Савремени свет | |
Опасне игре у Парагвају и Боливији |
![]() |
понедељак, 25. јун 2012. | |
Смена по хитном поступку Фернандо Луго је био први левичарски председник Парагваја после вишедеценијске владавине Колорада, странке локалних моћника и великих земљопоседника, а смењен је после оружаног сукоба 15. јуна између полиције и сељака безземљаша, који су окупирали земљиште једног истакнутог опозиционара. У окршају је погинуло 10 сељака и 7 полицајаца, док је више од 100 рањено, а иако је Луго отпустио министра унутрашњих послова и шефа полиције, опозиција је искористила овај случај да га свргне с власти. Луго, бивши католички бискуп, на власт је 2008. дошао као представник "Алијансе за промене", савеза више левичарских и социјалистичких странака, која, међутим, није опстала после његовог избора. Иако је донео низ мера за помоћ сиромашнима, председников положај био је ослабљен и неспровођењем обећане аграрне реформе, која није изведена због снажног отпора земљишне олигархије. Крвави јунски догађаји дали су Колораду идеалан повод за обрачун, јер су у сукобу око земље, који су иначе чести у Парагвају, први пут коришћене пушке, мачете, мачеви, копља и стреле, а полиција је саопштила да су и неки полицајци убијени софистицираним оружјем које једино поседује војска. Овај трагичан догађај додатно је угрозио иначе ослабљени рејтинг доскорашњег председника, а Луго је смењен не само у Сенату, којим доминира странка Колорадо, резултатом 39:4, већ је за његов одлазак гласао и цео Доњи дом парагвајске Скупштине (76:1). Луго је оптужен не само због сукоба на фарми, већ и због других акција. Опозиција му је замерила подршку скуповима младих социјалиста у војним објектима и толерантан однос према акцијама герилске Парагвајске народне армије, која је одговорна за бројна киднаповања и убиства полицајаца и војника у забаченим подручјима. Читав процес смене председника изведен је међутим за само два дана, а да Луго није добио потребно време да припреми одбрану. Иако је смена изведена наизглед по закону, она је огорчила многе становнике Парагваја, од којих је око 5 000 одмах изашло на улице Асунсиона, али су присталице смењеног председника после јаких сукоба са полицијом растеране воденим топовима. Да његов случај не би био повод новог крвопролића, Луго је прихватио смену, али су владе већине латиноамеричких држава, попут Аргентине, Венецуеле, Еквадора, Кубе, осудиле цео процес и окарактерисале га као државни удар и нелегални преврат, наводећи да неће признати новог председника Франка. Лугову смену нису одобориле чак ни десничарски Чиле и Колумбија, а председница Аргентине Кристина Фернандес Киршнер је изјавила да се "без икакве сумње десио државни удар у Парагвају" и да је то неприхватљиво. Она је из Асунсиона већ опозвала свог амбасадора, док су Уругвај и Бразил позвали своје дипломате на консултације. Бразил је такође предложио да се Парагвај одмах избаци из регионалних блокова МЕРКОСУР и УНАСУР. Колика је улога САД? Јужноамеричке земље сматрају да смена парагвајског председника представља нелагалан и недемократски чин и кршење демократске процедуре, коју државе континента са дугом традицијом државних удара и безакоња настоје да изграде у оквиру заједничких институција МЕРКОСУР и УНАСУР. У првим коментарима овог догађаја, поједини аналитичари сматрају да је ипак реч о унутрашњем обрачуну, пошто у Парагвају наредне године треба да се одрже општи избори. Лугова смена представља припрему странке Колорадо да се врати на власт, која је због слабости сопственог кандидата желела да елиминише најопаснијег противника још пре кампање. Председника Парагваја до наредних избора биће либерал Франко, чија ће активност зависити од подршке Колорада., који се нада повратку на власт и подршци Запада. Због повезаности Колорада са трговином дрогом и прањем новца САД су биле подржале Луга кад је дошао на власт, али је реакција САД, Шпаније и ЕУ поводом Лугове смене сада (не)очекивано млака и пружа повод за бројне спекулације. Стејт департмент позвао је све грађане Парагваја да буду мирни, смирени и одговорни , у складу са демократским принципима, док је Шпанија издала слично саопштење у коме исказује поверење у парагвајску демократију. Шефица европске дипломатије Кетрин Ештон саопштила је да "са забринутошћу прати развој политичке ситуације у Парагвају" и позивала све стране да поштују демократску вољу. Немачки амбасадор у Парагвају Клод Роберт Елнер био је ипак најискренији пошто је изјавио да је промена изведена у оквиру закона и устава и да ће наставити сарадњу са Парагвајем.
Сцена за државни удар Истовремено са пучем у Парагвају, избила је и побуна око 4 000 полицајаца у Боливији, који захтевају веће плате. Побуна која је започела у Ла Пазу, у петак се проширила по целој Боливији, а око 4.000 полицајаца је заузело касарне широм земље. Полицајци захтевају да се укине закон који им забрањује да се политички изјашњавају, а такође и оставку шефа полиције. Протести су већином били мирољубиви осим у једној полицијској станици у престоници Ла Пазу у којој су побуњени полицајци запалили намештај и документа. Лидери побуне су саопштили да представљају већину полицајаца у земљи и захтевали директне разговоре са председником Евом Моралесом. Као одговор, боливијске власти су понудиле преговоре и извеле војску на улице градова из којих се повукла полиција. Боливијски председник Ево Моралес аутохтони је Индијанац и један од истакнутих левичарских лидера Јужне Америке. Он је 2010. поново изабран, али је његова популарност пала на око 43% одсто, због низа протеста везаних за плате, поскупљења и примедбе на његову подршку изградњи аутопута кроз џунглу. Моралес има бољи однос са боље плаћеном и опремљеном војском него са полицијом, коју становништво види као најкорумпиранију институцију у земљи. Побуна полиције представља ипак озбиљан изазов, док поједини аналитичари предвиђају да би она могла да ескалира у велику политичку кризу уколико се не реши мирним путем. Ситуација засад није близу решења, а министарка комуникација Аманда Давила је чак оптужила штрајкаче да желе да припреме "сцену за државни удар", пошто по њеним речима, они складиште оружје и притискају колеге да им се придруже.
Боливија је ипак и поред ових успеха врло сиромашна земља, иако је удео умерено сиромашних у укупном становништву пао са 60 на 49,6%, а екстремно сиромашних са 38 на 25 одсто. Ипак, по оцени програма Уједињених нација за развој УНДП Боливија је најуспешнија земља Латинске Америке у "пребацивању" ресурса најрањивијим припадницима становништва. Због резултата које постиже, ова држава је, иако сиромашна, постала врло опасан пример у региону, а и свету. Боливија такође упркос свом сиромаштву, има велики геостратешки значај, а њена нестабилност могла би довести и до нестабилности великог дела континента. Посебна опасност по Боливију лежи у томе што су у њој од раније јаке аутономистичке тенденције, посебно у три богата региона где је насељено становништво европског порекла. Најбогатије провинције тражиле су већу аутономију и контролу над приходима од извора нафте и гаса, а 2010. је због референдума у провинцији Санта Круз Боливија била у опасности од распада и грађанског рата. Криза је тада ипак превладана, али не и елиминисана, због чега свака побуна попут садашње побуне полицајаца може да доведе до тешких последица. Парагвај и Боливија су две сиромашне земље, које међутим имају велики стратешки значај. Догађаји који се у њима тренутно одвијају могу да буду резултат унутрашњих проблема, али, на основу неких индиција може се посумњати да су стратези из Вашингтона, да би покренули процес елиминације социјалистичке опасности из свог “задњег дворишта”, најпре изабрали наслабије карике у ланцу. |