Савремени свет

Процеси на Блиском Истоку и Србију као утешна награда и "вагон треће класе"

Штампа
Михаило Бркић   
уторак, 07. фебруар 2017.

После састанка у Астани, Казахстан (International Meeting on Syrian Settlement) 23-24. јануара 2017.г. и најављених преговора у Женеви чини се да се сиријски грађански рат ипак креће, ако не ка окончању а оно бар ка некој врсти најаве да би се можда могло наћи трајније примирије а касније можда и политичко решење сукоба, које би било прихватљиво за већи део зараћених страна.

Чињеница, да су преговарале и договарале се са једне стране званична сиријска делегација, која представља Асадову владу у Дамаску, а са друге делегација коју су чиниле вође наоружаних опозиционих сиријских група, дакле без опозиционих политичара и да су договоре организовале  Русија, Турска и Иран, уз техничко учешће домаћина скупа Казахстана, готово да би до пре само годину дана била у домену научно-политичке фантастике. Али ето десило се, преговори о миру у Сирији одвијају се без учешћа САД. Међутим, неучествовање у преговарачком процесу, још једне донедавно неизбежне стране, Краљевине Саудијске Арабије и других Заливских монархија, можда још речитије говори како је за рекордно кратко време дошло до трансфера моћи на Блиском Истоку.

Неодлучност, а потом и одустајање Обамине администрације да се током лета и ране јесени 2013.г. директније војно умеша у сиријски конфликт, споразум са Ираном у вези са његовим нуклеарним програмом, као и све јаче политичко сукобљавање у Турској, за кога неретко Анкара оптужује центре моћи који се налазе у САД, довели су до очигледног америчког извлачења из котла Сирије. Трампова, за велики део западне и блискоисточне политичке заједнице, неочекивана победа и вишемесечни вакум власти у Вашингтону, додатно су ослабили тренутне америчке амбиције и ангажман у Сирији.

Међутим, овај дезангажман САД неће вечно трајати, ако ни због чега другог, а оно због Израела и константне заинтересованости сваке америчке администрације за судбину јеврејске државе на Блиском истоку. У том смислу нема никакве сумње да ће Блиски Исток бити и у фокусу Трампове администрације. Трамп je већ реаговао заоштравањем како реторике, тако и санкција према Ирану. Амерички председник је одмах по ступању на дужност телефонски разговарао са саудијским краљем Салманом, као једним од првих светских државника са којим је уопште ступио у директну комуникацију.

Сасвим је могуће, у случају да нови амерички председник заиста изгради, како је обострано најављено, добре односе са Путиновом Русијом и руским председником лично, да дође до заједничких иницијатива за дугорочну стабилизацију прилика не само у Сирији, него и на читавом Блиском истоку. Понекад се у медијима чак говори и о могућем новом Сајкс – Пикоовом споразуму о подели интересних сфера на Блиском истоку међу великим силама, ономад тј. пре 100 година између Британије и Француске, а данас Сједињених Држава и Русије.

Последице смиривања војног сукоба и политички договор о Сирији имали би осим тренутних и дугорочне последице на моћ и утицај регионалних сила како на укупну ситуацију на Блиском Истоку, тако и на међусобне државне односе, али и на оно што се обично на Западу недовољно сагледава, а то је питање примата у исламском свету у опште.

Поразом Турске и нестанком њеног калифата на Блиском истоку на крају Првог светског рата, отворен је простор за јачање других локалних исламских снага, тј оних које су долазиле из арапског етничког корпуса. Стварањем Краљевине Саудијске Арабије 1932.г. на чијем челу се нашао Абдул Азиз Ал-Сауд, краљ познатији под именом Ибн-Сауд, чија је држава у свом саставу имала два света града Меку и Медину, као и проналазак нафте 1938.г. и формирање АРАМКО мешовите саудијско-америчке гигантске нафтне компаније, решило је питање примата у исламском свету, или бар у његовом сунитском делу и то за низ деценија које су долазиле. Истина, фамилија Ал-Сауд пореклом из Ријада из срца пустиње, историјски је баштинила вехабизам (учење исламског сколара Мухамеда Абдул Вахаба, који је око 1750.г. ушао у савезничке и рођачке односе са кућом Ал–Сауда) као правац салафистичке доктрине, а то учење ригидно и примерено пустињским номадским условима у којима су одрастали принчеви из фамилије Сауд није било, бар у почетку, блиско градским структурама у Меки, Медини, али и Дамаску, Багдаду или Каиру.

Процес вехабизације укупног сунитског учења добио је крила у последњим деценијама 20. века, захваљујући пропасти концепта својеврсног арапског социјализма који су темељиле првенствено БААС партије у Сирији и Ираку, као и поразом арапског национализма у губитничким ратовима Египта и Сирије против Израела.

Наизглед неисцрпни финансијски извори које је обезбеђивала експлоатација нафте омогућила је вехабитском учењу, али и другим салафистичким доктринама да се инфилтрирају чак и у подручија традиционалног суфијског учења у Египту и самој Турској. Ова инфилтрација била је у вези не само са учењем имама образованих у окриљу салафистичких школа, него и са врло активним социјалним радом салафиста, нарочито међу градском сиротињом у великим урбаним центрима Блиског истока. Мало се зна да је чак и у Сирији у годинама пре избијања грађанског рата тј. пре 2011.г. власт Башара Ал Асада покушавала да уз помоћ новца Заливских монархија подигне не само сопствену економију, него и да на мала врата изврши ревизију неких елемената алавитске верске доктрине, нарочито у вези са изградњом џамија по селима и рамазанским постом (алавити се сматрају за шиитску исламску секту, али би се дубљом анализом могло закључити да се ради о потпуно аутономном веровању које се по много чему разликује од утврђених правила ислама како сунитског, тако и шиитског усмерења).

Међутим, смањени приходи од нафте и тиме изазвана економска криза у Саудијској Арабији, имаће утицај на будућу динамику поменутог салафијско/вехабијског прозелитизма. Остаје такође и питање да ли ће пораз ИСИС у Сирији радикализовати код куће повратнике са ратишта, посебно због економске безперспективности њихових домовина, и то у низу од Балкана до Пакистана. Фактор наслеђивања краљевског трона у Саудијској Арабији, будући да ће наредни владар истовремено бити и први краљ коме Ибн Сауд није отац, такође, може да буде од не малог значаја за будуће слагање коцкица и формирање нових локалних центара моћи у исламском свету у целини, а посебно на Блиском Истоку.

За нас у Србији и уопште широм региона процеси који се дешавају на Блиском Истоку никако не смеју да буду занемарени зарад преокупираности локалним, па у крајњој линији и европским проблемима. Убрзано демографско пражњење наших крајева, уз сталну нестабилност на Блиском Истоку, што већ сада подразумева неиздржљиве услове за живот у многим тамошњим заједницама, могу да буду позивница за многе блискоисточне и друге невољнике, да ако већ нису купили карту прве, или друге класе, могу у последњем моменту да то учине и ускоче у вагоне трећег разреда за Европу, вагоне који ће остати на нашој станици.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]