Истина и помирење на ex-YU просторима

Поносни ђаци Анте Старчевића

Штампа
Војислав М. Станојчић   
петак, 22. март 2013.

Иако је проценат српског становништва у Хрватској данас четири пута мањи од времена када  је Фрањо Туђман за Србе говорио да су “реметилаћки фактор”, изгледа да га део Хрвата и данас доживљава на сличан начин. Овакав закључак стиче  се после хајке која се ових дана води против Срба у Хрватској, а за коју се тешко може рећи да је спонтана. Почела је изливима мржње контроверзног бизнисмена Здравка Мамића о Србину који је министар у Влади Хрватске, затим су наступили ветерани домољуби протестима због изјаве премијера Милановића да се у Хрватској од 1991. до 1992. године водио грађански рат (а не одбрамбени, како они мисле), кога су позивали да поднесе оставку због ње. После су неки малолетници, за које се говори да су Хрвати из Јањева на Косову, одакле су побегли од своје браће Шиптара, напали дечаке, ученике српске богословије, будуће православне свештенике, и једнога од њих тешко повредили. Они су ухваћени, али се поставља питање да ли ће се  умирити после забране приласка богословији и њеним ученицима? Или ће покушавати да наставе што су започели?

Овим испадима мора се са посебном забринутошћу прикључити изјава гђе Руже Томашић, саборске заступнице, која долази из редова “Хрватске странке права – др Анте Старчевић”. Она није само обичан посланик у Сабору, већ и председница саборског Одбора за људска права и права националних мањина , али је то нимало није омело да тим истим мањинама (чија би права требало да штити) јасно и јавно поручи да је “Хрватска за Хрвате, а остали су само гости”. Успут је закачила и председника СДСС-а, Војислава Станимировића, описујући га  као четника који је прстом показивао кога треба одвести у злогласну Овчару и убити.

Занимљиво је подсетити се неких појединости и из биографије гђе Томашић. Она  је у младости била рукометашица, каскадер, полицајка која се борила против растурача дроге, а затим је као припадница обезбеђења  чувала хрватске председнике Туђмана и Месића. Од 2003. до 2008. била је посланица у Сабору са листе “Хрватске странке права”, да онда, после раскида са председником Ђапићем, постане председница нове странке, “Хрватске странке права др Анте Старчевић” и после избора у децембру 2011. поново уђе у Сабор у коме јој је поверен и поменути Одбор за људска права.

Испад гђе Томашић има  већу тежину од осталих који су поменути. Пре свега, због тога што би она требало да штити права мањина, али је очигледно да јој тај задатак није најпречи или да она уопште и није права личност за њега. А што се и могло претпоставити још онда кад јој је поверен, јер је њена странка наследила идеологију  др Анте Старчевића, вероватно највећег србомрсца у историји Хрватске и претече усташког покрета у тој земљи.

Тај патолошки србофоб описивао је Србе као “реметилачки опструктивни фактор”, називао их “нижом пасмином”, док су Хрвати виша, “господујућа пасмина”, за Србе је говорио да су “по својој нарави без ума и поштења проти слободе и проти сваком добру... Србе треба ставити ван закона (што је његов имењак успешно примењивао од априла 1941. до маја 1945. године)... Сви највећи српски јунаци су Хервати... У Стефану Душану  угаси се последњи траг прејасне херватске династије Неманићах који кроз векове и као краљи владаху... Милош Кобилић показа се Херватом... Од Триглава до Солуна живи само један народ – херватски”. Словенце је убрајао у планинске Хрвате, док су босански муслимани за њега били – најчистија хрватска браћа.

Он је и аутор познатих слогана: “Србе о врбе!” и “ Србе –сјекира!”

Корени чудовишне мржње др Старчевића према српском народу можда потичу од чињенице да су му родитељи били Срби који су прешли у католичку веру, те се доктор Анте током свог живота непрекидно трудио  да се докаже као правоверни “Херват” а вероватно је од утицаја и  његов безуспешни покушај 1851. године да постане професор математике на Лицеју у Београду (за шта и није испуњавао услове).

Његове сумануте идеје, нажалост, наишле су на плодно тле међу Хрватима, усташки покрет одушевљено их је прихватио и успешно остваривао током своје краткотрајне владавине, убијајући стотине хиљада Срба, Јевреја и  Рома.

Данашња Хрватска сноси последице рата који је водила да би се “ослободила великосрпске хегемоније” и остварила своју државу. У току ратних сукоба, а по њиховом завршетку још и више, на сцену су ступили спретни и безобзирни пљачкаши и докопали се државне имовине. Многе фабрике и предузећа у Хрватској данас не раде, радници месецима и годинама не примају зарађене плате, очајни сељаци блокирају путеве. И поред скорашњег уласка у ЕУ, изгледи за напредак нису баш светли. А бескрупулозни политичари, као и обично, лако ће се снаћи и показати на кривце за све лоше што се дешава  - увек дежурне Србе.

Па тако поново постају свеже, актуелне и примамљиве идеје патолошког србомрсца Анте Старчевића.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]