Савремени свет | |
Зашто Русија гледа према Истоку? |
![]() |
недеља, 11. август 2013. | |
(Форин аферс, 31. јул 2013)
Промена у економском фокусу може изгледати веома налик на везивање Сједињених Држава за Азију, и Русија је заиста почела да обнавља своје војно присуство у азијско-пацифичком региону[1] као и Сједињене Државе и друге регионалне силе. Оно што је другачије, међутим, јесте да је Москва претрпела велике проблеме да нагласи да је њен примарни циљ сарадња а не такмичење са Пекингом. Русија пориче да ту постоји чак и најмањи покушај да се Кина спута у њеној регионалној политици. Заиста током састанка са међународним новинарима и аналитичарима у руском црноморском одмаралишту у Сочију у септембру 2010. Путин је оптужио „стране стручњаке“ да „увек покушавају да нас заплаше са Кином“. Он је рекао: „Mи нисмо уплашени. Кина нас не забрињава...Кина и Русија ће сарађивати у погледу многих питања“. Путин је био одушевљен стањем односа и Пекинг је чини се заузео сличан курс. Кинески председник Кси Јинпинг изабрао је за своју прву званичну посету као председник Русију у марту. А у јулу Пекинг и Москва учврстили су своју сарадњу са удруженим поморским вежбама у Јапанском мору. Руска мотивација је релативно транспарентна. Као и Сједињене Државе и многи други, Русија се одлучила да следи модерни курс који говори да се догађа глобално померање центра моћи ка Истоку. Русија такође разуме да успон Кине иде на штету Сједињених Држава и Запада. Али за разлику од других европских земаља руска тачка ослонца је амбивалентна услед забринутости због рањивости ретко насељеног источног региона, али и жељe да се прошири утицај. Русија симултано настоји да заштити своје копно, повећа своје присуство на Пацифику, премости јаз између политике према Азији и Европи и да пронађе начин да сарађује са Кином и другим регионалним силама. За несрећу по Путина, Москва поседује ограничене капацитете да свој сан о тачки ослонца и реализује у стварности. То што је Русија била домаћин АПЕЦ [2]самитa више је био олимпијски тренутак[3] него суштински преокрет. Упркос недавној ужурбаној активности, Азија остаје споредна ствар у руској међународној и безбедносној политици. Јер Русија се само претварала да је у средишту трансазијске трговине и економије. Стратешки фокус Москве је још увек усмерен према Западу-њена популација је углавном на западу, њене економске везе су углавном оријентисане према Западу и њена званична војна доктрина остаје фиксирана на Сједињене Државе и НАТО. Такво стање ствари ће остати у догледној будућности. Тешко је променити старе обрасце, тако да се чак и нови напори који највише обећавају показују тешким за реализацију. Узмимо енергију на пример: током протекле две деценије, Русија је развила значајну нафтну и гасну инфраструктуру на острву Сакалин како би одговорила на растуће захтеве за енергијом својих суседа у северноисточној Азији. Русија је завршила изградњу важне извозне гасне цевоводне инфраструктуре преко Сибира до пацифичке обале која је такође повезана са Кином. Недавно, Русија је пристала да извезе 365 милиона тона нафте у Кину током наредних 25 година. Али руских 20 милиона тона за 2011. износе само око шест процената кинеског увоза нафте, што је далеко мање него што је случај са Саудијском Арабијом и Анголом. Чак и уколико се најновији уговор реализује, тешко је увидети како ће руска трговинска размена значајно порасти с обзиром на опште увећање кинеског извоза нафте. Извоз гаса у Кину показао се још тежим за реализацију. Између 2004. и јуна 2013. две земље су ратификовале не мање од шест уговора за трговину гасом, али тек треба да постигну договор о актуeлним испорукама.
На Корејском полуострву, Русија је играч са најмање утицаја у тзв. разговорима шест страна у Северној Кореји. Заиста, руски допринос је у прошлости описиван као “мучним више него корисним” од стране регионалних дипломата. Русија је скоро потпуно периферна у покушајима да се разреши ћорсокак између севера и југа. Москва никада није била у могућности да преобрази севернокорејског лидера Ким Џонг Ила и његову добро осведочену склоност ка дугим путовањима возом у Русију под утицајем севернокорејске политике, а Ким Џонг Ун чини се да није наследио склоност његовог оца ка руским пејзажима. Укратко, руска тачка ослонца није толико политика колико је реторика. Држава је била спора у томе да преиначи односе у Азији и међу азијском елитом, укључујући тако и Кину, пошто Русија није нити азијски нити кредибилни фактор у региону. Они верују да је Русија још увек укорењена у Европи, или у најбољем случају у Централној Азији, а то има мало утицаја на Исток осим природних извора и оружја. Ујединивши проблем Путин је предузео нарочито тежак приступ међународној политици у коме он и његови највиши званичници имају личног удела у односима са лидерима других земаља. Такву операцију је тешко извршити у Азији, пошто Путин и његов уски круг имају мало блиских контаката и мало експертизе тамо. За разлику од Сједињених Држава, Русија нема присуство, капацитета или чак имало интереса да учини од своје тачке ослонца стратешку и економску реалност. Недавних година руски билатерални односи са Кином су довели до значајних резултата. Хладноратовске тензије и оружани конфликти дуж совјетско-кинеске границе су остали у прошлости и просперитет претерано моћне Кине је још увек помало спекулативан. Даље, опште гледано стратегијска добра позиција Кине је допринела повећању безбедности руског далеког истока и самим тим осигурала територијални интегритет Руске Федерације. Кина је савезник Русији у Савету безбедности Уједињених нација. и асоцијација две земље је дозволила Москви да ужива у рефлектованој слави Пекинга. Њихове везе су такође побољшале међународни легитимитет Путиновог режима, као што Москва промовише (стару) идеју по којој Русија служи као геополитички баланс или цивилизацијски мост између Истока и Запада. Као што је један од руских водећих коментатора Вјачеслав Никонов изјавио када је Москва по први пут тестирала идеју о пацифичкој тачки ослонца у септембру 2010: на основу руске историјске експанзије ка истоку, њене јединствене “евроазијске” географије и сједињавању култура и неизбежног демографског и економског раста азијско-пацифичког региона једина будућност за Русију је да постане “евро-пацифичка” сила. И таква перспективна будућност ће учинити Путина срећним. Његов циљ за сада је да преузме рану улогу Русије у новом светском поретку, у коме ће скуп великих сила бити више азијски него европски. Али дугорочно гледано, економски и политички јаз између динамичне Кине и Русије која се не модернизује биће преширок да би га Москва премостила у азијско-пацифичком региону. Нови проблеми као што је развој арктичких извора и поморских линија могу додати нове тензије билатералним односима. На крају Русија нема много симпатија према хегемонистичкој Кини као што нема ни према униполарним Сједињеним Државама или према било ком другом поретку који би могао да је маргинализује, укључујући “нови образац односа међу великим силама” о чему је Кси говорио када је посетио америчког председника Барака Обаму у јуну. Гледајући шире од руског тренутног момента везивања за Исток, вероватније је да она неће себе наћи у илузији још једном, ухваћена између Истока коме не припада и Запада у који се не уклапа тако лако. Фиона Хил је старији сарадник на институту Брукингс и ко-аутор са Клифордом Гадијем књиге “Господин Путин, оперативац у Кремљу“. Бобо Ло је аутор књиге „Погодна осовина: Москва, Пекинг и нова геополитика“ и аутор предстојеће књиге „Русија и нови светски неред“. Са енглеског превео: Владимир Јевтић |