....Šta da misle Slovenci o narodu čiji su vojnici posle tri godine golgote, nesvrativši prošli pored svojih kuća i nepobusanih grobova da izginu pod Alpima za njihovu slobodu? Još smo ih i ponizili, jer su se oni krili iza zavesa gledajući u čudu njima neshvatljivi samoubilački zanos i nečuveni paternalizam. I zato nas na proslavi devedesete godišnjice nisu ni pomenuli, i zato su non-stop protiv nas počev od „Cankarjevog doma“, štrajka rudara u Starom trgu, prvih nekažnjenih ratnih zločina, svedočenja u Hagu, priznanja Kosova, Kacinovih izveštaja…Šta Italija, tada naš saveznik, da misli o nama posle ultimatuma pukovnika Šljivića u kome im je poručio da će svi Srbi izginuti do jednoga ako se Italijani usude da zauzmu Ljubljanu-najtragičnije je što bi to Srbi i uradili, a Italijani su, znajući za tu čudnu srpsku osobinu, ostali na početnoj liniji....

u to ime, živeli mi robovi srpskih privatnika koji radimo puno radno vreme! ah da, ovde se ne "pljuje sve što je srbsko", pardon.

... добро је, да се `примиримо`, јер сада долази - `епилог` - `обрачун`, веома узбудљиво време, када `зверке` почну да јуре и уједају,- сопствене `репове` ?

Privilegovan sam čašću poznavanja nekih od naših bezbrojnih heroja, čika Čupeta (oficira na čelu konjičke izvidnice koja je 1918. prva ušla u Beograd), Miše Lazarevića (potomka pop Luke Lazarevića i ordonansa vojvode Mišića, potonjeg konzula u Parizu), Tadije Sondermajera (znamenitog pilota s dva fronta, rekordera i osnivača Aeroputa), čika Lubena (dobrovoljca iz Srema koji je preplivao Savu da bi branio svoj rod), Dimitrija Hadži Jovanovića (iz Prilepa) i Temeljka Jovanovića (takokđe iz Južne Srbije, a koji su se borili pod Jovanom Babunskim i u oba Balkanska rata), Momčila Gajića (najmlađeg podoficira Velikog rata).

Šezdeset godina sam im odavao poštu. Stogodišnjicu rata propuštam jer se sa fukarom ne družim. Rado bih je video jedino kao "obešenjake". Živim da to doživim.

Одличан народ, храбар, напаћен, много бољи од других народа имајући у виду чему смо 70 година изложени од Тита наовамо

Eво и данашњи дан показује да Србија нема домаћина, правила понашања, нема достојанство. Док гласачка машинерија из јавних предузећа одмара, приватници се не обазиру на празник, читај жртве које су претходиле овом дану, већ обавезују раднике да раде за бедне плате. Зна то Рама када нас магарчи по Београду и Србији. Да има морала, данас бисмо коментарисали о оставци а не о похвалама Фратинија.

Дана 9. маја слави се дан победе у Другом светском рату!

Слављење дана примирја уместо дана победе после завршетка Првог светског рата је још једна ујдурма новокројача историје и света, јер асоцира на некакву подељену кривицу између учесника у рату - победника и поражених - и добру овострану вољу за миром - што не одговара историјској истини.

Историјска је истина да се тачно зна ко су изазивачи рата и злочинци против мира у свету и ко су победници, а ко поражени. Рат је завршен победом савезника - на чијој је страни била и Србија - а мир је закључен као резултат те победе а не спооразумног прекида даљег ратовања у интересу светског мира.

Не разумем слављење овог датума и под овим називом...