Аутономашка академија наука – деценију и по дуга традиција неуставности и незаконитости

Дуго година су војвођански аутономаши на разне начине покушавали да окупе једно друштво које би јавности Војводине изгледало престижно у области науке и уметности. Они су замислили да би то друштво требало да се зове „академија“ и да подржава политику инсталирања илегалне европске регије. Та политика створила би тако привид јединствене подршке научне и уметничке јавности у Војводини.

Аутономашко поигравање „академијом“ против Устава и закона

„Оснивање“ тзв. ВАНУ Одлуком Скупштине АПВ 2003. године било је међу првим противуставним актима АПВ[1], па је одмах и поведен поступак оцене уставности те Одлуке. Тек две године касније тзв. ВАНУ је донела сопствени Статут. Илегална европска регија је у чл. 17 противуставног Корхецовог статута 2009. године такође противуставно „прописала“ оснивање тзв. ВАНУ као „установе од посебног значаја“ и Војводини наметнула обавезу да се о тој „установи“ стара[2] нашим новцима. По ступању на снагу Корхецовог статута, Одлука Скупштине АПВ о оснивању ВАНУ је 2009. године замењена Покрајинском скупштинском одлуком о ВАНУ. Уставни суд Р. Србије је својом Одлуком најпре оспорио одредбе Закона о утврђивању надлежности АПВ (IУз-353/2009, 2012. године) које се тичу финансирања ВАНУ. Поступак оцене уставности Корхецовог статута је окончан Одлуком Уставног суда Р. Србије (IУо-360/2009, 2013. године) којом је, између осталог, утврђено да одредбе члана 17. Статута о тзв. ВАНУ нису у складу са Уставом и законима Р. Србије. О односној покрајинској установи у области науке, уметности и културе је Уставни суд у образложењу Одлуке изнео тумачење које представља формални извор права (уставно судско тумачење је правно обавезујуће). Њиме је доказана правна немогућност уставног и законитог установљења покрајинске „академије“ у области науке и културе[3]. О правној немогућности оснивања било какве покрајинске академије у областима науке, уметности и културе Уставни суд је своје тумачење о ВАНУ изричито закључио речима: „Институција каква је академија наука и уметности није јавна служба, већ особена sui generis установа, која се бави научноистраживачком делатношћу (а не културом)[4]“. Наравно, Уставни суд је тај закључак логички извео након подробног и посебног разматрања Устава, норми свих односних закона, па и Закона о јавним службама[5]!

Власт АПВ је потом тешком муком повукла своје „академике“ с противуставно и противзаконито узурпираног јавног положаја у НВО сектор. Пошто је тзв. ВАНУ доказано неуставна творевина, а одлука Уставног суда има декларативно дејство, тзв. ВАНУ је правно непостојећа ex tunc! Покрајинска влада и ДС то нису крили када су се најзад подухватили посла утеривања „академика“ у НВО[6]. Украјински академик др Јулијан Тамаш је безуспешно покушавао да та „НВО академија“ ипак некако „функционише паралелно са ВАНУ[7]“. Пред Одлуком Уставног суда је комплетно друштво „академика“ тзв. ВАНУ 1. 11. 2013. године ипак прихватило да се приватно удружи под називом АНУКВ (Академија наука, култура и уметности Војводине). Удружење АНУКВ је сасвим ново удружење у односу на тзв. ВАНУ из 2003. године. Међутим, ово удружење се и даље пред јавношћу представља као некадашња тзв. ВАНУ, наставља политику и пројекте ове противуставне и противзаконите „академије“, самовољно иступа у име науке и уметности Војводине, користи и даље веб сајт те неуставне и незаконите творевине и чак користи грб Војводине уместо сопственог лога! О свему се можете уверити и сами преко интернета на страницама Агенције за привредне регистре[8] и на адреси http://vanu.org.rs/. Приватно удружење АНУКВ једноставно без икаквог правног основа, противправно наставља рад установе с којом никаквог правног континуитета нема, нити га може имати.

Маја 2015. године је Покрајинска влада поводом „покрајинске академије“ поново одлучила да пркоси здравом разуму, правном поретку и обавезујућем уставно-судском тумачењу. „Покрајинска влада утврдила је предлог оснивања јавне установе `Војвођанска академија наука, уметности и културе` (ВАНУК), који ће бити упућен Скупштини АП Војводине на разматрање и усвајање. Из Покрајинске владе саопштено је да је правни основ за доношење ове одлуке садржан у члану 17. Статута АП Војводине и члану 4. Закона о јавним службама Републике Србије.[9]“ Предлог је упућен Скупштини АПВ у форми Нацрта покрајинске скупштинске одлуке, али се јавност одмах сетила Одлуке Уставног суда о неуставности тзв. ВАНУ[10]. У прилог „оснивања“ тзв. ВАНУК су се огласили покрајински секретар за науку и технолошки развој Владимир Павлов[11] и политиколог Јово Комшић. Тврдња В. Павлова да је ВАНУ била „пререгистрована у невладину организацију са сличним називом“ не само да је нетачна, већ и немогућа, пошто се неуставна и незаконита творевина не може правно пререгистровати, а подаци из АПР јасно доказују да је АНУКВ приватно удружење грађана основано тек 2013. године! СПС, СНС, ДСС и „Трећа Србија“ су се одмах супротставили овој покрајинској иницијативи[12]. Наравно, против „оснивања“ ВАНУК је реаговала и САНУ[13].

Пасторовим статутом[14] с почетка 2014. године је власт АПВ противуставно и противзаконито узурпирала надлежности у области културе и науке инатећи се Одлуци Уставног Суда[15] који је у образложењу изразио поменути закључак о немогућности оснивања академске установе у Војводини. Навешћу тај закључак поново: „„Институција каква је академија наука и уметности није јавна служба, већ особена sui generis установа, која се бави научноистраживачком делатношћу (а не културом)[16]“.

Упркос правно обавезујућем тумачењу Уставног суда, приватно удружење под руководством украјинског академика др Јулијана Тамаша јавности је наметнуло самовољну интерпретацију уставних прописа користећи веб страницу противуставне ВАНУ[17].

Откуд онда нашим аутономашима уопште идеја да једно приватно удружење грађана прогласе „јавном службом“, коме то користи и у сврху чега? Да би смо одговорили на та питања, морамо правилно разумети историјске преображаје у заврзлами становишта војвођанских аутономаша о неопходности постојања „посебне“ војвођанске академске установе која би се „старала“ о науци, уметности и културама, као и начине практичног функционисања тог њиховог подухвата.

Настанак ВАНУ у доба САП Војводине и њено присаједињење САНУ

Војвођанску академију наука и уметности формирала је власт САП Војводине у доба постојања СФРЈ. Основана је 1979. године покрајинским Законом о ВАНУ. Важно је знати да се СФРЈ у то доба сматрала револуционарном социјалистичком творевином чија специфичност је посебан начин вршења диктатуре пролетаријата у облику радничког самоуправљања, под руководством СКЈ. Смисао Устава СФРЈ је између осталог био у томе да оконча процес „одумирања државе на путу у комунизам“, како би самоуправно социјалистичко друштво преузело улоге државе.

Упркос здравом разуму, протагонисти илегалне европске регије и „децентрализације Србије“ у Војводини радо се позивају на некаква „историјска права[18]“ из доба Брозове комунистичке диктатуре. При том они без икакве гриже савести игноришу „историјска права“ радних људи и грађана, нарочито радна и социјална права и историјска начела удруженог рада, друштвеног договарања, социјалистичког споразумевања, друштвене својине и радничког самоуправљања. У име уклапања у савремени евроатлантски, глобалистички, неолиберални (по својој природи неофеудални) беспоредак којим владају договори светских елита моћи, илегална европска регија би да оптерети све сиромашније грађане на територији Војводине новом „академском“ бирократијом у области културе, тобож веома корисном у „регионалној сарадњи“ на путу евроинтеграција.

Поред парадокса да се модерна решења траже на крајње конзервативан начин (у непостојећем „историјском праву“ комунистичке СФРЈ, која је по дефиницији била револуционарна творевина), протагонисти европске регије су заборавили да САП Војводина у СФРЈ (по Уставу из 1974. године и правној и политичкој теорији датог доба) уопште није била дефинисана као држава[19], већ као друштвено-политичка заједница. У стварности је државно-правни субјективитет имала само СФРЈ, и то по основу Међународног права, пошто су њене унутрашње федералне јединице сведене на друштвене заједнице темељном социологизацијом Уставног права[20].

Хиљаду пута су данашњи протагонисти илегалне европске регије поновили неистину да је Покрајина имала некакве „изворне надлежности“ по уставу из 1974. године. Међутим, историјски Устав САП Војводине (чл. 292.) не помиње уопште никакве надлежности, већ изричито наводи само „права и дужности Покрајине“, прописујући да исте врше „радни људи и грађани, народи и народности у социјалистичкој Покрајини Војводини.“[21] Покрајински органи су наведени тек као начин остварења ових права. Стога ни у правној теорији, као ни у историјским прописима датог доба нико никад нигде није помињао „изворна права покрајине“.

Неистина о укидању ВАНУ уместо „доказа“ о ускраћености Војводине

Чак ни чл. 292 став. 2. ал. 5. ни чл. 310 Устава САПВ није помињао ВАНУ. Она је у том поретку могла постојати само као Друштвено-политичка организација САПВ, односно у форми друштвено-правног лица. Историјска ВАНУ је основана пет година по доношењу Устава, тек 1979. године[22] и трајала док није посебним законом спојена са САНУ 1992. године. Овај lex specijalis из 1992. године донет је управо на иницијативу те исте ВАНУ, што потоње присталице „обнове“ ВАНУ упорно пред јавношћу сасвим прећуткују[23].

Комунистичке власти САП Војводине су ВАНУ током седамдесетих година сместиле у национализовану зграду (Платонеум) задужбине владике Платона Атанацковића[24] коју је завештао за потребе Прве српске читаонице у Новом Саду, Матице српске и других културно-просветних установа српског народа. На основу поменутог Закона из 1992. године, у Платонеуму је смештен новосадски огранак САНУ, чиме је намена згаде и усклађена са сврхом завештања.

Ради поштовања истине, важно је подсетити да су сви чланови некадашње ВАНУ 1992. године постали чланови САНУ у својству њеног посебног огранка у Новом Саду[25]. Против сопственог чланства у САНУ се бивши чланови ВАНУ никад нису бунили, а камо ли из чланства САНУ иступили, па ни након демократских промена 2000. године! Напротив, сви су активно сарђивали у раду САНУ. Једини правни сукцесор некадашње ВАНУ је искључиво данашња САНУ, о чему нема нити је икад било правног спора.

Поштовање начела утврђивања материјалне (суштинске) истине изискује напоран, потпун и систематски рад ради утврђења довољних логичких доказа о спорној ствари. У којој мери је акција „обнове самосталности ВАНУ“ проистекла из личних, материјалних и других амбиција протагониста потоњег друштва које је узурпирало име историјске ВАНУ, јавност ће довољно доказа утврдити временом. У лажној аргументацији аутономашког популизма задојеног ставом о културној инфериорности Срба[26]налази се незадовољена потреба за постојањем посебне највише установе културе - војвођанске академије наука и уметности. Та незадовољена потреба је аутономашима изузетно фрустрирајућа. Отуд чињеница непостојања покрајинске „академије“ у њиховој „логици“ годинама служи као доказ да је култури Војводине нешто важно и ексклузивно ускраћено од стране Србије. Зато аутономаши у Војводини једноставно игноришу постојање одељења САНУ у Новом Саду, као и изричиту вољу војвођанских академика 1992. године да установу чији су чланови интегришу у чланство и рад САНУ. Намерно „заборављају“ да се двојица српских академика (припадници националних мањина) који су се деценију касније укључили у правно немогући покушај „обнове ВАНУ“ никад нису исшчланили из САНУ.

Доласком политичке коалиције ДОС на власт у Србији 2000. године, аутономашке странке су добиле прилику да АПВ спроведе њихову политику у правној форми и да је пропагирају преко владајућих покрајинских медија. Још 2001. појавио се јавни апел за укидањем огранка САНУ у Новом Саду и потреби обнављања ВАНУ. Апел су писала двојица академика САНУ, чланови новосадског огранка – др Бела Рибар и др Рудолф Бручи[27].

Како су подухвати аутономашких власти брзо постајали све штетнији по интересе грађана, тако се њихов популизам више ослањао на неистине и производњу лажног културног идентитета. Подсетимо се - поред грба и заставе, Скупштина АПВ је, противно тадашњем Уставу Србије, али и сопственом Статуту „усвојила“ накарадне симболе АПВ[28], и донела Одлуку о оснивању ВАНУ“ 2003. године[29]. Аутономашке странке су чак у сврху интернационализације питања тзв. „ВАНУ“ 2004. године усвојиле тзв. „Суботичку иницијативу“[30].

Упркос покренутом поступку оцењивања одлуке о оснивању тзв. ВАНУ пред Уставним судом, АПВ је под влашћу аутономашких странака убрзано почела да формира „органе“ ради „обнове ВАНУ“[31], а потом и „академике[32]“. Све је обављано траљаво, а брзељање се одмах претворило у отезање. За првог председника тзв. ВАНУ је украјински академик др Јулијан Тамаш изабран тек 2007. године. Одмах затим се показало да власти АПВ нису баш радо трошиле наше новце како би обезбедиле редовно финансирање тзв. ВАНУ, упркос изричитог обећања оних који брукају социјалдемократију у Војводини[33] украјинском академику др Јулијану Тамашу[34]. Већ после годину дана, на чело тзв. ВАНУ дошао је др Ендре Пап[35].

Наравно, САНУ се супротставила подвали војвођанских аутономаша са академским амбицијама[36]:

„Како је Академија превасходно, научна установа, њу може основати само онај државни орган који располаже надлежношћу у области науке. Таквом надлежношћу Аутономна покрајина Војводине не располаже, пошто јој члан 283. став 2. Устава Србије то не додељује. Другим речима, уређивање науке, укључујући и оснивање наука и уметности јесте искључива надлежност Републике Србије, а не и Аутономне покрајине Војводине. Отуда се чланом 29., тачком 10. Нацртом Статута Војводине, која носи наслов „Наука, иновације и технолошки развој“, узурпираном надлежношћу покушава да образује Војвођанска академија наука и уметности (члан 17. и члан 34, алинеја 17.). Српска академија наука (и уметности) постоји већ 167 година, као највиша научна установа српске државе. У циљу равномерног развоја науке у Србији, САНУ је 1992. година формирала свој Огранак у Новом Саду и два своја Центра у Крагујевцу и Нишу заједно са Универзитетима у тим градовима. На тај начин Српска академија наука и уметности помаже равномеран развој науке на целој територији Републике Србије. У Огранку у Новом Саду, као и у Српској академији наука и уметности заступљене су, преко чланова и истраживачких пројеката, све релевантне националне мањине које живе на тлу Републике Србије.[37]“

Пошто је јавности постајало јасно да је оснивање тзв. ВАНУ противуставно, њој је пружана подршка од стране наклоњених медија[38] и од органа АПВ под контролом илегалне европске регије. Тзв. ВАНУ је отворено желела да се дочепа зграде задужбине владике Платона Атанацковића у Новом Саду[39], објекта којег је владика изричито завештао културним и образовним установама српског народа. Током 2011. године, покрајинска власт на челу с Бојаном Пајтићем је ипак решила да не подржи тај безобразлук. Стрпале су тзв. ВАНУ у просторије Учитељског дома у Новом Саду. Ту зграду су 1945. године од српских учитеља отели комунисти, како би у њој одржавали марксистичке трибине.

Након усељења ни тзв. ВАНУ под управом др Ендреа Папа није остала дужна илегалној европској регији. Она је активно подржала политичко гунђање против Одлуке Уставног суда Р. Србије о Закону о надлежностима АПВ. Тзв. ВАНУ се овим поводом чак обратила међународној јавности „отвореним писмом“[40]. Наравно, тзв. ВАНУ је морала бити мотивисана очекивањем да ће и њено финансирање нашим новцима бити издашно у беспоретку илегалне европске регије. Имовина коју је тзв. ВАНУ завештао покојни Богумил Храбак тешко је могла бити довољна основа за трајно финансирање, а „академици“ су од почетка били незадовољни износом и нередовношћу наших новаца које је на њих с времена на време у наше име трошио режим Бојана Пајтића.

„Академици“ тзв. ВАНУ су, међутим, изгубили из вида једну важну чињеницу, којом се илегална европска регија такође нерадо хвали. Пајтићева влада је према САНУ била знатно издашнија[41] него према тзв. ВАНУ. Она је годинама обнављала уговор о суфинансирању огранка САНУ у Новом Саду[42].

„Научна делатност“ и сналажење до пропасти тзв. ВАНУ

У очајном трагању за репрезентативном и престижном академском сценографијом, тзв. ВАНУ је симулирала настављање пројекта писања „Војвођанске енциклопедије“, па је стога на интернету отворила страницу са тим називом[43]. Морате видети тај homepage војвођанских „енциклопедиста“. Насловна страница „Војвођанске енциклопедије“ постоји само у виртуелном простору. Страница је дигитално анимирана, просто мами читаоца да је отвори, и наравно потом се разочара. Иза насловне странице „Војвођанске енциклопедије“ нема апсолутно ни једне обрађене одреднице! Све што је на сајту представљено, названо је „организациона структура“. Половину те „организационе структуре“ у „Војвођанској енциклопедији“ чине биографије аутора (са сликама), другу половину чини најава њеног будућег садржаја. Осмишљене су и корице (повез ће наравно бити црвене боје). „Само“ садржине енциклопедије нема! Иначе, историјска ВАНУ је још 1980. године обуставила пројекат писања енциклопедије којег је сама оценила преамбициозним[44]. Мало је познато, али је Министарство финансија Р. Сбије 2010. г. одлучило да буде суфинансијер „Енциклопедије Војводине“. Пријављена републичка помоћ је износила милион динара наших новаца[45].

А остали видови научне делатности тзв. ВАНУ? Погледајмо њене годишњаке. Годишњак тзв. „ВАНУ“ из 2004. је сасвим посвећен оснивању и организацији. Већ на почетку је наведена противуставна Одлука Скупштине АПВ о оснивању тзв. „ВАНУ“ из 2003. године. Наравно нема навода да је одмах по доношењу Одлуке покренут и поступак утврђивања њене уставности. Из објављене Одлуке о именовању чланова Матичне комисије јасно је да у њој има више страних, него домаћих академика. Међу 11 чланова матичне комисије налазио се само један једини члан САНУ – академик др Бела Рибар. Проф. др Богумил Храбак[46] био је раније члан укинуте Косовске академије наука и уметности и одмах по именовању у Матичну комисију тзв. ВАНУ је на лични захтев (крајем јуна 2003. године) разрешен дужности. Најзад, АПВ је српског академика др Белу Рибара поставила на функцију председника Матичне комисије.

Већ 2004. године су изабрана три редовна члана тзв. ВАНУ, сва три из редова националних мањина (двојица из реда мађарске мањине) и мноштво ванредних чланова, а врло је импресиван по дужини списак оних који су за чланство конкурисали, али у тзв. ВАНУ нису примљени[47].

Из Програма рада тзв. ВАНУ 2004. године сазнаје се како она има амбицију да се „оствари као средњеевропска“, тврди да је „глобализација неизбежна“, као и да ће се тзв. ВАНУ оријентисати „према систему вредности простора и окружења“. Вероватно подстакнута тада популарним демагошким рециклирањем термина „визија“, у свом програмском акту су натрабуњали свашта. Вреди поменути пар поетско-филозофских израза из Програма рада тзв. ВАНУ:

„У појединости огледа се целина, као што је појединост део целине научне и уметничке визије, па је та трансценденција стални истраживачки и вредносни оријентир.“

„Војводина има специфичности које траже да се научно опишу и објасне и уметнички изразе, али је она истовремено простор који кореспондира са другим хетерогеним европским и светским регијама па резултати ВАНУ пружају мостове за повезивање Војводине и Србије са светом, насушно потребним након збивања у последњој деценији на овом и ширем подручју.“

У наредном поглављу Програма почиње се наводом да је израда енциклопедије Војводине прекинута 1989. године „због познатих догађаја“, а затим се одређују теме рада. Занимљиво је да се поред рада на енциклопедији, све „теме“ за „одељење друштвених наука“ тичу мањинских и маргиналних друштвених група.

Упркос амбициозним циљевима, из извештаја тзв. ВАНУ за 2004. сазнајемо да до тада није била основана Стручна служба. Једини члан тзв. ВАНУ који је те године објавио књиге (на мађарском језику) био је др Бела Рибар. Разуме се, др Рибар је наведене књиге објавио у суседној Мађарској која није у Војводини. За једног „академика“ тзв. ВАНУ наведено је објављивање три студије, али су две од њих објављене у Београду (који такође није у Војводини), а тек једна је објављена у Новом Саду.

Каснија научна делатност тзв. ВАНУ може се пратити из њених годишњака. Из њих се могло сазнати пре свега о активностима „академика“, па је јасно како је рад чланова у њеној организацији тек кап у мору у односу на рад ван ње. Остатак је посвећен приступним беседама, које се такође претежно тичу рада ван тзв. ВАНУ.

Др Богумил Храбак је 2005. године понудио своју библиотеку тзв. ВАНУ, па је завештао и своју уштеђевину – 42.000 евра и 100.000 динара. Он је 2004. године основао Фонд др Богумила Храбака[48] за објављивање докторских дисертација при тзв. ВАНУ[49]. Од тада је почело чешће издавање зборника и радова тзв. ВАНУ. Оно што је реализовано у њиховој издавачкој делатности, плаћао је углавном Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој нашим новцима. На веб страници где су подаци о издаваштву, упадљива је оскудност и јењавање те делатности. У 2014. години осим Годишњака нису били у стању да издају ништа. Наравно, те године тзв. ВАНУ доказано више не постоји, а садашње приватно удружење бивших „академика“ није баш расположено да издаваштво финансира својим приватним новцима!

Тзв. ВАНУ је, додуше, успостављало везе са страним академским организацијама и академијама. Успостављена је веза и са Хрватском академијом знаности и умјетности (ХАЗУ), што је украјински академик др Јулијан Тамаш оценио као „охрабрујуће“. Бирани су и нови „академици“ тзв. ВАНУ. Од 2006. године уведена је додела признања тзв. ВАНУ, а чланови су формирали новчани Фонд за „Награду чланова ВАНУ“. Најзад, у 2006. години објављен је Преглед прихода и расхода. Академија ВАНУ је 2007. године потписала и уговор о сарадњи са „Дукљанском академијом наука и уметности“. Закључен је и Оквирни уговор о сарадњи са институтом за историју Подунавских Шваба, потписивани протоколи с низом мађарских и једном украјинском научном организацијом. Међутим, тзв. ВАНУ током 2008. године није добила наше новце за међуакадемијску сарадњу. Изостали су и наши новци за „Енциклопедију Војводине“[50]. Украјински академик др Јулијан Тамаш је 2007. године чак неуспешно покушао да оснује политичку организацију „Војвођански отворени круг“ (ВОК) с амбицијом да стане на чело свих аутономашких политичких снага у Војводини[51].

Председник тзв. ВАНУ је 2010. године постао др Ендре Пап[52]. За све време развоја тзв. ВАНУ, односи са САНУ су само погоршавани[53].

Пре доношења Одлуке Уставног суда, Бојан Пајтић је био позитивно оријентисан према тзв. ВАНУ. Већ је поменуто да су 2011. године коначно добили просторије[54], а озбиљно се разматрало и уваљивање тзв. ВАНУ у Платонеум[55].

Након доношења Одлуке Уставног суда којом је утврђена неуставност тзв. ВАНУ аутономашки „академици“ нису прихватали да одустану од свог умишљеног статуса. То стање је трајало током читаве 2012. године. Сматрали су се „жртвама националиста“, гунђали на наводно „политичко насиље“ према њима, правдали се да „нису заметак војвођанске нације“, апеловали су на домаћу и светску јавност[56]. Узалуд. Пајтић је средином 2012. године прихватио да спроведе ликвидацију тзв. ВАНУ. Изгледало је да ће Пајтић „академике“ пустити низ воду.

Пајтићева влада је на једвите јаде навела своје „академике“ да пристану на „самоукидање“ тзв. ВАНУ почетком 2013. године, како би на елегантан начин, тихо, без много медијске пажње нестала ова Одлуком Уставног суда доказано неуставна академска накарада. Пајтић их је оставио без финансијских средстава за грејање и телефон током зимских месеци, што је јавност сазнала захваљујући др Јову Комшићу[57].

На крају су „академици“ прихватили оно што је правно могуће и основали приватно удружење грађана, једно међу многим сличним: новембра 2013. године основали су НВО под називом АНКУВ, које се ваљда преметнуло у удружење „Војвођанска академија наука, уметности и култура“ (ВАНУК). Сасвим је нејасно ко управља тим „акадмским друштвом“ сада. Наиме, на челу поравно немогуће ВАНУ се налази украјински академик др Јулијан Тамаш[58], а тако стоји и на сајту ВАНУ, који је још увек активан. Међутим, на сајту АНКУВ који се недавно појавио, наведен је Милорад Милорадов („академик „ противуставне ВАНУ) као њен председник[59]!

ВАНУК као покрајинска „национализација“ приватног удружења

Упркос овој забуни Покрајинска влада је 20. маја 2015. године саставила Нацрт покрајинске скупштинске одлуке о оснивању јавне установе ВАНУК[60]. Пошто је очигледно немогуће на законит начин претворити приватно удружење у покрајинску „јавну установу“, Пајтићева бирократија је прибегла старом трику. Незаконитост се од јавности маскира неправним принципима и традицијама. „Предвиђено је да се `њен рад заснива на принципима и традицијама организовања научне, уметничке и културне делатности савременог европског простора`. (...) ВАНУК нагласак ставља на проучавање научних, уметничких и културних питања специфичних за Војводини“[61]. Организациони принципи и традиције су предмет организационих наука, а не правног акта, а нагласак је предмет науке о књижевности. Испаде како културе националних мањина у Војводини не могу да постоје без ВАНУК, пошто се тек кад се једно приватно удружење обеси о покрајински буџет: „стварају услови за обезбеђење равноправности, очувања и поштовања различитости култура националних мањина - националних заједница које постоје у Војводини[62].“ Људска и мањинска права су искључиво у надлежности републичке надлежности, а не покрајинске, пошто Устав Р. Србије изричито утвђује да право на покрајинску аутономију имају грађани[63], а не националне мањине, нарочито не тзв. „националне заједнице“ које ни Устав ни закони не познају.

Покрајински медији су сасвим пропустили да пренесу Пасторову најаву доношења одлуке о ВАНУК у Скупшптини АПВ до 10. јула 2015. године којој (продубљујући манир аутономашке политичке нетранспарентности^{^[64]}) по најави Милоша Васина неће претходити раније најављена јавна расправа^{^[65]}! Сва расправа ће бити затворена у „озбиљне консултације“ предлагача, о чему је јавност обавестио Иштван Пастор. Одбор за образовање, науку, културу и спорт Скупштине АПВ[66] je „изгласао“ предлог оснивања ВАНУК као јавне установе 17. 6. 2015. г, предложени вд. ВАНУ је мр Угљеша Белић (саветник за научну и уметничку делатност ВАНУ и секретар АНКУВ), а само за ову годину требало би да располаже са седам и по милиона динара наших новаца^{^[67]}. Пошто је покрајински секретар за науку Владимир Павлов у име АПВ легалном Огранку САНУ у Новом Саду одобрио тек 2 милиона динара[68], за национализовани илегални ВАНУК ће се се из буџетске резерве наших новаца потрошити троструко више (7.5 милиона динара)! „После првих критика, успели смо да пацификујемо ставове САНУ како оснивање ВАНУК није против њих и сад имамо добру сарадњу“, изјавио је Миливој Бешлин, подсекретар покрајинског секретаријата за науку[69].

Тек крајем јуна је Биро Покрајинске владе обавестио јавност да ће се Предлог о однивању јавне установе ВАНУК на дневном реду Скупштине АПВ наћи 7. јула 2015. године[70].

Може ли приватно удружење АНУКВ постати јавна служба ВАНУК?

Mаја 2015. године Покрајинска влада је најавила поновно правно немогуће пресвлачење противуставне „академије“ (легализоване у форми приватног удружења) у правно немогуће рухо јавне службе, односно установе мимо јавне расправе. Куриозитет је у томе што је Пасторовим сататутом у чл. 17. на којег се позивају предлагачи, култура нешто посебно у односу на науку и уметност! Право питање је, међутим, зашто се од свих пропалих аутономашких „пројеката“ баш сад оживљава управо овај немогући?

Јасно је да ДС-у јавна расправа о ВАНУК изразито не одговара. Зашто је Пајтић пристао на покушај претварања АНУКВ (који је у ствари приватно пререгистрована илегална ВАНУ) у ВАНУК? Због страног политичког утицаја? Због притиска преосталих коалиционих партнера из Војводине (ЛСВ прети радикализацијом[71], а предложени вд. председника ВАНУК угљеша Белић је близак ЛСВ[72])? Да ли ВАНУК-ом илегална европска регија жели да обезбеди синекуре и сачува политички утицај у Војводини када након покрајинских избора досадашња гарнитура политичара сиђе са сцене? Или се под кулисом „јавне службе“ у науци и култури лобира за интересе европске регије уколико републичка власт озбиљно реши да мења Устав? Очекују ли уставну конвалидацију свих установа европске регије, па се журе да поново склепају и „академију“ као јавну службу? Или Пајтић напросто улива нову лажну наду својим „академицима“ да они не би постали његови политички противници?

За сада је премало чињеница којима би смо мимо подилажења ЛСВ рационализовали разлог илегалне европске регије за немогуће унапређивање приватног удружења АНУКВ у „јавну службу (установу)“ ВАНУК. Ако све није само нова фаза декаденције фенси паора, јавност ће разлоге убрзо сазнати. Сувише дуго су учествовали у реализовању евро-атлантских интеграција ламентирајући над „паланачком“ реалношћу Србије. Недавно су ове послове преузели други. Ови други у блиској будућности исто тако могу преузети и старање о илегалној европској регији.

Установљавање беспоретка европске регије је једна од последица одсуства институционалне употребе инструмената заштите уставности против Пасторовог Статута, о чијој неуставности и незаконитости сам у више наврата упозоравао. Узурпација коју илегална европска регија поново хоће да изврши у науци, уметности и култури ће и даље остати правно немогућа. Сетимо се стога и трећи пут изричитог тумачења Уставног суда Републике Србије поводом „војвођанске академије наука и уметности“: Институција каква је академија наука и уметности није јавна служба, већ особена sui generis установа, која се бави научноистраживачком делатношћу (а не културом)[73]“.

[1] Одлука Скупштине АПВ о Војвођанској академији наука и уметности, Службени лист АПВ, бр.15/2003. г.

[2] “Војвођанска академија наука и уметности је научна и уметничка установа од посебног значаја у АП Војводини. Војвођанску академију наука и уметности оснива Скупштина АП Војводине покрајинском скупштинском одлуком, којом утврђује њену улогу, уређује њену делатност и начин остваривања. Органи АП Војводине обезбеђују услове за рад Војвођанске академије наука и уметности. „ Чл. 17. Статута АПВ, Сл. лист АП Војводине", бр. 17/09. Доступно на ФСЈ

[3] „С обзиром на то да према ставу Уставног суда израженом у Одлуци IУз-353/2009, аутономна покрајина може имати надлежности само у областима које су таксативно наведене у одредби члана 183. став 2. Устава, а међу којима није наука, то следи да не постоји уставни основ да АП Војводина оснива установе у области науке. Што се тиче културе, питања од покрајинског значаја у области културе, као једне од области из члана 183. став 2. Устава, одређена су одредбама чл. 41. до 46. Закона о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине, а истим одредбама Закона одређени су и послови које у овој области АП Војводина врши као поверене. Чланом 41. тачка 3) Закона прописано је да АП Војводина, у складу са законом, оснива архиве, музеје, библиотеке, позоришта, заводе и друге установе у области културе. Појам установе културе дефинисан је чланом 22. Закона о култури („Службени гласник РС“, број 72/09), као правног лица основаног ради обављања културне делатности којом се обезбеђује остваривање права грађана, односно задовољавање потреба грађана, као и остваривање другог законом утврђеног интереса у области културе. Сагласно члану 3. Закона, о остваривању општег интереса у култури, који је дефинисан чланом 6. тог закона, стара се Република Србија. Пошто се академија наука и уметности свакако не оснива ради обављања културне делатности којом се обезбеђује остваривање права грађана на слободно уметничко стваралаштво, које је као лично (индивидуално) право зајемчено одредбом члана 73. став 1. Устава, нити ради задовољавања потреба грађана у области културе, то се ова институција не може подвести под законски појам установе културе, те тиме ни под „другу установу културе“ коју АП Војводина може основати у складу са чланом 41. Ниједна друга одредба тог закона којом се уређује област културе не може се довести у правну везу са Војвођанском академијом наука и уметности 3) Закона о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине. Да Закон о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине под установама у области културе није ни подразумевао Војвођанску академију наука и уметности посредно потврђује и то што је исти закон обезбеђивање финансијских средстава у буџету АП Војводине за рад Војвођанске академију наука и уметности био предвидео у члану 64. којим је била уређена област науке и технолошког развоја, а за који је Уставни суд у Одлуци IУз-353/2009 утврдио да је у целини несагласан са Уставом, јер питања од покрајинског значаја уређује у области за коју Уставом није утврђена надлежност аутономне покрајине. Испитујући уставност одредбе члана 17. Статута, Уставни суд је анализирао и одредбе Закона о јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 42/91, 71/94 и 79/05-други закон). У том смислу Уставни суд констатује да стоје наводи доносиоца Статута да, сагласно овом закону (члан 4. Закона о јавним службама), аутономна покрајина (поред Републике, града, општине и других правних и физичких лица) може основати установу, предузеће и други облик организовања за обављање делатности, односно послова из члана 3. овог закона (делатности, односно послови за које се могу основати јавне службе). Такође, према члану 3. Закона, установе се оснивају, између осталог, и у областима науке и културе, али ради обезбеђивања остваривања права утврђених законом и остваривања другог законом утврђеног интереса у тој области. Даље, чланом 6. истог закона је прописано да Република, аутономна покрајина, град и општина могу обезбедити обављање делатности, односно послова из члана 3. овог закона „из оквира својих права и дужности“ оснивањем установа, односно предузећа или поверавањем вршења тих делатности односно послова другим физичким и правним лицима. Чланом 5. Закона је прописано да установа, као и други облици организовања јавних служби, обављају делатност, односно послове у области у којој су основане „под условима и на начин утврђен законом“, а чланом 8. Закона да делатност, односно послове обављају на начин којим се обезбеђује уредно и квалитетно, под једнаким условима, остваривање права грађана и организација и задовољавање потреба корисника, као и да уређују начин пружања услуга и њихово коришћење од стране корисника, у складу са законом. Исти закон прописује да су органи установе: директор, управни и надзорни одбор, ако законом није друкчије одређено. Из наведених законских одредаба следе три закључка. Први, да се јавна служба (установа) може основати само на основу изричитог овлашћења садржаног у закону. Други, да се јавна служба може основати само „из оквира својих права и дужности“, што значи само у областима и питањима за чије уређивање је надлежан субјект који оснива јавну службу. И, треће, да се законом установљени концепт јавних служби, што значи и установе као једног од организационих облика јавне службе, не може довести у везу ни са делатношћу академије наука и уметности, нити са начином управљања овом институцијом. Након што је оценио да АП Војводина, према Уставу, нема надлежности у области науке, што значи да у тој области не може оснивати ни било коју установу или другу институцију, да се академија наука и уметности не може сматрати установом културе у смислу Закона о култури, нити уопште установом у смислу Закона о јавним службама, Уставни суд је испитао и да ли евентуално у посебном закону, Закону о Српској академији наука и уметности („Службени гласник РС“, број 18/10), постоји основ за образовање Војвођанске академије наука и уметности. Овим законом Српска академија наука и уметности (у даљем тексту:САНУ) је дефинисана као највиша научна и уметничка установа у Републици Србији која развија и подстиче науку, организује и унапређује основна и примењена научна истраживања, подстиче и унапређује уметничку делатност и тиме доприноси општем добру народа Републике Србије и државе (члан 2. ст. 1. и 2. Закона). Истим чланом је прописано да је Академија установа од посебног националног значаја (став 3.) и да је једина установа која представља Републику Србију у међународним удружењима државних академија (став 4.). Правни основ деловања САНУ одређен је чланом 5. Закона тако што је прописано да Академија ради на основу овог закона, закона којим се уређује научноистраживачка делатност, Статута Академије и других прописа (став 1.) и да се Статутом Академије уређују њена организација, начин рада и управљања у складу са законом (став 2.). Према члану 17. Закона, делатност Академије обавља се у седишту Академије, у Огранку Академије, у јединицама Академије ван њеног седишта и у центрима за научна истраживања. Статутом САНУ, који је донела Скупштина САНУ на седници од 10. јуна 2010. године, предвиђено је: да Академија има Огранак са седиштем у Новом Саду који је њен саставни део и да Огранак Академије организује истраживања и друге активности у области научног и уметничког стваралаштва у оквиру задатака Академије наведених у члану 7. овог Статута, а посебно везаним за подручје Војводине (члан 54.); да у састав Огранка Академије улазе чланови Академије који живе или раде у Војводини; а да у активностима Огранка Академије могу учествовати и остали чланови Академије (члан 55.); да се организација и рад Огранка Академије уређују Правилима Огранка Академије, која морају бити у складу са Статутом Академије, да се Правила доносе на скупу свих чланова Огранка Академије и да Правила Огранка Академије потврђује Председништво Академије (члан 56.); да радом Огранка Академије руководи Извршни одбор Огранка Академије на чијем је челу председник Огранка Академије (члан 57. став 1.); као и да се средства за рад Огранка Академије утврђују и распоређују као посебна позиција у финансијском плану Академије (члан 58.).

Из наведених одредаба Закона и Статута САНУ неспорно произлазе следећи закључци:

Први начелни закључак је да институција каква је академија наука и уметности није јавна служба, већ особена sui generis установа, која се бави научноистраживачком делатношћу (а не културом).

Други закључак је да ни овај закон не садржи правни основ за образовање Војвођанске академије наука и уметности.

И трећи закључак је да Закон, уважавајући положај АП Војводине, прописује да се делатност САНУ обавља и у Огранку Академије као њеном саставном делу, који је детаљно разрађен Статутом САНУ, почевши од тога да у састав Огранка улазе чланови Академије који живе или раде у Војводини, да се организација и рад Огранка уређују његовим сопственим Правилима, да радом Огранка руководи посебан орган кога бирају чланови Академије који улазе у састав Огранка, па до тога да се у финансијском плану САНУ обезбеђују посебна средства за рад Огранка.

На основу претходно свестрано извршене анализе, Уставни суд је утврдио да одредбе члана 183. ст. 1. и 2. Устава, као ни одредбе релевантних закона не стварају уставноправни и законски основ за образовање Војвођанске академије наука и уметности, те је, у складу са већ утврђеном неуставношћу одредбе члана 64. Закона о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине, утврдио да ни одредбе члана 17. Статута нису у сагласности са Уставом.

Видети: IУо-360/2009, стр. 89-92, 2013. године.

[6] Поводом решавања проблема статуса Војвођанске академије наука и уметности (ВАНУ), чије је финансирање из покрајинског буџета оспорено одлуком Уставног суда Србије, Петровић је истакао да је нађено решење које омогућава континуитет рада те институције. После консултација са одговарајућим министарствима, Српском академијом наука и уметности као и са члановима ВАНУ, одлучено је да та институција добије нову форму “која ће бити на нивоу удружења а које ће имати регионални карактер”. То удружење, које би требало да има назив Академија наука, културе и уметности Војводине, покриваће те области “у обиму и циљевима које је имала досадашња ВАНУ”, рекао је Петровић, који је и покрајински секретар за науку и технолошки развој. За то преформулисање ВАНУ комплетна регулатива је припремљена, постоје писане сагласности министарстава, покрајинских органа и чланова ВАНУ као и спремност САНУ за сарадњу, казао је Петровић и истакао да се “разумом дошло до решења”. Тиме ће бити омогућен пун легитимитет организовања и деловања те институције, у складу са одлуком Уставног суда, а с друге стране континуитет у раду институције која се последњих година потврдила као изузетно значајна у неговању специфичности "овог истраживачког простора", закључио је Петровић. Видети: Петровић: Покрајинска власт има широку подршку, РТВ, 20. 1. 2013.

[11] „То што се нешто зове академија – јер видим да је и то проблем – мислим да не постоји закон, а камоли устав који каже да нешто може или не може да се неким именом зове – каже покрајински секретар за науку и технолошки развој Владимир Павлов. – Али, по суштини деловања, по суштини организовања – да, закон има право, Устав има право и ми смо се тога држали. Када је Уставни суд Србије крајем 2012. године оспорио готово две трећине Статута Војводине, међу неуставним одредбама нашло се и реоснивање Војвођанске академије наука и уметности 2003. године и њено финансирање из покрајинског буџета, с образложењем да покрајина нема надлежности у науци. ВАНУ је тада пререгистрована у невладину организацију са сличним називом.“ Видети: Савановић, А - Таласање због нове верзије Војвођанске академије наука, Дневник, 21. 5. 2015.

[15] Да се ради о инаћењу, јасно је из чињенице да је узурпација републичке надлежности у областима науке и културе садржана у члану 17. Пасторовог Статута: „У оквиру својих Уставом и законом утврђених надлежности АП Војводина оснива установе у области образовања, студентског и ученичког стандарда, науке, културе, физичке културе, здравствене заштите, социјалне заштите и у другим областима, у складу са законом.“ (Статут АПВ, Службени лист АПВ, бр. 20/2014.). Уставно судско тумачење које се оснивањем АНКУВ безобзирно игнорише односило се управо на одредбе о ВАНУ чл. 17. Корхецовог статута. Упор. ft. 3. Што се тиче Закона о јавним службама РС, извођење из чл. 4. је правно немогуће, пошто позивање на њега показује потпуно одсуство системског тумачења, позитивног уставно-судског тумачења (уп. ft. 3) и игнорисање целине самог Закона о јавним службама на кога се предлагач позива!

[18] Протагонисти данашњег неуставног положаја „европске регије“ приликом свог позивања на „историјска права“ САП Војводине по Уставу СФРЈ из 1974. године без изузетка заборављају речи др Александра Фире, које се тичу управо стручног тумачења положаја АП у тадашњој СФРЈ и Србији: „Сваки покушај идентификације наших аутономних покрајина с неким страним примерима је теоријски неодржив. Због тога и не мислимо да се ишта доприноси уставноправном разматрању аутономних покрајина општим формулама о `асиметричном федерализму` и сл.“ Видети: Фира, Александар - Уставно право, друго допуњено издање, Привредни преглед, 1976. г, стр. 452.

[19] „Социјалистичка аутономна покрајина је аутономна социјалистичка амоуправна демократска друштвено-политичка заједница заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи, у којој радни људи и грађани, народи и народности остварују своја суверена права...“ Устав САП СР Србије, чл. 291. Према: Фира, Александар - Уставно право, друго допуњено издање, Привредни преглед, 1976. г, стр. 446.

[20] Овим послом је руководио Едвард Кардељ, који је од 1970. године био председник Координационе комисије за уставна питања Скупштине СФРЈ. Ова комисија је 1971. године израдила уставне амандмане, а затим Устав СФРЈ, који је усвојен и ступио на снагу 1974. године. Коначно, спровођење социологизације права извршено је ступањем на снагу Закона о Удруженом раду 1976. године.

[21] Видети: Фира, Александар - Уставно право, друго допуњено издање, привредни преглед, 1976. г, стр. 453. Изгледа сасвим у складу са суштинском садржинском супротстављеношћу јавног говора, Фира и на почетку и касније говори о правима и обавезама република и покрајина (Видети: Фира, Александар - Уставно право, друго допуњено издање, Привредни преглед, 1976. г, стр. 453 и 461). Да би се тачно разумело, требало би познавати политичко-правну доктрину титоваца, у области социјалистичког самоуправљања и концепт „друштвено-правног лица“, којом су прикривали бркање правног лица и социолошког субјекта у јавноправним односима.

[23] Чланак: Прво и друго рађање ВАНУ

Након амина од САНУ, на чијем је челу тада био академик Павле Симић, Скупштина Војводине 20. јуна 1979. године усваја Закон о Војвођанској академији наука и уметности. Као задаци и циљеви нове научне институције наведени су: „да организује, развија, подстиче и координира научно и уметничко стваралаштво и примену резултата научних истраживања, да учествује у утврђивању и остваривању политике друштвеног развоја науке и уметности”. Са седиштем у згради Платонеума, ВАНУ крајем те године добија првог председника - Богољуба Станковића, за секретара је именован Милан Чанак. Првих десет година постојања ВАНУ обележена је добром сарадњом са Матицом српском, као и одлична сарадња са САНУ чији академици раде на бројним пројектима у ВАНУ тих година, о чему сведочи монографија о ВАНУ публикована поводом њене десетогодишњице. Године 1980. ВАНУ се прихватила и дугорочног пројекта на изради Енциклопедије Војводине, али је крајем те деценије тај пројекат прекинут уз оцену да је ”преамбициозно замишљен”. Прва ВАНУ имала је и плодну међународну научну сарадњу у оквиру споразума и протокола које је потписивао ондашњи Савет академија наука и уметности – сарађивала је са академијама САД, СССР, Кине, Пољске, Чехословачке, ДР Немачке, Мађарске, Бугарске, Аустрије, Велике Британије, Италије, Грчке и СР Немачке. Међу члановима тадашње ВАНУ били су Милан Коњовић, Васко Попа, Богољуб Станковић, Рудолф Бручи, Милан Чанак, Александар Фира, Стеван Голдман, Александар Тишма, Богдан Брукнер, Олга Хаџић, Зоран Ковачевић, Чедомир Попов, Бела Рибар, Павле Угринов, Тибор Варади... Усвајањем Закона о Српској академији наука и уметности 1992. престали да важе ранији Закон о Српској академији наука и уметности, Закон о Војвођанској академији наука и уметности и, наравно, Закон о Академији наука САП Косова. Након укидања ВАНУ њени чланови, њих 32, примљени су у Српску академију наука и уметности, а у Новом Саду је формиран Огранак САНУ чије је седиште у згради Платонеума. Рад ВАНУ обновљен је Одлуком о Војвођанској академији наука и уметности коју је Скупштина Војводине усвојила 23. октобра 2003. године. За првог председника ВАНУ изабран је Јулијан Тамаш, који се 2007. упустио у политичке воде оснивањем некаквог Војвођанског отвореног круга са амбицијом да управо ВОК буде стожер окупљања проаутономистичких организација у једниствен предизборни фронт. Иначе, Академик Тамаш дигао је поприличну прашину у јавности изјавом да ће се након косовског отворити и ”војвођанско питање”, уз тврдњу да му је то познато из ”дипломатских и научних кругова”, за шта у Стразбуру постоје припремљени досијеи. Уследило је ограђивање ВАНУ од те изјаве с напоменом да је у питању Тамашев лични став. Дужност председника ВАНУ прошле године преузео је Ендре Пап. ВАНУ данас има три редовна и 14 дописних чланова, као и једног почасног члана. Рад академије финансира се ”из покрајинског буџета (300.000 евра у 2007. години), обављањем послова из делатности Академије, из фондација, фондова и донација, као и из других извора у складу са законом”. Надзор над коришћењем средстава обезбеђених из буџета АП Војводине врши Извршно веће АП Војводине, а над коришћењем средстава из осталих извора надзор врши Скупштина Академије. Видети: Трбовић, Милан - ВНУД ваљда не би никоме сметао, Војвођански магазин, 11. 3. 2009; Радовић, Даница - Како је основана прва ВАНУ, Политика, 15. 1. 2009.

[27] Сам др Рибар је директно изјавио да је разлог писања апела којим се захтева обнова ВАНУ чист лични инат према управи САНУ у вези кадровске политике: „категорично демантујем да је неко други уместо нас написао писмо. Писмо постоји и професор Бручи и ја смо га написали. Нас двојица смо заједно почели акцију и обратили се Скупштини Војводине да донесе одлуку о враћању ВАНУ. Од кад смо се ујединили са САНУ, ниједан наш предлог за члана Академије није усвојен. У међувремену је умрло девет академика, а није изабран ниједан кандидат од оних које смо ми предложили. Осуђени смо на изумирање и то је био главни разлог због кога смо реаговали. Од кад смо (1992.) постали огранак САНУ, од седам-осам наших предлога није усвојен ниједан - тврди др Рибар“. Видети: Николић, Олга . Академици опет у служби политичара, Глас јавности, 5. 11. 2001.

[29] Скупштина Војводине усвојила је јуче иницијативу за поновно оснивање Војвођанске академије наука и уметности. Против иницијативе гласали су само посланици Демократске странке Србије. Шеф посланичке групе те странке Велибор Радусиновић оптужио је ДОС-ову већину у Скупштини Војводине за сепаратизам. Ви у Војводини покушавате да створите некакву вештачку нацију, ви сте заправо настављачи родоначелника косовског сепаратизма, попут Фехмија Аганија и сличних - рекао је Радусиновић. Посланик Драгољуб Живковић, као овлашћени предлагач из Демохришћанске странке Србије, оценио је да је оживљавање ВАНУ неопходно пошто су од 1992. године, када је та академија укинута, војвођанска наука и уметност "доживели страховит пад". Српска академија наука и уметности обавестила је покрајинске посланике писмом да се противи оживљавању ВАНУ, преноси Бета. Видети: Усвојена иницијатива за обнављање ВАНУ, Курир, 24. 10. 2003.

[30] Најпре је Скупштина Војводине установила заставу, мада не и свечану песму Покрајине и изабрала Матичну комисију Војвођанске академије наука и уметности (ВАНУ). Дан касније, баш на 30. годишњицу усвајања Устава из 1974, група војвођанских странака с јаким аутономистичким предзнаком усвојила је Суботичку иницијативу, којом је затражена "помоћ међународне заједнице у решавању војвођанског питања на демократски начин", да би се обезбедио "развој аутономне Војводине као модерне регије у саставу Србије". Видети: Дидановић, Вера – Предизборна радикализација, Време бр. 687, 4. 3. 2004.

[31] Матична комисија за оснивање Војвођанске академије наука и уметности (ВАНУ) расписала је позив за предлагање кандидата за редовне и дописне чланове. Предлоге за избор чланова ВАНУ могу у наредних 60 дана дати одељења и одбори Академије, три члана те Академије, универзитети, факултети и друге високе научне установе, Матица српска, научне организације, струковна и научна удружења, невладине организације, међународна удружења или организације, као и друге академије наука и уметности. За редовног члана ВАНУ-а ће бити изабран неко из редовних дописних чланова те Академије, а за дописног научник, уметник или интелектуалац који се истакао значајним резултатима. Предлагачи ће поред података о кандидату морати да доставе и његови писани пристанак за предлагање за члана ВАНУ-а. Скупштина АП Војводина је ВАНУ-у основала почетком године и именовала првих 11 чланова. На овом конкурсу би требало да се изабере првих 15 дописних чланова. Видети: Бета - ВАНУ бира нове чланове, Радио 021, 26. 3. 2004.

[32] Војвођанска академија наука и уметности у оснивању добила је своје прве чланове. Од 37 кандидата за академско звање, одлуком Матичне комисије “прошло” је - петнаест, док је преосталих 12 остало ускраћено за ову престижну титулу. За редовне чланове ВАНУ изабрани су: академик Бела Рибар, досадашњи члан Српске академије наука и уметности и Мађарске академије наука и уметности, академик Рудолф Кастори, досадашњи члан Мађарске академије наука и уметности и академик Јулијан Тамаш, досадашњи члан Украјинске академије наука и уметности. За дописне чланове изабрано је 12 кандидата, од тога из области пољопривредних наука. проф. др Ендре Пап, проф. др Братислав Тешић, проф. др Ференц Гал, Павле Томић, из области науке о пољопривреди - Србислав Денчић, из области техничких наука - Милош Тешић и Милорад Милорадов, из медицинских наука - проф. др Вера Диклић, проф. др Слободанка Латиновић и проф. др Бранимир Гудурић, док су из хуманитарних наука - Јожеф Салма и проф. др Лајош Генц. Кандидати који су конкурисали а нису изабрани су: проф. др Драгољуб Живковић, проф. др Миклош Биро, проф. др Јован Стојков, проф. др Глигор Попи, проф. др Благоје Станчић, проф. др Јан Марко, проф. др Владимир Хаџић, проф. др Мирослав Ћирковић, проф. др Нила Капор-Стануловић, проф. др Милош Тасић, проф. др Драгиша Поповић, проф. др Коста Савић, проф. др Богосав Лажетић, проф. др Милош Илорадов, проф. др Владимир Илић, Ђура Папхархаи, проф. др Михајло Љикар, проф. др Петар Драча, проф. др Стеван Шогоров, проф. др Лазар Вркатић, проф. др Ранко Кончар, др Саво Бојовић и проф. др Љубивоје Церовић. Комисија је самокритички закључила да међу примљеним кандидатима нема представника свих области науке и уметности, и обавезала се да ће о томе бринути у свом будућем раду. Избором чланова ВАНУ је практично започела “нови” живот. Други ће, можда, рећи наставила је “стари”. Јер ово је друго оснивање Војвођанске академије наука и уметности. Прво је било, 1979. године и трајала је до 1992. године. Октобра прошле године, одлучено је да Војводина поново треба да има своју академију и на томе је почела да ради неколицина људи. Нова ВАНУ, чије се конституисање очекује за који дан, за када је најављена конститутивна седница, је резултат тих напора.

Три кандидата

На конститутивној седници, крајем јула, изабраће се председник Војвођанске академије наука и уметности. Помињу се три кандидата за ово место: Бела Рибар, Рудолф Кастори и Јулијан Тамаш. Поред избора првог човека, академици ће се договорити и о раду ове куће, утврдиће садржај статута и решиће још нека организационо-техничка питања око почетка рада ВАНУ.

Видети: Мирковић, З. Т. – Пола прошло, пола отпало, Вечерње новости, 16. 7. 2004.

[33] Председник Скупштине АП Војводине Бојан Костреш примио је јуче делегацију Војвођанске академије наука и уметности, коју је предводио председник ВАНУ академик Јулијан Тамаш. У разговору је било речи о укупној друштвеној позицији и улози ВАНУ, начину њеног рада и потреби дугорочног, стабилног финансирања. -Покрајинска администрација, односно Скупштина АПВ и ја као њен председник, учинићемо све како бисмо унапредили и помогли рад и даљи развој ВАНУ и спремни смо да, у сваком моменту, разговарамо о свим конкретним питањима и проблемима везаним за унапређивање положаја Војвођанске академије- рекао је Бојан Костреш. Академик Тамаш изнео је најважније проблеме с којима је суочена ВАНУ, пре свега, недостатак поузданог система финансирања, јер је краткорочно финансирање, засновано искључиво на успеху поједниних пројеката на конкурсима покрајинских органа, недовољно за рад институције оваког типа. Војвођанска академија успоставила је значајне међународне везе и односе са страним академијама, у готово свим суседним земљама и покренула неколико заједничких вишегодишњих пројекта који ће због неодговарајућег система финансирања бити доведени у питање. ВАНУ, такође, нема адекватан радни нити протоколарни простор, а недостатак новца онемогућава њено проширивање и пријем нових чланова. Председник Скупштине АПВ обећао је да ће разговарати с председницима посланичких клубова у Покрајинској скупштини, посланицима као и са председником Извршног већа и надлежним покрајинским секретарима о конкретној помоћи, а пре свега о промени начина финансирања рада ВАНУ и поновном увршћивању ове институције, једне од најзначајнијих у Покрајини, у кориснике буџета АПВ већ за наредну, 2006. годину. Услов за решавање статусних проблема и дефинисање законског положаја и улоге ВАНУ, јесте доношење новог устава Србије, дефинитивно прихватање аутономије АПВ и утврђивање њених законодавних, извршних и судских овлашћења, рекао је Бојан Костреш.

Видети: Председник Скупштине АПВ Бојан Костреш примио делегацију ВАНУ – Војводини академија, академији статус, Радио 021, 25. 5. 2005. Доступно на Vojvodina.com

[34] Занимљиво, НВО “ВАНУ” није једини политички пројекат Јулијана Тамаша. Овај украјински академик је још неуспешније прошао образујући „Војвођански отворени круг“ (ВОК), којим је намеравао да окупи све аутономашке снаге у Војводини: Војводина је добила још једну политичку опцију чији је циљ пуна аутономија у оквиру Србије. Војвођански отворени круг (ВОК) основао је Јулијан Тамаш, актуелни председник Војвођанске академије наука и уметности, с циљем да ВОК буде “кохезиони фактор” за све аутономашке снаге у Војводини, укључујући и ЛСВ Ненада Чанка. Тамаш, иначе професор славистике у Новом Саду, Београду и Украјини, најављује за септембар оснивачку скупштину своје организације, али и формирање "владе у сенци" . - Наш циљ неће бити преузимање власти у Војводини, већ да се широј јавности покаже да истина о Војводини није онаква каква се нуди из централистичког и унитаристичког Београда - каже Тамаш. Видети: Симић, Ј. – Аутономаши из „сенке“, Вечерње новости, 25. 7. 2007.

Оно за шта украјински академик Јулијан Тамаш није био способан, покушавала је „Војвођанска Конвенција“ популистичким приступом на основама комунистичког идеолошког наслеђа и надом у страну подршку. Видети: Ковачев, Душан – Војвођански фронт, ФСЈ, 8. 10. 2012.

[46] Веома је битно имати у виду имати у виду неке важне чињенице о животу и делу проф. др Богумила Храбака које о њему износи др Александар Касаш: „...октобра 1944. године приступио је народноослоодилачкој борби (У својој 17. години, на почетку завршне године гимназије, прим. аут), служећи у Војној управи за Банат, Бачку и Барању, а затим у Шеснаестој војвођанској дивизији. (...) Докторирао је у Сарајеву 11. новембра 1957. године са тезом Дубровачки извоз житарица из Отоманског царства до почетка 17. века. Краће време је радио као истраживач у Војно историјском институту Југословенске народне армије, а од августа 1958. до септембра 1965. у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука. Своју наставничку универзитетску каријеру започео је по „задатку“ на Филозофском факултету у Приштини где је био оснивач и шеф Одељења за историју осам година. Маја 1978. године изабран је, а јуна исте године потврђен за редовног члана Академије наука и уметности Косова, чији редовни члан је био до њеног укидања 1990. године. Мада су многи чланови Војвођанске академије наука и уметности по аутоматизму постали чланови САНУ, професор Храбак, из више разлога, није „био подобан“ да понесе то признање и привилегије. Од 1. новембра 1979. године прелази на Филозофски факултет у Нови Сад на Катедру за историју где у звању редовног професора држи предмет Општа историја средњег века. Ту је стекао заслужену пензију фебруара 1993. године, мада је то за његов менталитет научног радника била мислена именица.“ Видети: Касаш, Александар – Богумил Храбак, Филозофски факултет Универзитет у Новом Саду, апшрил 2014. Војна управа за Војводину којој је „служио“ Богумил Храбак је управо она организација која је под руководством Брозовог генерала Иван Рукавине уништила Немачку националну мањину на територији Војводине. Видети. Ковачев, Душан - Тероризам Ивана Рукавине није злочин Србије! ФСЈ, 27. 6. 2013.

[50] ВАНУ, Годишњак 2005. НС, 2006 ; Годишњак 2006, ВАНУ, 2007; Годишњак 2007, ВАНУ, 2008; Годишњак ВАНУ 2011. НС, 2012.

[57] „Покрајински премијер Бојан Пајтић недавно је медијима потврдио медијима да ће уз ВАНУ бити формирано ново научно друштво, односно регионална академија која би се звала Академија наука, културе и уметности Војводине, како би из покрајинског буџета могло да се настави финансирање развоја науке и уметности. Иако није било јасно да ли ће доћи до преименовања ВАНУ, део академика ове институције током скупштине 27. децембра 2012. није подржало преименовање, рекао је Комшић и додао да је уместо тога одлучено да ВАНУ ипак опстане, али и да се формира паралелна институција, односно научно друштво. Ово је медијима потврдио и председник ВАНУ Јулијан Тамаш, који је додао да име ВАНУ задржава док их не укине оснивач или Уставни суд Србије. "Нећемо да се самоукинемо, како због одговорности према Скупштини Војводине као оснивачу, тако и због достојанства чланова Академије", рекао је тада Тамаш и додао да је већи број чланова прихватио сугестију Покрајинског секретаријата за науку да се направи паралелна институција. (...) Комшић је, гостујући у емисји "Један на један", рекао да се у једној фази, током дугих расправа унутар ВАНУ, које су трајала седам месеци, сложио са идејом о преименовању, када институција није добијала новац ни за телефон, ни за грејање. (...) `Самоукидање значи да променимо име и да постанемо научно друштво. То вам је организовање комеморације драгом пријатељу који је незапослен и не добија средства за живот, коме ћемо рећи да неће умрети данас или сутра, него прекосутра", објаснио је Комшић зашто део чланства није хтео да прихвати сугестију у промени имена.` (...) `ВАНУ сада постаје та монета за поткусуривање. Стварање научног друштва, које је само у улози удружења грађана, без икаквих институционалних гаранција покрајинске власти, јесте, што је недавно рекао председник Скупштине Војводине Иштван Пастор, маневар којим би се нешто замазало`. (...) Комшић је оценио да може да се тврди да су аутохтони заговорници војвођанске идеје пали на испиту аутономије Војводине и подсетио да је ЛСВ имала занимљива "меандрирање" у претходном периоду, од тога да њен лидер Ненад Чанак, као на председник Савета за децентрализацију Скупштине Србије, ни једном иницијативом није покренуо питање децентрализације, укључујући и неминовну критику `стани-крени` тактике Бориса Тадића.“ Видети: Комшић: Укидањем ВАНУ неће се умирити бог етноцентризма, РТВ, 11. 1. 2013; Емисија Данице Вученић, „Један на на један“, гост др Јово Комшић, 12. 1. 2013.

[59] Видети одговарајућу страницу веб сајта АНКУВ: http://www.ankuv.rs/predsednistvo/ . На страници с подацима о пројектима АНКУВ наводе се три пројекта за три године, а руководиоци пројеката су Јожеф Салма и Ендре Пап. Facebook профил ВАНУК такође постоји, али је сасвим неактиван.

[63] Устав Републике Србије, чл. 176. ст. 1.

[64] Још 2008. године су војвођански аутономаши на РТВ извршили сумулирање јавне расправе уочи Усвајања Корхецовог статута, док је предлог тог противуставног акта био сасвим непознат. Видети: Ковачев, Душан – Јавни „Сигнали“ о тајном Статуту Војводине, НСПМ, 11. 9. 2008. Доступно на личном богу аутора. Предлогом Одлуке о ВАНУК аутономаши развијају манир нетранспарентности, пошто је Мирослав Васин најавио да се ни у Скупштини Војводине неће водити јавна расправа о ВАНУК.

[65] Симић, Ј – За ВАНУК треба већина, Вечерње новости, 11. 6. 2015. Ово је потпуни заокрет, јер је управо Васин пар недеља раније раније изричито најавио широку јавну расправу о ВАНУК. „Одлучили смо да спроведемо најпре јавну расправу о ВАНУК у покрајинској скупштини како бисмо чули мишљење јавности, експерата и посланичких клубова – рекао је за „Новости“ Мирослав Васин (ДС), потпредседник покрајинске владе. – Ако буде било потребно, спремни смо да и у Београду и другим местима Србије говоримо на ту тему. Видети: Ј. С – ВАНУ под лупом јавности, Вечерње новости, 26. 5. 2015.

Васин додаје да ће предлог, уколико „прође“ на јавној расправи бити упућен војвођанском парламенту где ће се о њему расправљати „у складу са Уставом и покрајинским статутом“.

[66] Састав Одбора на дан усвајања предлога: мр Ђенђи Селеши, Председник, Александар Мартон (Заменик председника), Јелена Балашевић, проф. др Бранислава Белић, Предраг Берић, Перо Зубац, проф. др Зоран Јеличић, Саболч Каваи, Радомир Кузмановић, Драгана Милошевић и Илија Ћосић. Видети: Одбор за образовање, науку, културу, омладину и спорт Скупштине АПВ. Увид извршен 19. 6. 2015.

[73] IУо-360/2009, стр. 92, 2013. година. У сваком случају, лигашко позивање на пример Академије наука и уметности Републике Српске (њихов став да је Р. Српска „геноцидна творевина деведесетих“ је општепознати непромењен последње две деценије) показује да су аутономашкој политици изгледа дошла „последња времена“.