RTS je priznao (nepriznatu)MPS

Prvo morate da priznate sami cin nastajanja MPC.Ona je nastala 1967 od strane Tita i njegove komunisticke klike s ciljem razbijanja SPC i njenog jedinstva.Tako je isto i sa CPC,a poznato je da je i Pavelic tokom II svetskog rata pokusao u Hrvatskoj da uspostavi Hrvatsku pravoslavnu crkvu s jednim odbeglim Ruskim episkopom kojem je na kraju II sv.rata izrecena smrtna kazna.Od predlozene rabote nema nista.Pored RPC i Vaseljenske patrijarsije porebno je da se sve pomesne pravoslavne crkve sloze da bi se dobila autokefalnost,a to je put u nedodjiju.Predlazem vam da se priklonite papi i postanete katolici.To je laksi put.

Сматрам да им не треба пружити никакву помоћ у напорима да буду признати. Нека се сами боре, а ми не смемо мењати став. Када су били искрени, онда када су учествовали у атентату на Краља Александра, у агресији 1999. године, или сада када име је потребан дијалог? Ни леп поглед нису заслужили.

тај разговор и "дијалог" треба почети УКИДАЊЕМ све што су комунисти направили и измислили

Evo ih opet oni koji su most Cara Dušana u Skoplju prekrstili u "Kameni most". Da je Pašić pristao da se sve ono Makedonije istočno od Vardara prepusti Bugarima, a ostalo pripoji Srbiji, onda bi vlada na Krfu glat sprovela Londonski Ugovor iz 1915 sa Srbijom od Rumunije i Bugarske do Splita i južno do Prokletija. Onda bi Srbija bila Imperija na balkanu za vjeki vjekov uz pomoć braće Rusa. Ovako ćemo uskoro gledati kako Makedoniju dele Bugari i arnauti kao jadac iz pileta, pa kome veći komad zapadne.Sve će to ruski valjak da ispegla, samo još malo, nije se niko nadao tome ni 1878 ni 1944.

Ваш коментар није у духу православља. Разуме се, њихов идентитет је на климавим ногама, али знавши од коликог је значаја национални идентитет, ми никако не можемо бити толико сурови да од њих тражимо да све признају. Наравно, морају признати чињенице о деценијском расколу, али за остало је тешко. Нису оно 'Црногорци', који су јасно Срби. Ово је народ који је ни тамо ни овамо. Распет, без стварног заједничког идентитета до пре пар деценија. Народ који је словенски, делом српски, делом можда бугарски, а делом, отворено речено, ничији.

s.j@- О, овако тешкој теми неаргументовано расправљати крајње је неумесно.
Очи и уши барбарској души су лоши господари!

@S.j- То са имовином је паушална оцена јер тапије постоје и ту је суд арбитар. Свештенство које се прогања је политички мотивисано и то није уреду. Срби у Скопској Црној Гори имају своје богомоље.
Најгоре што може да се даси је да се Македонци поунијате и признају Папу. А ако будемо бандоглави и то није искључено. Е питам се:шта онда?
Напомињем међуцрквени дијалог је једини пут и разуман процес ка решавању спора без мешања политике!

Стиче се утисак да комунисте нико толико не хвали и велича као СПЦ , а и ови њени верници који овде коментаришу. Они су толико хваљени да и сами нису свесни колики им део Царства небесног припада као обноветељима , замислите, једне , и то православне цркве Охридске архиепископије, одакле је кренуло православље међу Словенима и стигло до Сибира и Камчатке, до онде где год Словени живе. Значи комунистима пало на памет до обнове трон Св. равноапостолне браће Кирила и Методија,трон Охридких архиепископа Св. Климента и Наума. Свака им част. Па онда они нису антихристи и богоборци, гонитељи Цркве Христове. А зашто ли су то урадили. Видели су комунисти да то никада не би урадили богобојажљиви хришћани ,православци, богоугодници Грци, Бугари и Срби, а токођђе не и неправославни католици, протестанти, евангелисти, анабаптисти , адвентист и јеховини сведоци који се отимали ко већи део да уграби за себе од тог духовног простора Македонског православног верника. Види се комунист да су праведни

У право је владика Тимотеј кад каже да политичари могу да реше спор СПЦ и МПЦ, јер реч политичара је увек била примарна по том питању. На пр. Цар Константин Велики је донео одлуку, тј. Милански едикт којим је дао слободу Хришћаннству , а не цркви. Милански едикт није одлука Бога или црквеног поглавара, него цара, а он није нити божја нити црквена личност. Црву је он контролисао, њоме управљао, чак је одобрио и контролисао рад Првог васељенског сабора. Тако је радио, контролисао и надгледао рад цркве и Јустинијан , Диоклецијан Ираклије и многи други. Уосталом , сваки цар , ступајући на престо доносио је своју црквену политику и реформу и у походима, није прво ишла црква,и поглавар, него цар и војска, па тек онда црква. Друго пирање је што сада цареви и краљеви су ад акта, а по том питању главну улогу преуѕели црквени поглавари, а наравно као у корист и државе и нације. У сваком погледу постојањ МПЦ не угрожава постојање СПЦ, а свакако да постоје разлози за њено постојање

За ни једну, па ни за МПЦ неприхватање нечију хегемонију, супремацију , јурисдикцију, устав , шематизам , као и јерархијско устројство не значи да је у раскол ни са којом црквом , те отуда ни са СПЦ. Раскол је кад се од неке црквене целине део издвоји у посебну цркву, непризнајући јерархију цркве од које се одвојио и основао посебну цркву. О овом случају , МПЦ није била у саставу СПЦ, него реч је о 3 епархије ,које су као део Охридске архиепископије,1767год. узурпиране од стране Цариградске патријаршије, 1921 године продате Краљевини СХС, која их је наравно неканонски, него из политичких разлога припојила СПЦ противно вољи верника, а СПЦ наметнула своју управу. . То неје била воља верника, него Одлука, договор Краља СХС и Цариградског патријарха као израз добре воље на основу ратног исхода - протеривање Турака са Балкана,Букурештанског мира, тековине Првог и Другог Балканског рата и Првог светског рата. Те 3 епархије су,након пропасти КаљевинеСХС коституисале у посебну МПЦ.