Посланица „Псеудо-Ибрахима Траореа“ афричком и српском народу - колонијализам данас има ново лице

Претходних дана по друштвеним мрежама су се вирално ширили видео-записи и транскрипти говора који је, наводно, пред Генералном скупштином Уједињених нација одржао председник Буркине Фасо, капетан Ибрахим Траоре. Текст су делили и коментарисали новинари и јавне личности широм света, да би се на крају испоставило да је говор фалсификат који су непознате особе из непознатих разлога монтирале на старе снимке Траореа помоћу незаобилазне вештачке интелигенције.

„Говор“, међутим, није постао виралан зато што га је изговорио „Ибрахим Траоре“, нити зато што је изнет „у Уједињеним нацијама“, већ зато што је његов аутор – ко год био – изузетно прецизно, педантно и политички потентно захватио цели сплет неоколонијалних проблема са којима се суочава Траореова револуција у Буркини Фасо, а са њом и већина афричких земаља.

И не само то – уз минималне измене (рецимо, ако „Буркину Фасо“ заменимо са „Србија“, а „Африку“ са „Балкан“), Псеудо-Траореов говор беспрекорно дијагностификује неоколонијални систем контроле који се примењује и у нашој земљи и нуди нашем народу ваљане и примењиве вредносне смернице за излазак из зачараног круга и обнову националног достојанства.

Свесни да је истина истина чак и ако је пише „вештачка интелигенција“, одлучили смо да овај „лажни-али-истинити“ говор који Ибрахим Траоре није изговорио (али је могао, а можда и хоће?!) пренесемо у целини.

„Псеудо Траоре“ - Африка неће клечати

Aфрика није просјак. Африка није бојиште. Африка није ваш експеримент, ваша марионета, ваше складиште сировина. Африка се не уздиже да би клечала, већ да би стајала. И данас кажем пред овим великим скупом народа̄ – Африка неће клечати

Поштовани делегати, шефови држава, националне вође, уважени представници народа великих и малих. Поздрављам вас не као професионални дипломата, нити као човек одгојен за банкетне сале и руковања. Не излазим пред вас говорећи увежбаним језиком угланцане политике. Излазим пред вас као војник свог народа, као заштитник једне рањене земље, као син континента који је носио крст света, али никада није носио његову круну. Зовем се капетан Ибрахим Таоре, председник Буркине Фасо. И данас не говорим само у име 22 милиона душа у мојој земљи, већ и у име континента чије су приче изопачене, чији је бол игнорисан и чије је достојанство распродавано изнова и изнова на олтару страних интереса. Африка није просјак. Африка није бојиште. Африка није ваш експеримент, ваша марионета, ваше складиште сировина. Африка се не уздиже да би клечала, већ да би стајала. И данас кажем пред овим великим скупом народа̄ – Африка неће клечати.

Прво, о лажној великодушности глобалне политике. Деценијама сте нам слали помоћ једном руком, док сте другом исисавали нашу животну снагу. Градите бунаре у нашим селима док ваше корпорације исушују наше реке. Донирате вакцине, али патентирате лекове. Говорите о климатској акцији, али настављате да финансирате управо оне снаге које пале наше шуме и исушују наша језера. Каква је то великодушност? Она која храни уста, али ућуткује глас. Она која одржава човека живим таман толико да би остао зависан. Ми нисмо слепи пред овим лицемерјем. 

Да будем јасан: ми нисмо незахвални за искрену хуманитарну помоћ, али одбацујемо глобални поредак који маскира експлоатацију као партнерство. Одбацујемо финансијске институције које позајмљују једном руком, а краду суверенитет другом. Африка више не жели милостињу. Ми желимо правду. Желимо контролу над сопственим судбинама.

Друго, о ланцима колонијализма и његових модерних наследника. Наше ране нису почеле са нама. Оне су наслеђене заоставштине империјалног лудила које нас није видело као људе, већ као јефтину робу, радну снагу, алат. 

Моје претке нико није консултовао када су мапе цртане лењиром и шестаром у Берлину. Границе Буркине Фасо, као и многих афричких земаља, нису исцртали наши преци, већ људи који никада нису крочили на наше тло, који ништа нису знали о нашим језицима, племенима или духовима.

Данас колонијализам има ново лице. Носи одело. Организује форуме. Потписује уговоре у Женеви, Паризу и Вашингтону. Али и даље узима без дозволе. И даље наређује уместо да разговара. И даље ућуткава уместо да слуша

Данас колонијализам има ново лице. Носи одело. Организује форуме. Потписује уговоре у Женеви, Паризу и Вашингтону. Али и даље узима без дозволе. И даље наређује уместо да разговара. И даље ућуткава уместо да слуша. Ако желите да говорите о миру, онда почнимо тако што ћемо одбацити арогантну представу да је мир нешто што само ви можете да нас научите.

Треће, о експлоатацији ресурса и миту о развоју. Зову нас „земљама у развоју“, као да нас векови пљачке нису уназадили. Као да злато из наше земље, дијаманти из наших река, нафта испод наших ногу, нису изградили небодере у којима ова скупштина заседа.

Рецимо искрено: Африка је богата. Богата je минералима, културом, мудрошћу и младошћу. Али ви сте нас научили да меримо богатство кроз БДП и вредност извоза. Ви зовете „развојем“ када страна компанија поседује 90% златног рудника на нашој земљи. Зовете „напретком“ када ваше безбедносне снаге чувају руднике кобалта, али не и школе наше деце. То није напредак. То је гусарење са легалним папирима.

Ви зовете „развојем“ када страна компанија поседује 90% златног рудника на нашој земљи. Зовете „напретком“ када ваше безбедносне снаге чувају руднике кобалта, али не и школе наше деце. То није напредак. То је гусарење са легалним папирима

Рудари вуку вреће кобалтне руде у руднику Шабара близу Колвезија у Демократској Републици Конго

Од сада ћемо сами дефинисати развој онако како нама одговара. Развој који ставља децу у учионице, а не минерале на теретне бродове. Развој који поштује земљу, народ и душу нације.

Четврто, о суверенитету и спољном мешању. Зашто кад год нека афричка земља донесе неке независне одлуке, почну да нас називају нестабилним? Зашто нас, када тражимо војну сарадњу ван колонијалне сфере, етикетирају као претњу?

Буркина Фасо је изабрала пут суверенитета. То није претња миру. То је проглашење пунолетства. Више нисмо под вашим старатељством. Више нисмо ваши млађи партнери у дипломатији. Ми смо слободан народ. Ако нација одабере партнере који је поштују, уместо да је експлоатишу, то није побуна. То је мудрост.

Нека се зна: ниједна страна сила неће диктирати савезнике Буркини Фасо. Градићемо односе засноване на узајамном поштовању, а не на историјској кривици или садашњем застрашивању. 

Буркина Фасо је изабрала пут суверенитета. То није претња миру. То је проглашење пунолетства. Више нисмо под вашим старатељством. Више нисмо ваши млађи партнери у дипломатији. Ми смо слободан народ. Ако нација одабере партнере који је поштују, уместо да је експлоатишу, то није побуна. То је мудрост

Пето, о тероризму и индустрији ратова. Питате се зашто има насиља у Сахелу. Питате зашто наши млади узимају оружје у руке. Али не питате коме иде на корист када наше руднике чувају приватни плаћеници, док наши села остају изложена. Не питате како оружје стиже у пустиње које не производе челик. Не питате зашто мировне мисије никада не окончавају рат.

Истина је да су многа такозвани „решења“ за афричке безбедносне проблеме најобичнији пословни модели. Бескрајни сукоб постао је тржиште, а афричко страдање претплатна услуга. Буркина Фасо је одлучила да прекине тај циклус. Борићемо се против терора, али не зависношћу. Осигураћемо нашу нацију, не страним наређењима, већ националним достојанством.

Шесто, о миграцијама и људском достојанству. Не желимо да се наша омладина дави у Медитерану. Не желимо да наши најбистрији умови беже у земље које су нас некада звале дивљацима. Не желимо девизне дознаке. Желимо разлоге да наши људи остану.

Зашто наши млади беже? Не зато што нам недостаје лепота, већ зато што нам недостају прилике. Не зато што мрзимо своју земљу, већ зато што се са нашом земљом поступа као са туђом имовином.

Миграција није криза. Она је симптом ратова које нисмо ми започели. Зајмова који нам нису били потребни. Светског поретка који говори нашим младима да вредност имају само када оду од куће. Решење нису граничне ограде. Решење је правда

Миграција није криза. Она је симптом ратова које нисмо ми започели. Зајмова који нам нису били потребни. Светског поретка који говори нашим младима да вредност имају само када оду од куће. 

Решење нису граничне ограде. Решење је правда.

Седмо, о месту Африке у свету. Африка није грешка коју треба исправити. Африка није пропали континент. Африка је материца света, колевка цивилизације, чувар наде за сутрашњицу.

Ми смо учињени невидљивима глобалним одлукама које нас дубоко погађају. У Савету безбедности УН, Африка са 54 суверене државе нема стално место. Каква је то правда? Ви то зовете „равнотежом“. Ми то зовемо издајом.

Говорите о демократији, али одржавате глобалну структуру у којој моћни мањина има право вета на снове већине. Више нећемо шапутати у просторијама у којима имамо право да говоримо пуним гласом

Говорите о демократији, али одржавате глобалну структуру у којој моћни мањина има право вета на снове већине. Више нећемо шапутати у просторијама у којима имамо право да говоримо пуним гласом.

Осмо, о вери и духовном достојанству. Ми смо духован народ. Пре ваших катедрала, наши преци су певали небу. Пре ваших мисионара, знали смо језик река и законе свете шуме.

Хришћанство је дошло, ислам је дошао, а ми смо их прихватили, не као робови, већ као трагачи. Али сада питамо: хоће ли црква и џамија истински стати уз нас када људе расељава похлепа маскирана као глобализација? Хоће ли ваши проповедима одјекивати наши јауци, или само песме моћних?

И вера мора бити деколонизована. Мора ходати са сиромашнима, а не привилегованима.

Девето, о јединству афричких народа. Ово није говор једне земље. Ово је глас континента. Видите Мали, Нигер и Буркину Фасо како стварају нове узајамне везе. Плашите се нашег јединства. Зашто? Зато што оно разбија мит да Африка може да се уздигне само под вашим надзором.

Уједињујемо се, не да бисмо ратовали, већ да бисмо се борили за достојанство. Да бисмо једни друге охрабрили, да бисмо чували једни друге када нам свет окрене леђа. Панафриканизам није сан. Он је наша сламка спаса

Уједињујемо се, не да бисмо ратовали, већ да бисмо се борили за достојанство. Да бисмо једни друге охрабрили, да бисмо чували једни друге када нам свет окрене леђа.

Панафриканизам није сан. Он је наша сламка спаса. Градићемо га камен по камен, срце по срце, уз ваше одобравање, или без њега.

Десето, младима Африке. Момку који продаје наранџе на улици. Девојчици која пешачи 10 километара до школе. Детету чија је једина играчка камен, али које сања о звездама. Ви сте разлог зашто се боримо.

Не верујте у лаж да је ваш континент проклет. Ви сте благослов. Не завидите на страним пасошима. Будите поносни на своје име, своју земљу, своје корене. Свет вам можда сада не аплаудира, али будућност ће ваша имена изговарати са поштовањем.

Африка неће клечати. Не долазим да некоме објавим рат. Долазим да објавим вољу. И зато нећемо клечати пред страхом. Нећемо клечати пред страним банкама. Нећемо клечати пред превазиђеним империјама које се издају за 'пријатеље'

Једанаесто, завршне речи. Нећемо клечати. Не долазим да некоме објавим рат. Долазим да објавим вољу.

И зато нећемо клечати пред страхом. Нећемо клечати пред страним банкама. Нећемо клечати пред превазиђеним империјама које се издају за пријатеље.

Африка не тражи место за вашом столом. Ми правимо свој сто – сто за којим ниједно дете не једе последње. За којим ниједна нација није ућуткана јер нема нуклеарно оружје. За којим се правда не прелама кроз филтер расе или историје, већ се дели као што се дели ваздух.

То је наша визија и то је наш завет. Нека свет то чује данас и увек.

Африка неће клечати.

Хвала вам.

Са енглеског за НСПМ превео Никола Танасић