Истина и помирење на ex-YU просторима

Годишњица обљетнице

Штампа
Миле Новаковић   
субота, 04. август 2012.

Говорећи недавно на обиљежавању некакве годишњице, ваљда БИА, бивши предсједник Србије је, умјесто „годишњица“, упорно понављао „обљетница“, па „обљетница“, иако му је сигурно „годишњица“ уобичајена. Само по себи, у Србији имуној на језичко чистунство, то не мора бити ништа лоше, у православном календару стоји „Љето Господње 2012“ па што не би била „обљетница“. Додуше, у екавском говору српског језика, „облетница“ може створити сумњу да ли говорник говори о годишњици, или око нечега „облеће“.

Предстојеће обиљежавање 4. августа, 1995. љета Господњег, почетка тешког страдања Срба Крајишника од власти новостворене хрватске државе (НХД), биће прилика да народ чује шта говоре и можда шта мисле они који су пред микрофоном и камером, иза тастатура и уредничких редакција.

У НХД нема непознаница, како је већ виђено, тако ће бити и сада: грандиозне вашарске светковине са пјевањем и пуцањем, еуфорија и тријумфализам. Челници и часници ће уживо допуњавати своје хагиографије, а обични драговољци, бранитељи и бојовници, све храбрији како вријеме одмиче, проклињаће судбу клету што им не даде још десет дана да изиђу, ма шта на Дрину, на Мораву и на Тимок Црни, Бели, Зелени, какав ли је.

Хашки „страдалници за хрватску ствар“ биће опјевавани и оплакивани. Табу теме имају бити прескочене, или новоговором политичке коректности из ризнице манифеста еуроподобности, обесмишљене од апсурда и потпуно супротног значења. Сигурно неће бити споменуто зашто су Срби избачени из Устава, зашто ни на једном од преговора са Србима Крајишницима нису хтјели разговарати о политичким рјешењима, него само о контроли територије, у којим је то биткама у екстатичној „Олуји“ остварена „бриљантна војничка побједа“, зашто је на српска села и градиће испаљено више граната, мина и ракета, него на војне положаје, је ли то урађено по војним инструкцијама америчке агенција МПРИ, па те „топничке дневнике“ до данас нису смјели дати у Хаг, чекајући да Хаг престане да их тражи, зашто до данас није урађено ништа на спровођењу Бечког и Сарајевског споразума, како су то Срби Крајишници окупирали сами себе, како то да је након хрватске побједе над агресором трећина државне територије опустјела, да ли је трећина територије по катастру власништво Срба, каква је држава у којој су митске личности, генерали и војсковође, наредник Легије странаца и власник ноћног бара у загебачком предграђу Пречко, колико је имовине и које је вредности опљачкано...

Ово мало поменутог и много више непоменутог јесу проблеми Срба Крајишника, али су прије свега опасни проблеми нездраве, хрватске митоманије, дакле хрватски проблеми. Нездраво је колективну самоидентификацију градити на мржњи према другом, а опасно, дугорочно посматрано, заснивати је на лажима и полуистинама. Проблеми ће им само расти, позлата ће се крунити све док се не појави огољена истина од које се не може једноставно одвратити поглед зато што сурово гледа право у очи. Те митове неће срушити Срби. Срушиће их Хрвати, млади, паметни људи, који се неће бавити тиме ко прича, него шта прича. Младост је чудо, не само да не вјерује ауторитетима, само постојање ауторитета им је изазов, њихово надувавање преко сваке мјере чини их све иритантнијим, али и рањивијим. Ово ће се сигурно десити, односно с временом дешавати, без обзира на то што је у конструисање, одржавање и ширење тих митова упрегнут цјелокупни образовни систем, државни институти и медији. Варљива је нада да ће митови трајати вјечно јер их подржава највећи свјетски буздован. Ниједна тешка топузина није трајала вјечно па неће ни та.

Како ће на нашој, српској страни, бити обиљежен 4. август не зна се. До сада је одржаван парастос у цркви Св. Марка, понеком Крајишнику је удјељено десетину секунди у ТВ програму, или десетак редова у штампи да каже нешто, али само о жртвама. Два документарна филма, до сада снимљена, као у цватуће доба соцреализма, позавидио би им и Жданов и Р. Зоговић, изводе варијације и егзибиције на задату тему: “Како је Слободан Милошевић протјерао Србе из Крајине“. Ни ријечи о србоцидности хрватске власти нити о НАТО беспилотним летилицама и авијацији, која је дејствовала по Крајишницима. Разни политичари су давали различите изјаве, а неки би оћутали, као „просрпски“ предсједник прошле године. Резолутан и разговјетан је својевремено био В. Коштуница говорећи о „злочину којим је уништен и искорењен цео један народ, Срби Крајишници“. Како политичари, тако и медији, говорили су „олуји“, „војнополицијској акцији Олуја“, па чак и „војноредарственој акцији Олуја“.

Овдје треба застати због најмање два разлога: 1) хашке пресуде хрватским генералима и 2) хроничне употребе ријечи „олуја“ ван њеног семантичког одређења.

Када је недавно после избора, а пре ступања на дужност Предсједника Републике Србије, Т. Николић негдје рекао да сматра да се у Сребреници десио ратни злочин, али не и геноцид, одмах се дигла „ала и врана“, од оне анонимне бриселске службенице (!), преко тзв. регионалинх лидера и чиновника ИЈу (ЕУ), све до Хусеина Б. Обаме, да се пресуда Хашког трибунала не смије игнорисати нити негирати. Дакле, општински геноцид, како је писано и шлус!

Зашто би сада, за годишњицу таквог цивилизацијског домета као што је фамозна, славна „Олуја“, српски предсједник изјавио било шта друго од оног како је писано у хашкој пресуди? Смије ли он изјавити ишта друго, него само цитирати, да се ради о „удруженом злочиначком подухвату трајног и насилног уклањања Срба, на чијем је челу био Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске“. То је савршена прилика да покаже своју еврофилију свима, од И. Јосиповића који на свом предзиђу европских „вреднота“ будно стражарчи над домороцима полудивљег Западног (?) Балкана и јавно изражава сумње у искрену европреподност српског предсједника, па до далеког, светског а њиховог господина Хусеина Б. Обаме, наследника администрације, чији високи чиновник тог августа 1995. године коментарише затирање Срба Крајишника као „провјетравање географских карата“.

Јавни ТВ сервис „европске“ Србије (имамо ли територије и источно од Босфора и Дарданела), као и друге безалтеративне студиоб92прва, ТВ куће су увијек до сада са пуно пожртвовања пропагирале хашка суђења и пресуде, па зашто би сад било друкчије.

Нема разлога да се друкчије понашају ни најстарије новине на Балкану „Чијиситимали“, бљештећевечерње и друге. Слиједећи традицију медија на нашим просторима, које су хоћеш, нећеш, често поред информативне имале и едукативну функцију (или је то била фикс идеја новинара), можда је прилика да се објасни шта значи оно „удружени зличиначки подухват“, шта је заправо „трајно и насилно уклањање Срба“, каква је држава чији је предсједник на челу удруженог злочиначког подухвата и каква држава настаје трајним и насилним изгоном становника по националној основи. Треба се надати да најевропљани неће пропустити ни ову прилику да афирнмишу „европске вредности“ али никад се не зна ко има своју главу, а ко мисли туђом.

Као што се „љубичица бела“ са почетка текста ухватила за „обљетницу“, тако се српски политичари и медији држе „војнополицијски акције олује“. За Б.Т. је јасно јер је једноставно. Родни би Дел Боју ту логику часком објаснио:“Видиш, они кажу обљетница и одоше у ЕУ!“ Неодбрањиво !

Зашто се паметни људи држе те синтагме, да ли је ријеч само о инерцији, својеврсној интелектуалној тромости, папагајском нивоу односа појма и предмета мишљења, богобојажљивом прихватању свега што је западније од Шида и Батроваца (осим Срба Крајишника), или обичној малициозности? Најпре, није спорно да су у модерним армијама ратни планови на нивоу државе, као и планови офанзивних и дефанзивних операција у ратовима, имали кодне називе. Њемачки план за рат са СССР звао се нпр. „Барбароса“, а хитлеровци су превидјели малер у именовању јер се тај вођа крсташког похода удавио прелазећи једну ријеку у данашњој Турској. Спорно је, међутим, што ријетко ко зна да се нападна операција Војске Републике Српске, у јулу 1995. године у Источној Босни звала „Криваја 95“, него се мора казати „геноцид у Сребреници“. Истовремено, за удружени злочиначки подухват трајног и насилног уклањања више од 250 хиљада Срба са 17 хиљада километа квадратних територије, веће него неке европске државе и из 14 општина, употребљава се еуфемизам „олуја“, ознака атмосферске појаве. Да ли би био „геноцид“ да се то десило на територији само једне општине. Вјероватно најпознатији српски методолог истрживања у књижевности, проф. др. Петар Милосављевић, сматра да у сваком тексту постоје нивои: метанарације, парадигме и нарације, а да се херменеутика бави тумачењем, интерпретацијом значења.

Метанарација је на највишем степену уопштавања, то је тачка гледишта, саображавање идеји посебних и појединачних прича. У метанарацији се поред саображавања идеји, неке приче промовишу, друге елиминишу, треће се без стварних догађаја креирају, а неки догађаји остају без прича. Метанарација, идеја, тако ствара парадигму (модел, образац, формулу) и они који га прихватају, остају „засужњени“ нарацијом која се производи, робови метанарације који никад неће моћи видјети цјелину.

Хрватска метанарација о великој НХД, као „божанском провиђењу, остварењу хрватског државног права и хрватских правица“, породила је (намеће ми се израз „оштенила је“, али је непримјерено употребити га након што га је Јесењин написао у Пјесми о керуши) бројне, себи саображене парадигме, нпр: о реметилачким, ружним, прљавим, злим Србима, тисућугодишњој култури, агресији Србије, херојском домовинском рату, правди и кривди... Једна од тих парадигми, формула, исказана је именичном синтагмом “војноредарствена акција „олуја““. Њен аутор је Ј. Бобетко, генерал, који је ухапшен и истјеран из ЈНА 1971. године као хрватски шовиниста, па се активирао `91., кад му је дошло вријеме. Без много маште преписао је из назива „Пустињска олуја“ за Ирак, као што је и „Бљесак“, преписао из „Блицкриг“ од другог спонзора. Дио синтагме „војноредарствена“ треба да производи илузију да се ради о елиминацији ограниченог проблема унутар државе за коју се ангажује „редарство“ и војска. Нема ту никакве политике, као да је само нарушен у већој мјери јавни ред и мир, или су криминалци овладали неким сламом Рио де Жанеира или Мексико Ситија и сада војска и полиција на законит начин васпостављају владавину закона. Наравно, војска и полиција су из истих крајева као што су били после 10. априла 1941. године, „закон“ уводе на истим територијама као пре предесет година, а ван закона су они чији су преци преживјели „стегу и закон“ 1941-45. године. Ријеч „акција“ треба да створи илузију да се ради о ограниченим дејствима мањих снага. Није то офанзива, а камоли агресија. Сама ријеч је вишезначна, у општој употреби, од физике, па до спорта, вашег супермаркета или секса. Ништа необично, свакодневно, безлично, неодређено. Стварност је другачија, употребљавају се сви расположиви оружани састави, више од 150 хиљада људи НХД и 10-так хиљада из ХВО, уз подршку НАТО беспилотних летилица и авијације на бојишту, а официра и агената у штабовима, с тим што се данас поименично зна ко је у реалном времену био у хрватском МУП-у, а ко у Главном стожеру. Напосљетку „олуја“, ријеч за не честу, али нормалну метеоролошку појаву, што није проблематично ни као код за оружану агресију, јер су га легитимисали највећи свјетски извозници демократије, све тражећи хемиско оружје, а знајући да га нема.

Српски проблем је што нема своје перцепције, у нашој јавности доминирају реципијенти образаца и прича једне ратујуће стране, оне која је ратовала против Срба Крајишника, а оно што је у ријечима то је и у мислима, баш као што С. Сремац рече: „Кад Србин хоће да буде објективан, усваја мишљење свог непријатеља“. За Србе Крајишнике је то агресија на Републику Српску Крајину, затирање и искоријењивање, пљачка свега што су имали и одлазак у прогонство. То не мора свима изгледати тако, али Уједињеним нацијама је то напад на зону под заштитом УН (УНПА), ни њима није „олуја“. Стварно је тужно и прежалосно да има људи, који правдајући се да журе негдје, а не стижући нигдје, редукују свој исказ на „олују“, као да не знају за Туђманово „учините да Срби нестану“, из стенограма са Бриона, или пресуду „... удружени злочиначки подухват трајног и насилног уклањања Срба, на чијем је челу био Фрањо Туђман предсједник Републике Хрватске“. Знате кад је, кажу, у комунистичко вријеме, неки активиста једног општинског комитета, огорчен нескладом стварности и идеолошке приче, завапио: „Да ли је могуће другови, да смо сви ми волови!“ Која су то црна времена била, кад је неко могао тако некоректно, а потпуно некажњено да се изрази о трпељивој, теглећој марви. Ма, волови су закон...

(Аутор је некадашњи командант Српске војске Крајине)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]