Савремени свет

Путин као главна препрека америчкој експанзији

Штампа
Ђорђе Милошевић   
петак, 17. фебруар 2012.

Можда термин ,,одмеравање снага’’ није најприкладнији јер је уобичајено да се он употребљава када су снаге мање-више изједначене. У овом случају то није тако. Према свим анкетама и истраживањима, Путин има огромну предност над остала четири противкандидата тако да ће, како већина аналитичара очекује, победити већ у првом кругу. То интимно признају и Путинови опоненти иако јавно говоре о неизвесном исходу, обећавају други круг и ,,велику борбу’’.

Путинов изборни штаб затражио је дозволу за митинг у центру Москве и пријавио учешће 200.000 грађана. Остали кандати - лидер комуниста Генадиј Зјуганов, вођа Либерално-демократске партије Владимир Жириновски, председник партије ,,Праведна Русија’’ Сергеј Миронов и мултимилионер Михаил Прохоров су много скромнији и предвиђају да на њихове скупове дође по неколико десетина хиљада људи.

У читавој лепези предизборних изјава и прогноза издвојио бих две, не зато што су најзначајније него ми се чине карактеристичним. Тако је бивши совјетски лидер, сада већ остарели и мало утицајни Михаил Горбачов невољно дао велику предност Путину, прогнозирајући његову победу у првом кругу. А градоначелник Москве Сергеј Собјанин, изјавио је да ,,Владимир Путин има једну велику ману’’: зна шта говори и обећава, а касније се тих обећања и држи. Таквом ,,маном’’ се други председнички кандидати не могу похвалити.

Расположење руских бирача је мање-више познато па се на томе не бих задржавао. Намера ми је да у овом тексту укажем како се на руске председничке изборе гледа ван Русије, превасходно у Сједињеним Америчким Државама. И одмах да подвучем закључак: за Вашингтон, Путин је непожељан председник, нужно зло. А зашто? Па зато што представља препреку за америчку апсолутну доминацију светом.

То није мој закључак. То такође није мишљење само највећег броја руских аналитичара, него и коментатора с оне стране Атлантика.

Има додуше и другачијих мишљења. Поједини аналитичари оцењују да Путин није никакво зло за Вашингтон. Он је, на пример, ,,одобрио’’ Медведеву да оствари ,,ресетовање’’са Вашингтоном, сматрајући да је Путин био и остао прва виолина у кремаљском оркестру. Остварио је сарадњу са Вашингтоном у борби против тероризма, солидарисао се са Америком поводом терористичких напада на куле Светског трговинског центра у Њујорку, сарађује са западом у акцији у Авганистану, па је Москва чак дозволила транзит робе преко своје територије за Авганистан. Оваква мишљења су у мањини; преовлађују супротна која виде у Путину крајње непожељног партнера.

Познати амерички политиколог Вилијам Енгдал, чије су писање пренели московски медији, каже да Вашингтон ,,жели да уништи Путина’’. Хилари Клинтон и њена дружина сматрају да вероватни будући председник Русије представља главну препреку остварењу њихових планова. Зато што Русија, заједно са Кином и (уз одређену ограду) са Ираном, формира својеврсну брану изградњи света у коме би доминирала једна једина суперсила - Сједињене Америчке Државе.

По мишљењу овог политиколога, Вашингтон заузима недоличан став око председничких избора у Русији. Администрација Обаме понаша се као врховни судија у свету и контролише како се друге земље придржавају оних принципа које Америка сматра изразом демократије.

Путин је, дакле, имао пуно право када је рекао да са САД мешају у руске председничке изборе. Амерички политиколог наводи да је разне фондове и невладине организације у Русији основала и финансира ЦИА. Фонд са наивним називом ,,Национални фонд развоја демократије’’ пустио је корене по целој Русији. Тај фонд финансира и активност Међународног прес центра у Москви у коме око 80 међународних невладиних организација могу да организују прес конференције. Исти фонд финансира и многобројне омладинске организације и семинаре за будуће руководиоце да би ,,помогле око подстицања политичке активности’’. Званично, 2010. године издвојено је више од 2.783.000 долара за финансирање десетина сличних програма по целој Русији.

Овакви фондови имали су значајну улогу у подршци ,,обојеним’’ револуцијама пре неколико година у Украјини и Грузији које су довеле на власт проамеричке режиме. Испоставило се да се на тај начин, америчким новцем, може вршити контрола и остварити значајан утицај средстава информисања, посебно ТВ канала као што су ЦНН и ББЦ. То је, каже Енгдал, веома значајан елемент вашингтонског плана дестабилизације. Руски инситут истраживања јавног мњења Левада центар такође је уплетен у ту мрежу и може се користити као инстумент за исказивање незадовољства режимом.

Вилијам Енгдал открива неке чињенице које нису биле познате широј јавности у Русији а које се односе на неке опозиционе лидере које је Путин назвао стипендистима. Испада да је тај оригиналан назив сувише благ.

Ко су, шта раде и чиме се баве поједини руски опозициони лидери који траже ,,поштене изборе’’ у Русији?

Садашњи љубимац појединих руских омладинских кругова а посебно западних средстава информисања, Алексеј Наваљниј, постао је ,, симбол демократских промена’’ пошто је провео петнаест дана у затвору због организовања митинга без дозволе како то налаже закон. На протестном скупу 24. децембра он је, вероватно по угледу на филмове Ајзенштајна о Октобарској револуцији, изјавио: ,,Ја овде видим доста људи да бисмо заузели Кремљ и Бели дом (здање ваде) и то одмах сада’’.

Западни медији су просто опчињени Наваљним. Британски ББЦ га је описао као ,,могуће јединствену значајну опозициону личност која се у Русији појавила за последњих пет година’’. Наваљниј је студирао на елитном америчком Јелском универзитету који је тесно повезан са породицом Буш а његову активност финансирао је већ поменути Национални фонд развоја демократије’’.

Кључне опозиционе личности повезане су са покретом ,,Солидарност’’ који су децембра 2008. створили Борис Њемцов, Владимир Рижков и други. Амерички политиколог каже да се Њемцов ни у ком случају не може назвати борцем против корупције, при чему подсећа на његово учешће у прљавим пословима неких банака. Наводи такође да је банка ЦС Фрст Бостон финансирала путовања Њемцова на Светски економски форум у Давосу. А када је Њемцов својевремено био у федералној влади, његов пајташ, руски банкар Борис Бревнов био је назначен за председника енергетског гиганта ЕЭС Россия. Касније, Борис Њемцов, данашњи ,,господин антикорупција’’, искористио је сав свој утицај да Бревнова ослободе оптужбе за изузетно крупну проневеру.

Њемцов је такође добијао новац од познатог олигарха Михаила Ходорковског који је сада у затвору. То је било 1999. године када је тим новцем требало да се поткупи Дума. А када се 2004. године Њемцов сусретао са по злу гласу познатим олигархом Борисом Березовским и када су му руске власти скренуле пажњу на недозвољени однос са страним инвеститором ради финансирање његове нове политичке партије, Њемцова су у заштиту узели конзервативни амерички сенатори Џон Макејн и Џо Либерман.

Јаросни противник Путина је још једна личност: то је шаховски велемајстор и бивши првак света Гари Каспаров који се преквалификовао у ултрадесничарског политичара. Пре неколико година сазнало се да је Каспаров члан савета директора вашингтонског неоконзервативног војног научног центра. Априла 2007. Каспаров је признао да је такође члан управе националног савета при Центру политике безбедности САД. Та америчка организација специјализује се за спровођење акција неопходних за безбедност државе.

Амерички политиколог Енгдал каже да су се 2009 године Каспаров и Њемцов сусрели са Бараком Обамом да би размотрили политику опозиције према Путину. До сусрета је дошло у хотелу ,,Риц Карлтон’’ у Вашингтону, на лични позив америчког председника. Њемцов је том приликом позвао Обаму да се сусретне са опозиционим лидерима Русије. ,,Ако се амерички Бели дом сагласи да води дијалог само са пропутинским организацијама, то ће значити да је Путин победио. И не само то; то ће значити да ће Путин стећи уверење да је Обама слаб’’- рекао је тада Каспасров.

Ето, то су опозициони лидери који траже поштене изборе у Русији, демократизацију земље, искорењивање корупције.

Вилијам Енгдал поставља питање зашто је мета постао управо Путин и зашто управо сада? Одговор није тешко наћи. Вашингтону апсолутно није стало до тога да ли је Русија демократска земља или није. Њега интересује само препрека америчким плановима за потпуном светском доминацијом коју представља Путин. Јер, по руском уставу, председник државе је и главнокомандујући армијом. Он директно контролише одбрамбену и међународну политику земље.

А о каквој политици Путина се ради? То су очигледно мере срачунате на парирање НАТО пакту који настоји да заокружи Русију. Путин ће сигурно бити одлучан уо спровођењу таквих настојања.

А о томе како поједини аналитичари виде Путина као политичара, навео бих још један пример са конференције за штампу 2008. године када је руски лидер говорио о борби против тероризма и одбрани руских националних интереса.

Његов одговор био је директан и хладан као лед, написао је амерички новинар. Слободан превод његовог одговора је гласио: ако се ви (терористи или непријатељи земље) нађете у Русији ,,То мы вам отрежем яйца'' (на српском се каже врло слично па превод није потребан). ,,Када гледаш снимак овог интервјуа искрсава неко (следи непристојна реч) осећање. Његова позиција не изазива никакву сумњу, и њега савршено не узбуђује шта о томе мисле људи у сали. Он је лидер. Ви можете да га не волите али морате да га уважавате- каже амерички новинар.

Да се вратим поново анализи Вилијама Енгдала коју су пренели московски медији. Он сматра да неколико демонстрација у снегом завејаној Москви или Санкт Петербургу под вођством групице корумпираних или сумњивих опозиционих лидера типа Њемцова или Каспарова, није довољно да би се Русија раздрмала. Али сасвим је очигледно да Вашингтон фронтално наступа на Иран и Сирију у којој Русија има значајну војну базу снабдевања.

Данас су Сједињене Америчке Државе фактички нуклеарна велесила- банкрот. Улога долара као резервне валуте је у највећој опасности; тако није било од 1944. године. А управо та улога заједно са позицијом САД као главне војне силе чинила је основу америчке хегемоније. Долар као резервна валута се све више спотиче. Кина је већ у трговини са Јапаном прешла на националне валуте својих земаља, а Русија такође чини напоре да то исто учини са својим партнерима.

Суочен са слабљењем свог раније неприкосновеног статуса једине суперсиле, Вашингтон сада изгледа све више прибегава војној сили. А да би тај метод био што успешнији, треба неутралисати Русију, Кину и Иран. То ће бити основни задатак онога ко се домогне фотеље председника САД.

У анализи једног другог америчког експерта прочитао сам да ,,само Русија и Кина могу да зауставе америчког каубоја’’. Америчка елита, изручивши геополитичке доктрине Енглеза, није желела да нагази на ,,британске грабуље’’; она је разрадила стратегију доминације брижљиво избегавајући реч ,,империја’’ и почела да се представља као бранилац слободе, демократије и права човека. Иза те провидне маске скрива се класична империјална доктрина чија се суштина може изразити фразом ,,завади па владај’’. Створен је пропагандни мит томе да су САД ,,добар момак’’ који се бори против ,,лоших момака’’; и то све ради среће човечанства.

Ту и такву ,,срећу’’ испитују на својој кожи многи народи света.

Ових дана, потпредседник руске владе и доскора представник Москве при НАТО пакту Дмитриј Рогозин упоредио је савремени свет са шумом у којој живе грабљивице и у којој се сви боре да извуку живе главе, да преживе. Зато руска армија мора да буде наоружана најсавременијим наоружењем да би се очувао мир на земљи.

,,Ми морамо да будемо наоружани савременим наоружањем. Наша армија треба да поседује савремено оружје и само у том случају неће бити рата. Живимо у шуми у којој су све саме грабљивице и у којој влада борба за ресурсе. Русија не сме да буде мета и жртва те борбе- рекао је Рогозин који је у влади задужен за војну одбрамбену индустрију.

На ово бих надовезао и изјаву начелника генералштаба руске армије Николаја Макарова који је за радио-станицу ,,Ехо Москве’’ рекао да би Русија у одређеним околностима могла прва да употреби нуклеарно оружје. Ми се не спремамо да ратујемо, немамо такве циљеве ни задатке. Али имамо јасну доктрину у којој је наведено када први можемо да употребимо нуклеарно оружје, а то је ако искрсне опасност по независност и целовитост наше земље- рекао је Макаров.

Изјаве Рогозина и Макарова немају никакве директне везе са предстојећим председничким изборима, али имају са једним од основних принципа руске унутрашње и међународне политике: са одлучношћу да се обезбеди мир, у мирним условима осигура демократски развој земље и оствари сарадња са партнерима у свету.

А што се самих избора тиче, грађани ће одлучити ко ће наредних шест година седети у Кремљу; свидело се то некоме са стране или не. Москва је много пута до сада рекла да је спремна да сарађује са свим земљама на равноправној основи. И то без обзира на то ко се налазио у Кремљу, Вашингтону или Бриселу.

Партнери да, али вазали не, рекао је недавно Владимир Путин. 

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]