Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Исламски тероризам, јака Српска и "мирна Босна"

Штампа
Ненад Кецмановић   
четвртак, 15. јануар 2015.

(Пресс, 13.1.2015)

Злочин исламских терориста у Француској је дигао  Европу на ноге. Али, и прије тога смо читали о неким ружним појавама у САД и Њемачкој. Свјетску суперсилу и европску водећу земљу захватиле су појаве масовне расне и вјерске мржње са провалама насиља, а о гажењу људских права да и не говоримо. Рецимо, у демократској Америци мало-мало па бијели полицајци убију понеког црног младића, а када афроамериканци реагују демонстрацијама, падају жртве на обје стране. Па онда и Гвантанамо.

Тамо, осумњичене за спектакулани акт исламског тероризма од 11. септембар 2001, већ деценију сурово мрцваре законом забрањеним методама испитивања. Иако гушењем затвореника сипањем воде у душник нису потврдили сумње, не пуштају их на слободу јер САД неће да их прихвате, а са наговарањем других земаља споро иде. У међувремену, Обама нема подршку већине у Конгресу да затвори злогласну казнионицу, а према анкетама ни већина америчких грађана није за то да се тамо прекину истражна мучења затвореника.

У Њемачкој опет Патриотски фронт за одбрану од исламизације Европе је почео у једном граду са протестном шетњом мање од хиљаду десничара, а онда се муњевито проширио по цијелој земљи на скуповима од по двадесет хиљада. Зна се да је још прије двије године Меркелова прогласила крај мултикултурализма, а послије јој се придружио и Камерун. А према нешто каснијем свједочењу пензионисаног британског дипломате, Ангелин чувени страначки и канцеларски претходник Кол повјерио се Тачеровој да „бројни имигранти из исламских земаља нити хоће нити могу да се интегришу у хришћанску Европу и да их треба враћати кући“. Меркелова сада зове на узбуну због страха од већих вјерских сукоба у земљи, јер анкете показују да и већина Нијемаца, који остају код куће, пасивно подржава манифестације Пегиде.      

Нема сумње да ће најновији акт исламског тероризма против карикатуриста и новинара паришког сатиричног листа распламсати ксенофобију и посебно исламофобију у Европи и Америци. Политичари, новинари и интелектуалци већ објашњавају да тероризам нема никакве везе са исламском релгијом, а многи исламски поглавари се ограђују од минорног процента милитантних екстремиста, који само компромитују њихову вјеру. Али, и једни и други добро знају и осјећају да ће, уз све то, сваки муслиман у дну душе објашњење за злочин потражити у ономе што Запад ради у Палестини, Ираку и Авганистану гдје дневно гину на стотине, као што ће се и сваки амерички и европски хришћанин упитати како одбранити западне вриједности плурализма и толеранције од све бројнијих комшија, који и у  трећој генерацији слиједе друге вриједности.          

Код нас, хвала богу,  већ 20 година нема таквих проблема. Истина, Бошњаци би и данас хтјели цијелу БиХ, Хрвати да уједине кантоне са својом већином, а Срби бране „мањи ентитет“. Али, у Српској, рецимо, нема ни појединачних убистава из вјерских и националних мотива, нема антимуслиманских манифестација, нема ни дискриминације по тој основи. Чак половину владе чине несрби од које су више од пола бошњачки министри. Штавише, потпредсједник Српске из реда бошњачког народа каже да га прослава Дана Републике вријеђа па тражи и да се укине. А предсједник му лаконски одговора да „и њега вријеђа БиХ, па је трпи“. И мирна Босна.

Вријеме је да Миле позове америчку и њемачку мабасаду у Сарајеву, изрази искрену забринутост и понуди савјете из властитог искуства.          

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]