Милионима деце причана је наопака прича о историји ЕУ како би их увукли у будуће евроинтеграције

Професор Дејвид Абулафија (David Abulafia), тутор[1] на универзитету Кембриџ, упозорава да школска литература прикрива[2] историјске разлике међу европским нацијама како би унапредила беспутну[3] идеју будућег европског држављанства.

Водећи британски историчар је забринут због „наопаког“ погледа на евроинтеграције којим се образују милиони деце да би им била усађивана предрасуђења[4] о будућој интеграцији Европске уније.

Уз то је Дејвид Абуфалија већ ступио међу тридесет водећих британских историчара који су за само недељу дана најавили да ће подржати нову иницијативу под називом „Историчари за Британију“, којом се позива на суштинску промену британских веза са „европском“ Европом[5].

Међу именима оних који су се већ придружили иницијативи историчара налази се име историчара Дејвида Старкија (David Starkey) који често наступа у ТВ програмима, тутора Универзитета у Кембриџу проф. Роберта Томбса (Robert Tombs), Ричарда Рекса (Richard Rex) и Гледстоновог биографа проф. Ричарда Шенона (Richard Shannon)[6].

Све је у вези са мноштвом објављних академских радова[7] који критикују концепт евродемагогије, било посебно, као концепт европског идентитета, било као притисак ка будућим интеграцијама.

„Потреба заједничке укорењености није била игнорисана међу бриселским чтечевима[8]“. „Издавањем школских штива хоће да представе историју Европе као заједнички подухват“, пише у свом есеју професор Абулафиа.

„Ни не треба нагласити да се нарушава прошлост уображавањем да је осећај европског идентитета постојао вековима и уображавањем да је унификација Европе[9] општа сврха.“

Упитан касније да објасни оно што је навео у новинама, Абулафиа је рекао да страхује да су милиони деце широм Европе учени погрешној верзији историје ради једне политичке намере.

„Привлачно је уљуљкати се[10] у осмишљавање европског држављанства на основама наивности[11] и замишљености о општој историји, пошто је историја Европе у огромној мери историја деоба[12], а не историја јединства“, рекао је он.

„Каткад је било историје јединства, па како смо видели под Наполеоном, Хитлером и Совјетима у источној Европи, све је пошло катастрофално погрешно. Прикривају[13] се чиниоци европске историје који нису у сагласности с њеним измишљеним идеализованим догађањем.“

Професор Абулафиа каже да је видео историјска штива за тинејџере који сликовито представљају Европску унију као „велики воз“ на шинама које воде ка „Сједињеним државама Европе“ будућности.

Преплашио се да ће деца бити уваљена у заблуду ако поверују да је „трубљење о европском држављанству[14] вид националне верности“ и да се плодотворност те идеје очигледно и природно подразумева чим се потпуно буде интегрисала европска држава.

„Нама је речено како смо сви чланови Европског `демоса`, тј. народа. Премало је нама за сада историјских доказа да икакав поменути `демос` постоји сада, као и да је икад раније постојао.“

„Покушај да се на вештачки начин ствара представа „Европе“ одвраћа од реалног стања и отежава исправљање мноштва проблема који опстају унутар установа ЕУ.“

Ту његову бригу деле и други водећи историчари, међу којима један пореди гурање у јединство Европске уније с тиранијом Јосифа Стаљина, па у свом објављеном раду упозорава да се тиме подривају начела која је одредио сер Винстон Черчил.

Метју Елиот (Matthew Elliott) , који је извршни директор кампање за обнову преговора (са ЕУ) под називом „Британска посла“ (Business for Britain), приступио је „Историчарима за Британију“, сматрајући да је идеја јединственог европског идентитета“распрострањена и опасна“.

„Званични слоган Европске уније је `Уједињени у различитости`, што је хвале достојна мудрост[15]. На жалост, чини се да многе политике[16] хоће да поломе те различитости, да рушилачким насиљем[17] замене многоструке европске историјске идентитете једном вештачком `европском културом`“.

[1] University don је наставно звање које је континенталном систему високог школства непознато, води порекло из средњовековног црквеног старатељства, па сам употребио реч тутор.

[2] Аутор је употребио израз papering over, који се у Енглеском језику користи кад се давањем значаја једном писаном документу прикрива значај садржине другог документа. Ова пракса води порекло од прекривања плаката и писмених објава који садрже непријатне чињенице новим плакатима или објавама.

[4] Аутор је употребио израз deliberately promoteing. Deliberateing управо значи сугерисање закључивања извођењем из тврдње (мимо правила доношења логичког суда), сугестивно предлагање „правилног избора“ од стране ауторитета, представља манипулацију надзорном улогом што у британској образовној пракси мора бити сматрано увредљивим у области просветног старања. Став искусног кембриџког тутора о значају овакве злоупотребе је стога веома битан. Израз deliberately promoteing сам превео као „усађивање предубеђења“ који у српском језику има веома слично, иако нешто шире значење.

[5] Аутор је духовито употребио израз European Europe, којим жели да нагласи како Европа није исто што и Европска унија, иако се у свакодневном британском говору (нарочито политичком) ЕУ просто поистовећује са називом континента.

[6] За српског читаоца су имена, углед и радне области наведених британских историчара од нарочитог значаја. Наиме, председник Владе Србије која је одлучно оријентисана ка евроинтеграцијама више пута је наводио потребу промене свести, ваљаност протестантске етике и лутеранског приступа, а потом за саветника српској Влади довео бившег британског премијера који је напустио протестантизам да би прешао у римокатоличку веру. Ко су историчари које посебно истиче Рилеј-Смит у свом чланку? Ричард Рекс је наставник на предмету Историја реформације Универзитета у Кембриџу и водећи је британски стручњак за историју протестантизма у Енглеској и у Европи. Ричард Шенон је професор историје на Свонси колеџу у Велсу. Роберт Томбс на Универзитету Св. Ђорђа у Кембриџу предаје модерну европску историју и специјализовао се за две научне области: Француску историју XIX века и Општу политичку културу. Дејвид Старки је специјалиста Уставне историје Велике Британије и ванредно значајан у политичком животу данашње Британије. Овај носилац Ордена британске империје потиче из породице британских квекера, члан је британског Краљевског историјског друштва, сматра се неформалним саветником краљице Елизабете II, који је њу и принца Чарлса правовремено упознао са разлозима за референдум о изласку Велике Британије из ЕУ.

[9] Аутор је употребио израз unification of Europe, а не European integration.

[10] There is a soft push, преведено према смислу.

[11] Аутор је употребио израз frankly. Пошто се тиче контекста интеграција Британије са континенталним делом Европе, употреба овог израза може се сматрати галиканизмом, па пре може значити наивност него искрено уверење о истинитости.

[12] Division је груб термин, може да значи и деобу, неслогу и одрицање.

[14] European citizens trumps national allegiance.