Корени немира који потресају Иран

Протести који су задњих дана покренули Иран, изненадили су централну владу у Техерану, и добар део посматрача међународних прилика. Кључеви тумачења за интерпретацију овог изненадног потреса унутар иранског друштва, чије димензије свакако нису упоредиве са оним тзв. Зеленог таласа из 2009. године, али су сигурно значајне, и тешких напетости које су довеле до бројних жртава, у важним градовима државе, су разнолики.

Бројна заглавља у страним и италијанским новинама, на поједностављен начин, своде проблем на један базични захтев за „људским правима“, показујући као амблем протеста младе жене које намеравају да пркосе закону мула, скидајући вео. Ништа погрешније, према ономе што је написао Фулвио Скаљоне на Linkiesta у једном чланку, у којем је аналитичар подвукао као такође маргинално, могуће уплитање, у једној непропусној земљи, са јаким патриотским духом, као што је Иран, америчких, саудијских или израелских агената провокатора. „Баш супротно“ пише Скаљоне, „Иранци протестују јер имају проблеме који су њихови, посебни, али у исто време потресају читав регион“.

Ирански проблем – младо и динамично друштво са блокираном економијом

Како пише Алберто Негри у Tiscali News, у „Ирану са 80 милиона становника, половина житеља има мање од 30-35 година. Много је младих, и много незапослених – око 40-50% оних који имају мање од 30 година не налази неки задовољавајући посао, не успева да се одвоји од домаћинства и уђе у брак“.

Иранско друштво одликује се популацијом која брзо расте и која је динамична, изнад свега у урбаном контексту, и која је веома образована на националном нивоу. Како пише Скаљоне, „стопа уписа на универзитете у Ирану, досегла је 2015. године, 70% (1999. године, била је тек 20%), више него у Италији, Јапану или Великој Британији, и скоро два пута више од светског просека. Са велом или без њега, скоро 70% студената су девојке“.

Јак и динамичан унутрашњи притисак наилази на један несумњиво конфузан економски систем још увек претерано завистан од извоза нафте и гаса, и који је осетно погођен утицајем међународних санкција. Економски систем је огледало сложене политичке архитектуре у исламској републици, која је заснована на искључивој контроли представника шиитског клера над bonayad-ама или фондацијама на које отпада 20% БДП-а и које су изузете од опорезивања.

Протести, све у свему, следе траг опречности, коју је нагласио Рикардо Радаели у својој књизи Савремени Иран „између очекивања из револуционарног периода из 1979. године, и оног што је остварено [...] Контаминација религије свакодневном праксом владе и администрације завршила се на уштрб религиозности земље“ и угледа самог шиитског клера.

Председник Ирана оштро је осудио насилне протесте али је у исто време бранио право иранских маса да исказују своје неслагање на миран начин. Рохани се налази између две ватре – оспораван од ултраконзервативаца због политике отопљавања са Западом, која је донела нуклеарни споразум, и у исто време критикован од својих заговорника који ламентирају због слабог утицаја успеха које је Иран постигао на међународном плану на њихов животни стандард и због изневеравања бројних ,,прогресистичких“ очекивања, што се показало у пропуштеном ослобађању бившег кандидата за председника Хусеина Мусавија и Мехи Карубија, покретача протеста из 2009. године.

Рохани, који је заслужан за значајно снажење Ирана на међународном плану, и који је поново покренуо иранску геополитичку пројекцију, плаћа цех, дакле, због слабог утицаја економских реформи, и супротстављености између једног чврсто конзервативног Ирана, и једне урбане компоненте државе, у којем је популација, посебно она млађа, оштро погођена нескладом између високе образованости и слабих прилика за посао, и све више мучена незапосленошћу и сиромашењем.

Од економских протеста ка политичкој реформи?

Специфичност овог протестног покрета који је, након започињања у граду Машхаду, протресао цео Иран, јесте свакако одсуство једног централног вођства – чињеница која надахњује без сумње аргументацију у прилог суштинске спонтаности доброг дела немира.

Према Мохамеду Али Шабанију, чињеница да се демонстранти нису обратили ниједном актуелном политичком лидеру, могла би да сигнализира да човек којег траже на њиховом челу јесте сâм Рохани. Рохани је већ показао да зна да саслуша глас нације, и његово инсистирање на грађанским правима, удаљило га је, у ствари, од ајатолаха Хамнеија.

Шабани је написао, да би Рохани могао да претвори „један велики изазов у једну велику прилику“, ако његова влада буде у стању да настави реформе окренуте ка томе да политици обезбеди више простора у дуалном систему исламске републике, да се осете у већој мери интегрисани млађи слојеви становништва, рођеног након револуције из 1979. године, да ојача ауторитет надзора и контроле централне банке над привредом, и да сведе на праву меру утицај центара моћи ултраконзервативаца, као што су bonayad-е и тајне службе.

Превео са италијанског уз незнатна скраћења: Небојша Вуковић