Десет година oд дебакла у Ираку - да ли смо извукли поуке?

У години која је пред нама обележићемо десетогодишњицу једног од највећих промашаја савремене међународне политике - рата у Ираку. Становишту да интервенција није била толико катастрофална каквом се приказује, односно да је уклањање Садама Хусеина било вредно толике погибељи, данас инклинира тек покоји тврдоглавац; сензибилнија већина света дели сасвим другачије становиште.

Да ли су, дакле, Џорџ Буш и Тони Блер обавили ту ствар тако рђаво принципијелно или практички узев? Данас је веома важно поново поставити то питање, не прављења историјског биланса ради (дуго одлагани Чилкотов извештај ће, надамо се, то ускоро да учини),[1] већ како би се успоставила референтна тачка за будуће одлуке о томе да ли интервенисати или не у сличним ситуацијама озбиљне угрожености људских права.

Почињена зверства као могућни разлог за интервенцију

Једна од таквих ситуација је и она коју однедавно имамо у Сирији. А Запад је, чини се, у овом тренутку ближи војној акцији против њеног режима него што је икада био.[2] Након двадесетдвомесечних борби, опозиционе снаге су ушле у Дамаск и, премда информације те врсте увек треба примати са резервом, заузеле успут многе друге, стратешки важне градове. Како положај председника Асада постаје безнадежнији, тако напади његових снага на цивиле бивају масивнији и бруталнији. Уједињене нације су, наиме, изашле са проценом да је број погинулих већ премашио цифру од 60 000, али и да су зверства чиниле обе стране у сукобу. Ваздушни напад на цивиле који су стајали у реду за хлеб у Халфаји, почињен протеклог викенда, само је најновији у низу сличних.

Да ли би у атмосфери знаних нам гласова „да се нешто мора учинити“, САД и Европска унија, притиснуте од стране Турске и осталих регионалних актера, доиста требало активније да се заложе за што бржи Асадов одлазак?[3] Опозиција његовом режиму је, треба имати у виду, већ тешко наоружана. Отпори да се у том правцу иде даље, у смислу употребе спољне војне силе су огромни. Русија, с друге стране, наставља са својом озбиљном војном и политичком подршком сиријском режиму, опасно увећавајући изгледе да се конфликт и прошири уколико, како упозоравају, иједан руски оперативац на терену буде убијен. Шта нам је, дакле, у датим околностима чинити?

Пођимо од тога да ће Руси и Кинези у Уједињеним нацијама наставити са блокирањем сваке иницијативе која би могла наштетити њиховим стратешким савезницима у региону и са утирањем пута поновном преиспитивању онога што они виде као западни експанзионизам. И Москва и Пекинг се, не заборавимо то, осећају превареним од стране Американаца, Британаца и Француза у вези са недавном ограниченом интервенцијом против либијског вође Моамера ел Гадафија. Та мисија је, подсећају они, мало по мало довела до његовог свргавања, а потом и бруталног смакнућа што, како подвлаче, није било део понуђеног сценарија.

Код куће, такође, након свеколиког искуства са Ираном и Авганистаном, нема много спремности за још један конфликт. Према најновијем истраживању јавног мњења које су спровели Washington Post и ABC News, америчка јавност не одобрава активирање силе у овом случају, иако би се, уколико Асад прибегне употреби хемијског оружја против сопственог народа, ово становиште могло променити. Када је реч о Уједињеном Краљевству, наше недавно кресање војних издатака скорије евентуалне интервенције (изузев селективне ваздушне или неке друге логистичке подршке) чини мало вероватним. За разлику од Британије, САД, истина, још увек одржавају своју импресивну војну моћ, али председник Обама добро зна да је, бар у овом тренутку, ризик од евентуалног интервенисања много већи од фрустрација због неинтервенисања.

Уочена уздржаност храни се, јамачно, свежим сећањем на ратни дебакл у Ираку и чињеницом да је наводно Садамово оружје за масовно уништавање било искоришћено као лажни casus belli.[4]А након лажног повода за рат, уследила је неспремност оних који су га започели да се носе са његовим последицама. Исто би се могло десити и у случају интервенције у Сирији. На шта би, другим речима, након свргавања диктатора (а Асад то, иако секуларно оријентисан, бесумње јесте) постасадовска Сирија могла да заличи? Да ли би, изнутра узев постала стабилнија, а споља посматрано безбеднија. Готово сигурно - не. Осветнички напади на хришћане и алавите, каквих је већ било, много су изгледнија опција. Избећи даље разгоревање ватре било би, дакле, веома тешко.

Сиријска опозиција је, опет, тек нешто мало више од „безнадежног случаја“ за сваки покушај да се умери и доведе у ред, што је показала и недавна конференција у Дохи. У том погледу, не само ирачка већ и лекција коју је испоручио египатски случај, имају велике шансе да се испоставе тек половично наученима. Запад, наиме, можда није довољно активно радио на свргавању свог старог пријатеља, египатског председника Хоснија Мубарака.[5] Али, ипак је убрзо пригрлио многа од постигнућа тзв. „арапског пролећа“ у Египту, пропуштајући да предвиди да једна од првих консеквенци успона на власт Муслиманског братства може да буде нови устав, који земљу враћа више деценија уназад – дубоком, на догматском исламу фундираном, социјалном конзервативизму. Нема гаранција да се нешто слично не би могло десити и у Сирији, па чак ни да би новоуспостављена комбинација политичких снага у скорије време уопште престала са међусобним борбама за контролу над територијом.

Ипак, ни отићи у супротну крајност, не учинити ништа, скривати се иза проблема, није опција за препоруку. Сваки наш „Ирак“ реаговања има свој пандан у некој „Руанди“ или „Босни“ нереаговања. У том смислу, лекције из 1990-их су важне колико и оне из 2000-их.

Дакле, које могућности нам стоје на располагању? Ако би Американци и Европљани признали опозициону алијансу као легитимног представника сиријског народа, могли би да јој пруже одређену војну помоћ и без резолуције УН. Турска и Катар би могли да обезбеде успоставу зоне забране летова изнад Сирије, а можда и да предузму неку другу, конкретнију акцију. Најбоље од свега што би се могло учинити одмах јесте снажење политичког ангажмана на страни опозиције, у нади да ће у сарадњи са њом ипак моћи значајније да се утиче на токове политичког живота у пост-асадовско доба.

Ирачки случај је доносиоце политичких одлука учинио одмеренијим и опрезнијим. И деловање и неделовање, међутим, носе са собом ђаволске опасности. Једина неспорна поука која се може извући из тешког искуства стеченог у деценији која је за нама јесте да надменост и ароганција више никада ни на једној тачки планете не смеју бити препознати као стил међународно-политичког активизма.

Џон Кемпфнер је колумниста више угледних британских листова и часописа, аутор књига Блерови ратови и Слобода на продају

Уз знатна прилагођавања, са енглеског превела: Мирјана Радојичић

[1]Реч је о извештају који припрема комисија на челу са сером Џоном Чилкотом, формирана како би се истражиле околности под којима је Велика Британија ушла у рат у Ираку и њена улога током окупације ове блискоисточне државе. Извештај је требало да буде публикован још 2010. године. (прим.прев.)