је по Кејнсу било немогуће. Излаз није у повећању јавне потрошње (и овако ненормалане).
Цене које су под контролом државе обухватају:
---
Осим последње ставке, на делу је државни монопол па зато цене држава контролише, зар не? И државни монопол (јавна предузећа) треба да служе општим интересима, зар не?
Или можда ја грешим, јер не уочавам ту суштинску разлику између контроле цена од стране државе (немењања цена за одређен временски период) и замрзавања цена на одређен временски период.
---
Грешите, јер није исто државни монопол (контрола цене од стране државе – ово се односи и на приватни монопол) и када држава замрзне одређене цене производа и услуга које производи и пружа приватни сектор.
Данас, када би нека од страних пословних банака енергично кренула да излази са било ког тржишта на којем послује то би створило страховит ефекат неповерења код становништва у различитим земљама не само поменутог региона.
---
Грчке банке износе новце у џаковима из Србије (то је признао и Јелашић) и не видим да се неко узбуђује поводом тога. То им је чак наредила њихова централна банка.
Препоруке:
0
0
2
недеља, 05 април 2009 19:32
Сомборац
На основу претходно констатованог, одлив капитала неће бити драматичан
---
Бацање у пасуљ :-).
попут замрзавање цена, политички повезивати са одређеним друштвено-политичким системом
---
Нико то и не тврди. То је рађено још од египатских фараона са житом.
Дакле, у земљама које су далеко развијеније и богатије од Србије, крајем 2008 и почетком 2009. године кренуо је талас замрзавања цена прехрамбених производа и производа широке потрошње.
---
Значи да ако сви скачу у бунар, онда и ја требам :-).
Препоруке:
0
0
3
недеља, 05 април 2009 19:46
Jован Јанковић
(i)
Пратећи реакције на економску кризу код нас, себи постављам једно питање, па бих хтео то исто да поставим стручњацима. Зашто се опција обимних јавних радова код нас скоро уопште не разматра озбиљно? Новија историја (последњих cca 100 година) садржи примере земаља које су релативно успешно предузимале овакве мере у кризним временима. Јасно ми је да, код јавних радова уопште, постоје инхерентни проблеми везани за корупцију и потенцијалну непрофитабилност, али криза код нас је двокомпонентна -- садржи увезену компоненту и ону насталу због домаћег дефицита у спољнотрговинској размени, а која би призвела негативне ефекте и сама за себе.
Јавни радови, по својој природи, подразумевају вештачко стварање тражње за добрима и услугама које су домаћег порекла. Наиме, ако су јавним радовима обухваћени инфраструктура, али и производња основних животних намирница, преуређење и изградња објеката и сл. са централним планирањем, "произвођачи" тих добара и услуга су домаћи грађани. Такође ми је јасно да је проблем код оваквих подухвата у недостатку средстава у полазним фондовима, али то се вероватно може превазићи "исплатама" делом у самим добрима која се производе (основне животне намирнице, стамбени простор или само право на становање у одређеном периоду) или обвезницама које се за ту сврху могу емитовати, а чија вредност би била везана за успешност реализације пројеката, што би стимулисало учеснике да он има што повољнији исход. Својевремени Шешељев "рецепт", са намирењем рачуна за комуналије преко дела прихода из ових извора, такође ми се чини применљив и то не само на пензионере (наравно, уз добровољни пристанак, не на силу). Постоје и други инструменти, али да не ширим сада причу...
Препоруке:
0
0
4
недеља, 05 април 2009 19:46
Јован Јанковић
(ii)
Ово све би, наравно, захтевало озбиљне анализе одрживости и исплативости (као што је "Reference class forecasting" или неки сличан), методологију за предвиђање и превентивно сузбијање корупције, анализе искустава других земаља са сличним подухватима и сл. Наравно, не мислим на потпуну централизацију економије као у социјализму, али већ и сама чињеница да се наши људи сигурније осећају и успешније раде у државно контролисаним пројектима (дакле у јавном сектору), о чему сведочи искуство из периода СФРЈ, као и чињеница да Србији иначе недостаје нова инфраструктура и приличан обим услуга у модернизацији постојеће, чини ми се као предност.
Да ли су овакве анализе рађене и негде објављене и да ли се планирају? Да ли постоји нека "школа" код наших економиста која озбиљно разматра и нуди неку варијанту јавних радова? Извињавам се због дужине коментара...
Препоруке:
0
0
5
понедељак, 06 април 2009 13:21
коментатор бг
Као прво, поново желим да изразим захвалност и поштовање аутору на исцрпним објашњењима својих идеја и предлога, као и спремности на учешће у дискусији која би требало да резултује стварањем шире подржаног економског програма.
Имао бих само једно питање. Колики курс динара према евру аутор очекује годину дана после почетка спровођења изложеног програма?
Друго, можда и важније: огромна подршка НСПМ-у због објављивања серије врло озбиљних текстова о светској и српској економији. Можда сам потпуно наивно оптимистичан, али надам се да није немогуће да економисти чије текстове овде читамо (Ковачевић, Радовић, Ђаковић, Миљковић) ускоро узму учешће у економском вођењу земље - буду језгро неке нове владе.
Препоруке:
0
0
6
понедељак, 06 април 2009 16:47
Јован Јанковић
Mea culpa, управо сам прочитао да је г. Динкић планирао инвестиције и у јавне радове. Додуше, ја сам мислио на много обимније јавне радове, али и ово је нешто, одн. неко ипак размишља и о томе.
Препоруке:
0
0
7
понедељак, 06 април 2009 19:12
a gde su te posledice u vasem planu?
"Сви који су констатовали да замрзавање цена ствара диспаритете, црно тржиште, немотивисаност - потпуно су у праву. Ту свакако нема неслагања између аутора и критичара. Међутим када је у питању мера замрзавања цена смисао није у изолованом посматрању ефеката ове мере, већ у посматрању ефеката мере у садејству са свим осталим елементима механизма."
ali to isto govore svi koji zamrazavaju cene. s druge strane, u vasim proracunima efekata ovog plana nigde ne vidim nestasice, sverc (i, kao krajnji rezultat, smanjenje proizvodnje) i ostale posledice zamrzavanja cena za koje i sami trvrdite da postoje. vi ste samo deklarativno priznali da su vam ove posledice poznate, ali one u vas plan nisu nigde uracunate. (mislim, cela ideja ovakvog plana je u sustini apsurdna. ali, 'ajde da je, rasprave radi, prihvatim).
Препоруке:
0
0
8
понедељак, 06 април 2009 23:36
Сомборац
Овде се полази од погрешне претпоставке да је српска економија кобајаги добра и да се некаквим мерама (кејнзијанским) криза може пребродити, а чињеница је да ће то направити још већу катастрофу. Осам година промашеног вођења државе се не може преко ноћи исправити. Нема пречице. То се мора народу јавно рећи, а не настављати са демагогијом.
Још нешто: Израел добија бесповратну помоћ, а ко ће Србији дати новце на поклон?
@Јован Јанковић
Успешност јавних радова је мит. Рузвелтов „Њу дил“ није извукао америчку економију из Велике депресије већ је само одлагао опоравак и продужио ју је.
Препоруке:
0
0
9
уторак, 07 април 2009 18:54
Јован Јанковић
@Сомборац (у вези јавних радова)
Можда је тако, али на основу чега то тврдите? На основу којих извора и података? Ипак, ако се изнесе податак сасвим супротан општем уверењу, мора се имати некаква подлога, неки извор информација? Ја бих, лично, веровао у јавне радове чак и да није било Рузвелта...
Препоруке:
0
0
10
среда, 08 април 2009 10:55
Сомборац
@Јован Јанковић
Прочитати од Фредерика Бастијата есеј "Сломљени прозор".
Јавни радови спадају под заблуду сломљеног прозора.
И потрошња (ту спадају и јавни радови) није сама себи сврха као што је тврдио Кејнс. Зато је светска економија сломљена због таквог размишљања.
Препоруке:
0
0
11
среда, 08 април 2009 15:28
Јован Јанковић
@Сомборац
Добро, очекивао сам нешто свежије, у питању је једна стара анегдота, од пре cca 150 година и односи се, пре свега, на уништавање (нпр. кроз рат) као начин вештачког креирања тражње. Развој технологије у току XX века је показао да таква аргументација није баш исправна, наиме, опоравак Немачке пре другог светског рата, успон САД и сл. говоре у прилог томе да је улагање у војну индустрију ипак исплативо.
Међутим, овде и не говоримо о рату. Рецимо да је тај аргумент тачан у свом домену важења, али тај домен не обухвата све ситуације ни код уништавања, а не обухвата ни све врсте јавних радова. Суштина је у томе да би то што говорите било тачно ако бисмо сада кренули да, као у анегдоти, рушимо куће или "разбијамо прозоре" да бисмо себи направили посао у прављењу нових. Тада би јавни радови били управо такви како их описујете и контрапродуктивни. Сасвим је друга ствар ако јавне радове користите за изградњу нове инфраструктуре и обнављање старе, што држави заиста треба, или производњу нових добара и услуга којима би се, делом, могла платити радна снага која у том раду учествује. Ту је, наравно, и стицање нових технолошких знања ('know how') којe je могућe само приликом ангажмана у већим инфраструктурним пројектима, а та знања се касније могу наплатити радом у другим земљама.
Препоруке:
0
0
12
среда, 08 април 2009 21:39
polomljeni prozor
"Суштина је у томе да би то што говорите било тачно ако бисмо сада кренули да, као у анегдоти, рушимо куће или "разбијамо прозоре" да бисмо себи направили посао у прављењу нових. Тада би јавни радови били управо такви како их описујете и контрапродуктивни. Сасвим је друга ствар ако јавне радове користите за изградњу нове инфраструктуре и обнављање старе, што држави заиста треба, или производњу нових добара и услуга којима би се, делом, могла платити радна снага која у том раду учествује."
nije to sasvim druga stvar nego potpuno ista stvar, samo pojacana. polomljeni prozor je samo drasticna ilustracija previda u logici koja se koristi za javne radove, a koju i vi ovde demonstrirate. vi jednostavno ne uzimate u obzir oportunitetni trosak - on osto je moglo da se urade a nije, zato sto su resursi usmereni u npr. smeru javnih radova. ne, vi samo gledate da li su, sveukupno govoreci, efekti javnih radova pozitivni. ali nije bitno samo da li je nesto pozitivno nego i koja je njegova cena tj. sta se drugo moglo uraditi umesto njega. svi ti ljudi koji su naterani ili iz budzeta placeni da grade put su mogli svoju energiju da usmere u nesto drugo, takodje korisno tj. korisnije.
Препоруке:
0
0
13
четвртак, 09 април 2009 00:04
Nikola Turajlić
@ Somborac
Da li je Kejns bio u pravu što se tiče javnih radova po krizi iz 30-ih, nije ni bitno.
U uslovima sadašnje SEK-e njegovo učenje je neprimenjivo i svet ne može izvući iz bede.
Javni radovi koji bi se izvodili samo zbog stvaranja privremene potražnje i zapošljavanja su čista besmislica, u čemu se slažemo.
Moja je ideja da bi u sadašnjoj situaciji jedini opravdani javni radovi bili pripremanje javnih (narodnih) kuhinja s čim se Somborac neće sigurno složiti jer po njegovom rigidnom kapitalizmu svako ko ne može zaraditi za hranu može (i treba) umreti.
@ Jovan Janković
Vaše mišljenje da su javni radovi jedan od načina borbe protiv krize u principu je ispravno, ali samo ako je investicija ekonomski opravdana. Medjutim u uslovima dugotrajne SEK-e (ovo već postepeno priznaju i svetske elite), malo je investicija koje mogu biti rentabilne zbog sveopšteg pada privrednih aktivnosti. Radi ilustracije navodim da je Deutsche Bank odbila dati garanciju za Koridor 10 jer Srbija nije htela garantovati odredjenu frekvenciju vozila. Dakle i pre krize je bila problematična rentabilnost ove investicije, a sada po opadanju svih vrsta prometnih usluga situacija je kristalno jasna.
Tako je i sa ostalim putnim i željezničkim koridorima. Kada bi Vlada i obezbedila kredite, od prihoda se isti ne bi mogli vraćati, a Srbija je presiromašna da bi si mogla dozvoliti nerentabilne poluprazne paradne puteve.
Namere Vlade da izvodi javne radove vezana je sa njihovom izlaznom kofer strategijom, pa je utoliko
opravdana.
Препоруке:
0
0
14
четвртак, 09 април 2009 01:41
Младен Бањац
Јавни радови стварају нову вредност, ангажују људе и ресурсе и не могу никако бити третирани као потрошња, то је потпуно бесмислена примедба. Кад се нешто ново ствара, онда је логично реч о ПРОИЗВОДЊИ, а потрошња може да уследи само након тога. Неки би овде трошили, пре него што су и почели да са стварањем. Не можете користити пут ако исти није још готов, или мост или систем за наводњавање или било шта друго. То су елементарне ствари.
Проблем са јавним радовим је што не иду у прилог банкарској олигархији која влада Србијом (а и шире). Јер замислите колико користи би имала читава земља ако би пустила у оптицај свеж, примарни новац неоптерећен дуговима и каматама. То је ноћна мора сваког приватног банкара који живи од зеленашења и камата на свој приватно емитован жирални новац, "стручно" назван секундарна емисија, иако је реч о ноторном кривотворењу новца. Зашто колеге економисти ћуте о оваквим стварима, ја не могу да разумем, а још мање оправдам.
Препоруке:
0
0
15
четвртак, 09 април 2009 20:23
Јован Јанковић
Најпре, захваљујем се на одговорима. Размишљајући о овоме, сетио сам се Руса који су, у време своје кризе '90-тих, остављали већ зрело поврће да труне необрано (није било новца за откуп), а стотинак километара даље, у граду, гурали се у редовима и тукли за храну. Очигледно, нешто није било у реду са организацијом. Тада сам помислио и на прве банке у Америци пре два века, које су у та стара времена штампале свака свој новац, на тај начин уносећи организованост, па сам помислио како би то помогло и код Руса, само што државни систем то не дозвољава. Стичем утисак да се углавном линеарно размишља, а то бих покушао објаснити овако...
Прво, не мислим на јавне радове који се организују само да би незапослени зарадили који динар, радећи углавном бескорисне послове; више сам мислио на нешто што помало личи на ратну привреду. Производиле би се основне намирнице, градили станови, радило у комуналним службама, затим на сакупљању и сортирању секундарних сировина и сл. а као надокнада би се издавали бонови за набавку тих истих намирница или плаћање комуналија, тапије на процентуални удео власништва у будућим некретнинама... Неутрошени вишак производа би се пласирао на тржишту и тиме омогућавао да се део надокнаде (али само део) исплаћује у новцу, јер људима требају и други производи. Линеарно размишљање даје прорачун узрок->последица, односно инвестиција->резултат (мање или више исплатив). Нелинеарни модел укључује утицај последице (резултата) на ублажавање узрока, јер се, уместо бесплатне исхране у народној кухињи, људима тражи да учествују нпр. у производњи тог хлеба што ће га појести. Тиме се и део тражње ограничава на домаће производе (само наши грађани троше тај хлеб, станове, комун. услуге). Овако ублажен узрок даје мању последицу, итд.
Немам простора за детаље, али суштина је да је ово исто као да је држава капиталиста који, за разлику од приватника, неће задржавати гро вишка вредности за себе. Модел личи на социјалистички и мислим да је пре свега зато непопуларан...
Препоруке:
0
0
16
четвртак, 09 април 2009 23:03
Младен Бањац
За Јована Јанковића,
Све врсте радова које сте навели и сијасет других су могући и пожељни да извуку земљу из агоније. Једино ми се не свиђа плаћање у боновима? Чему то?
Земља ионако пати од хроничног недостатка динара у оптицају. Свега 35% новца у оптицају чини примарни или прави новац који емитује држава (папир и кованице), све остало су дугови - фиктивни, приватно креиран банкарски новац који испари из система чим се кредити отплате. На делу имамо вештачки изазвану несташицу законског средства размене и плаћања (државног новца), чиме су људи и фирме приморани да се задужују код приватника његовим фиктивним или жиралним новцем који постоји само као забелешка у облику дуга.
Забраном такве сулуде и разбојничке праксе која разара привреду и друштво у целини, отвара се простор од читавих 65% само да се попуни текућа структурална неравнотежа + додатни новац за покриће постојећег вишка вредности. Тај новац би почео неометано да кружи и прелази из руке у руку стимулишући размену без бојазни од инфлације, јер има толико неискоришћених ресурса и незапослених људи вољних да раде. Временом би у систем морало да се додаје још таквог трајног новца, јер посла и креативних идеја има на претек, фали само парче папира да покрене ствари са мртве тачке, што је врхунска иронија.
Препоруке:
0
0
17
петак, 10 април 2009 10:55
Joван Јанковић
Господине Бањац,
Одлично питање! Бонови би покривали онај део трошкова за који нема стартног кредита. Временом би они били елиминисани (и у томе се ово разликује од ратне привреде). То значи, на пример, ако људима треба исплатити 1000 милиона динара месечно, исплаћује се нпр. 800 милиона у боновима за храну, комуналије, обвезницама, разним хартијама од вредности, тапијама и сл. (шта ко већ одабере) а преосталих 200 мил. у новцу. Сваки учесник радова добија део у новцу, а део у боновима (бонови омогућавају набавку понуђених роба и услуга нешто испод тржишне вредности, да би били атрактивни). То значи да, за почетак, треба обезбедити само 200 милиона кеша за исплате у вредности 1000 милиона (овде не рачунам материјалне трошкове, али они би иначе били мали за нпр. сакупљање секундарних сировина и сл. пројекте). Када се заради продајом вишка на тржишту, онда се удео бонова у односу на стварни новац у исплати може умањити, итд. регенеративно (нелинеарно). У сваком "кругу", све је мањи удео бонова. Личи на кредитирање, али није, јер је добар део потрошње већ обезбеђен (зна се унапред да ће роба у вредности бонова бити пласирана и коме) па је ризик низак. На крају баладе, бонови се могу потпуно елиминисати, јер их може у потпуности заменити новац, а тада престаје и потреба за јавним радовима те врсте (осим ако држава не процени да јој се исплати да такве програме, у одређеном обиму, задржи).
Смисао бонова је двојак: да стимулише учешће у јавним радовима и да обезбеди псеудо-кредитирање производње, али само онога за шта се унапред зна да ће се потрошити: делом тако што бонови обавезују њихове власнике на ту врсту робе, а делом избором роба и услуга: свима требају храна, комуналне услуге, инфраструктурни елементи, енергенти, секундарне сировине имају висок опорт. трошак (скупо их је одлагати а не скупљати, чак и ако носе малу зараду)...
.jpg)
Када привреда функционише генерира се агрегатна понуда на тржишту, а самим тим генерира се и агрегатна тражња која се на тржишту сусреће са агрегатном понудом. Реални сектор својом економском активношћу доприноси креирању агрегатне тражње директно кроз плате запослених у реалном сектору, и индиректно, путем фискалних давања буџету, кроз плате запослених у јавном сектору.
---
Кејнзијанизам :-). Кад не може приватни сектор, ајмо онда да јавни сектор троши на штету приватног. Докле више?
вероватно да је за огроман број запослених у приватном сектору зарада још и нижа од тог износа.
---
Наравно, јер ми издржавамо јавни сектор коме бисте Ви још више поваћали и овако вештачки надуване плате (само ће се инфлација појачати).
Кејнзијанизам је пропао 70-тих јер је западне економије довео у стагфлацију, а то је по Кејнсу било немогуће. Излаз није у повећању јавне потрошње (и овако ненормалане).
Цене које су под контролом државе обухватају:
---
Осим последње ставке, на делу је државни монопол па зато цене држава контролише, зар не? И државни монопол (јавна предузећа) треба да служе општим интересима, зар не?
Или можда ја грешим, јер не уочавам ту суштинску разлику између контроле цена од стране државе (немењања цена за одређен временски период) и замрзавања цена на одређен временски период.
---
Грешите, јер није исто државни монопол (контрола цене од стране државе – ово се односи и на приватни монопол) и када држава замрзне одређене цене производа и услуга које производи и пружа приватни сектор.
Данас, када би нека од страних пословних банака енергично кренула да излази са било ког тржишта на којем послује то би створило страховит ефекат неповерења код становништва у различитим земљама не само поменутог региона.
---
Грчке банке износе новце у џаковима из Србије (то је признао и Јелашић) и не видим да се неко узбуђује поводом тога. То им је чак наредила њихова централна банка.
---
Бацање у пасуљ :-).
попут замрзавање цена, политички повезивати са одређеним друштвено-политичким системом
---
Нико то и не тврди. То је рађено још од египатских фараона са житом.
Дакле, у земљама које су далеко развијеније и богатије од Србије, крајем 2008 и почетком 2009. године кренуо је талас замрзавања цена прехрамбених производа и производа широке потрошње.
---
Значи да ако сви скачу у бунар, онда и ја требам :-).
Пратећи реакције на економску кризу код нас, себи постављам једно питање, па бих хтео то исто да поставим стручњацима. Зашто се опција обимних јавних радова код нас скоро уопште не разматра озбиљно? Новија историја (последњих cca 100 година) садржи примере земаља које су релативно успешно предузимале овакве мере у кризним временима. Јасно ми је да, код јавних радова уопште, постоје инхерентни проблеми везани за корупцију и потенцијалну непрофитабилност, али криза код нас је двокомпонентна -- садржи увезену компоненту и ону насталу због домаћег дефицита у спољнотрговинској размени, а која би призвела негативне ефекте и сама за себе.
Јавни радови, по својој природи, подразумевају вештачко стварање тражње за добрима и услугама које су домаћег порекла. Наиме, ако су јавним радовима обухваћени инфраструктура, али и производња основних животних намирница, преуређење и изградња објеката и сл. са централним планирањем, "произвођачи" тих добара и услуга су домаћи грађани. Такође ми је јасно да је проблем код оваквих подухвата у недостатку средстава у полазним фондовима, али то се вероватно може превазићи "исплатама" делом у самим добрима која се производе (основне животне намирнице, стамбени простор или само право на становање у одређеном периоду) или обвезницама које се за ту сврху могу емитовати, а чија вредност би била везана за успешност реализације пројеката, што би стимулисало учеснике да он има што повољнији исход. Својевремени Шешељев "рецепт", са намирењем рачуна за комуналије преко дела прихода из ових извора, такође ми се чини применљив и то не само на пензионере (наравно, уз добровољни пристанак, не на силу). Постоје и други инструменти, али да не ширим сада причу...
Ово све би, наравно, захтевало озбиљне анализе одрживости и исплативости (као што је "Reference class forecasting" или неки сличан), методологију за предвиђање и превентивно сузбијање корупције, анализе искустава других земаља са сличним подухватима и сл. Наравно, не мислим на потпуну централизацију економије као у социјализму, али већ и сама чињеница да се наши људи сигурније осећају и успешније раде у државно контролисаним пројектима (дакле у јавном сектору), о чему сведочи искуство из периода СФРЈ, као и чињеница да Србији иначе недостаје нова инфраструктура и приличан обим услуга у модернизацији постојеће, чини ми се као предност.
Да ли су овакве анализе рађене и негде објављене и да ли се планирају? Да ли постоји нека "школа" код наших економиста која озбиљно разматра и нуди неку варијанту јавних радова? Извињавам се због дужине коментара...
Имао бих само једно питање. Колики курс динара према евру аутор очекује годину дана после почетка спровођења изложеног програма?
Друго, можда и важније: огромна подршка НСПМ-у због објављивања серије врло озбиљних текстова о светској и српској економији. Можда сам потпуно наивно оптимистичан, али надам се да није немогуће да економисти чије текстове овде читамо (Ковачевић, Радовић, Ђаковић, Миљковић) ускоро узму учешће у економском вођењу земље - буду језгро неке нове владе.
ali to isto govore svi koji zamrazavaju cene. s druge strane, u vasim proracunima efekata ovog plana nigde ne vidim nestasice, sverc (i, kao krajnji rezultat, smanjenje proizvodnje) i ostale posledice zamrzavanja cena za koje i sami trvrdite da postoje. vi ste samo deklarativno priznali da su vam ove posledice poznate, ali one u vas plan nisu nigde uracunate. (mislim, cela ideja ovakvog plana je u sustini apsurdna. ali, 'ajde da je, rasprave radi, prihvatim).
Још нешто: Израел добија бесповратну помоћ, а ко ће Србији дати новце на поклон?
@Јован Јанковић
Успешност јавних радова је мит. Рузвелтов „Њу дил“ није извукао америчку економију из Велике депресије већ је само одлагао опоравак и продужио ју је.
Можда је тако, али на основу чега то тврдите? На основу којих извора и података? Ипак, ако се изнесе податак сасвим супротан општем уверењу, мора се имати некаква подлога, неки извор информација? Ја бих, лично, веровао у јавне радове чак и да није било Рузвелта...
Прочитати од Фредерика Бастијата есеј "Сломљени прозор".
Јавни радови спадају под заблуду сломљеног прозора.
И потрошња (ту спадају и јавни радови) није сама себи сврха као што је тврдио Кејнс. Зато је светска економија сломљена због таквог размишљања.
Добро, очекивао сам нешто свежије, у питању је једна стара анегдота, од пре cca 150 година и односи се, пре свега, на уништавање (нпр. кроз рат) као начин вештачког креирања тражње. Развој технологије у току XX века је показао да таква аргументација није баш исправна, наиме, опоравак Немачке пре другог светског рата, успон САД и сл. говоре у прилог томе да је улагање у војну индустрију ипак исплативо.
Међутим, овде и не говоримо о рату. Рецимо да је тај аргумент тачан у свом домену важења, али тај домен не обухвата све ситуације ни код уништавања, а не обухвата ни све врсте јавних радова. Суштина је у томе да би то што говорите било тачно ако бисмо сада кренули да, као у анегдоти, рушимо куће или "разбијамо прозоре" да бисмо себи направили посао у прављењу нових. Тада би јавни радови били управо такви како их описујете и контрапродуктивни. Сасвим је друга ствар ако јавне радове користите за изградњу нове инфраструктуре и обнављање старе, што држави заиста треба, или производњу нових добара и услуга којима би се, делом, могла платити радна снага која у том раду учествује. Ту је, наравно, и стицање нових технолошких знања ('know how') којe je могућe само приликом ангажмана у већим инфраструктурним пројектима, а та знања се касније могу наплатити радом у другим земљама.
nije to sasvim druga stvar nego potpuno ista stvar, samo pojacana. polomljeni prozor je samo drasticna ilustracija previda u logici koja se koristi za javne radove, a koju i vi ovde demonstrirate. vi jednostavno ne uzimate u obzir oportunitetni trosak - on osto je moglo da se urade a nije, zato sto su resursi usmereni u npr. smeru javnih radova. ne, vi samo gledate da li su, sveukupno govoreci, efekti javnih radova pozitivni. ali nije bitno samo da li je nesto pozitivno nego i koja je njegova cena tj. sta se drugo moglo uraditi umesto njega. svi ti ljudi koji su naterani ili iz budzeta placeni da grade put su mogli svoju energiju da usmere u nesto drugo, takodje korisno tj. korisnije.
Da li je Kejns bio u pravu što se tiče javnih radova po krizi iz 30-ih, nije ni bitno.
U uslovima sadašnje SEK-e njegovo učenje je neprimenjivo i svet ne može izvući iz bede.
Javni radovi koji bi se izvodili samo zbog stvaranja privremene potražnje i zapošljavanja su čista besmislica, u čemu se slažemo.
Moja je ideja da bi u sadašnjoj situaciji jedini opravdani javni radovi bili pripremanje javnih (narodnih) kuhinja s čim se Somborac neće sigurno složiti jer po njegovom rigidnom kapitalizmu svako ko ne može zaraditi za hranu može (i treba) umreti.
@ Jovan Janković
Vaše mišljenje da su javni radovi jedan od načina borbe protiv krize u principu je ispravno, ali samo ako je investicija ekonomski opravdana. Medjutim u uslovima dugotrajne SEK-e (ovo već postepeno priznaju i svetske elite), malo je investicija koje mogu biti rentabilne zbog sveopšteg pada privrednih aktivnosti. Radi ilustracije navodim da je Deutsche Bank odbila dati garanciju za Koridor 10 jer Srbija nije htela garantovati odredjenu frekvenciju vozila. Dakle i pre krize je bila problematična rentabilnost ove investicije, a sada po opadanju svih vrsta prometnih usluga situacija je kristalno jasna.
Tako je i sa ostalim putnim i željezničkim koridorima. Kada bi Vlada i obezbedila kredite, od prihoda se isti ne bi mogli vraćati, a Srbija je presiromašna da bi si mogla dozvoliti nerentabilne poluprazne paradne puteve.
Namere Vlade da izvodi javne radove vezana je sa njihovom izlaznom kofer strategijom, pa je utoliko
opravdana.
Проблем са јавним радовим је што не иду у прилог банкарској олигархији која влада Србијом (а и шире). Јер замислите колико користи би имала читава земља ако би пустила у оптицај свеж, примарни новац неоптерећен дуговима и каматама. То је ноћна мора сваког приватног банкара који живи од зеленашења и камата на свој приватно емитован жирални новац, "стручно" назван секундарна емисија, иако је реч о ноторном кривотворењу новца. Зашто колеге економисти ћуте о оваквим стварима, ја не могу да разумем, а још мање оправдам.
Прво, не мислим на јавне радове који се организују само да би незапослени зарадили који динар, радећи углавном бескорисне послове; више сам мислио на нешто што помало личи на ратну привреду. Производиле би се основне намирнице, градили станови, радило у комуналним службама, затим на сакупљању и сортирању секундарних сировина и сл. а као надокнада би се издавали бонови за набавку тих истих намирница или плаћање комуналија, тапије на процентуални удео власништва у будућим некретнинама... Неутрошени вишак производа би се пласирао на тржишту и тиме омогућавао да се део надокнаде (али само део) исплаћује у новцу, јер људима требају и други производи. Линеарно размишљање даје прорачун узрок->последица, односно инвестиција->резултат (мање или више исплатив). Нелинеарни модел укључује утицај последице (резултата) на ублажавање узрока, јер се, уместо бесплатне исхране у народној кухињи, људима тражи да учествују нпр. у производњи тог хлеба што ће га појести. Тиме се и део тражње ограничава на домаће производе (само наши грађани троше тај хлеб, станове, комун. услуге). Овако ублажен узрок даје мању последицу, итд.
Немам простора за детаље, али суштина је да је ово исто као да је држава капиталиста који, за разлику од приватника, неће задржавати гро вишка вредности за себе. Модел личи на социјалистички и мислим да је пре свега зато непопуларан...
Све врсте радова које сте навели и сијасет других су могући и пожељни да извуку земљу из агоније. Једино ми се не свиђа плаћање у боновима? Чему то?
Земља ионако пати од хроничног недостатка динара у оптицају. Свега 35% новца у оптицају чини примарни или прави новац који емитује држава (папир и кованице), све остало су дугови - фиктивни, приватно креиран банкарски новац који испари из система чим се кредити отплате. На делу имамо вештачки изазвану несташицу законског средства размене и плаћања (државног новца), чиме су људи и фирме приморани да се задужују код приватника његовим фиктивним или жиралним новцем који постоји само као забелешка у облику дуга.
Забраном такве сулуде и разбојничке праксе која разара привреду и друштво у целини, отвара се простор од читавих 65% само да се попуни текућа структурална неравнотежа + додатни новац за покриће постојећег вишка вредности. Тај новац би почео неометано да кружи и прелази из руке у руку стимулишући размену без бојазни од инфлације, јер има толико неискоришћених ресурса и незапослених људи вољних да раде. Временом би у систем морало да се додаје још таквог трајног новца, јер посла и креативних идеја има на претек, фали само парче папира да покрене ствари са мртве тачке, што је врхунска иронија.
Одлично питање! Бонови би покривали онај део трошкова за који нема стартног кредита. Временом би они били елиминисани (и у томе се ово разликује од ратне привреде). То значи, на пример, ако људима треба исплатити 1000 милиона динара месечно, исплаћује се нпр. 800 милиона у боновима за храну, комуналије, обвезницама, разним хартијама од вредности, тапијама и сл. (шта ко већ одабере) а преосталих 200 мил. у новцу. Сваки учесник радова добија део у новцу, а део у боновима (бонови омогућавају набавку понуђених роба и услуга нешто испод тржишне вредности, да би били атрактивни). То значи да, за почетак, треба обезбедити само 200 милиона кеша за исплате у вредности 1000 милиона (овде не рачунам материјалне трошкове, али они би иначе били мали за нпр. сакупљање секундарних сировина и сл. пројекте). Када се заради продајом вишка на тржишту, онда се удео бонова у односу на стварни новац у исплати може умањити, итд. регенеративно (нелинеарно). У сваком "кругу", све је мањи удео бонова. Личи на кредитирање, али није, јер је добар део потрошње већ обезбеђен (зна се унапред да ће роба у вредности бонова бити пласирана и коме) па је ризик низак. На крају баладе, бонови се могу потпуно елиминисати, јер их може у потпуности заменити новац, а тада престаје и потреба за јавним радовима те врсте (осим ако држава не процени да јој се исплати да такве програме, у одређеном обиму, задржи).
Смисао бонова је двојак: да стимулише учешће у јавним радовима и да обезбеди псеудо-кредитирање производње, али само онога за шта се унапред зна да ће се потрошити: делом тако што бонови обавезују њихове власнике на ту врсту робе, а делом избором роба и услуга: свима требају храна, комуналне услуге, инфраструктурни елементи, енергенти, секундарне сировине имају висок опорт. трошак (скупо их је одлагати а не скупљати, чак и ако носе малу зараду)...