Политички живот | |
"Тешка реч" Александра Вучића у Народној скупштини |
![]() |
среда, 24. децембар 2014. | |
И сам премијер Вучић није у својим агресивним наступима у обраћању посланицима пропустио да демонстрира своју политичку надмоћ дисквалификујући на веома агресиван начин припаднике опозиционих партија. Он је у исто време дерогирао и поништио значај законодавне власти као основног извора легалитета и легитимитета сваке власти. Зато се и поставља питање да ли и председник владе мора да се придржава основних правила поделе власти, парламентаризма и парламентарне расправе, или му је дозвољено да говори као најострашћенији партијски апаратчик показујући да му је пре свега важно да покаже своју партијску и политичку моћ, без обзира на то колико се позивао на интересе грађана и њихову подршку. Он каже да се веома учтиво изразио говорећи да су посланици Демократске странке „најобичније кукавице и ништа више, и то сте били и то сте остали“. При томе се он у својој властодржачкој бахатости обратио упутством председавајућем скупштинског заседања Игору Бечићу (који је све учинио да рашчисти терен за дуготрајне премијерове монологе) „дајте посланицима да говоре колико хоће и колико желе“. То је потез без преседана у нашој парламентарној пракси и сведочи до које мере он не схвата своју улогу у парламентарном и демократском систему владавине. Њему очигледно највише лежи улога великог редара, али Народна скупштина није исто што и седница Главног одбора Напредне странке на којој је он очигледно навикао да заводи страначку дисциплину, или седница владе на којој он постројава и понижава своје министре, а ни емисија „Тешка реч“, у којој он ужива у својим бескрајним монолозима уз асистенцију неформалног уредника владиног пара „Службеног гласника“. Показујући ниподаштавајући однос према највишој законодавној власти у овој земљи, Вучић је, без обзира на то што се у својим излагањима непрестано позива на његово виђење да наше реформе подржава цео свет и да им се диве најважнији светски политичари, показао да није дорастао да буде озбиљан државник јер је остао на нивоу острашћеног партијског јуришника. У ком то европском парламенту би премијер смео да се на овако бахат и арогантан начин обраћа посланицима и поништава значај законодавне власти. Његово понашање у Народној скупштини је далеко од усвојених европских вредности у поштовању демократских принципа и темељних начела парламентаризма. На овој седници Народне скупштине председник владе и његова владајућа коалиција су зорно показали да не могу да прихвате и најблажи облик критике и да нису спремни да у својој бахатости прихвате критички дијалог и преиспитивање буџетске политике, што је и основна суштина парламентаризма. Чим је председник владе изашао на ширу политичку сцену, он је показао да није далеко одмакао од својих познатих манира које је стекао дуготрајним чланством у Српској радикалној странци испољавајући агресивност, идеолошку острашћеност и искључивост. За владајућу већину није прихватљиво критизерство, већ само конструктивна опозиција (они сами арбитрирају и одређују ко спада у ту прихватљиву и подношљиву категорију) јер како често изјављује премијер Вучић Срби воле да их неко обмањује, склони су да имају негагативистички и нихилистички приступ свему прихватајући теорију сталне кукњаве. Вероватно и овако конципиран буџет треба да послужи за промену свести народа, који није у стању да препозна све благодети реформске политике владе која од народа тражи велика одрицања и штедњу у име надолазећих бољих дана, које непрестано наговештава премијер Вучић.
Игор Бечић се чак до те мере у свом подаништву занео да је коментаришући (на шта иначе нема посланичко право) монологе премијера, рекао да је он посланицима опозиције одржао праве лекције о реформама у Србији поредећи га при томе са Кемалом Ататурком и кнезом Данилом, на тај начин је фарса у Народној скупштини достигла свој врхунац. Јасно је да је долазак и наступ премијера Вучића требало да пружи додатну политичку снагу и аргументацију предложеној буџетској концепцији јер је он неколико пута нагласио да на своја плећа прима све последице овако формулисане социјалне и економске политике која се огледа у залагању за политику оштре штедње грађана и јавног сектора, што би довело до фискалне консолидације.
Ова расправа у Народној скупштини показала је поразно стање нашег крхког парламентаризма, који је у Србији сведен на привид и самим тим испражњен од правог значаја и доведен у апсолутно подређен однос према извршној власти. Иако наш политички систем није канцеларски, без обзира на то што се наш премијер веома труди да преузме канцеларску улогу општег политичког и друштвеног арбитра, још увек се морају бранити основна начела парламентаризма и демократије. За спровођење његовог великог „историјског заокрета и скока“ неопходно му је остваривање што шире друштвене и политичке подршке и сагласности, али начин на који је наступио у Народној скупштини само је наговестио да ће се и даље продубљавати политичка криза, али и подстакнута озбиљна политичка сучељавања, а наше друштво при томе све очигледније клизи у отворену демократуру и изразити облик личног облика владавине. Али овакав начин функционисања владајуће странке није на чврстим темељима јер се оно искључиво заснива и ослања на подршку њеном председнику јер ова странка без Вучића на њеном челу добила би 10,22 посто на неким новим парламентарним изборима. То значи да је СНС веома плитко укотвљен у друштвено и политичко ткиво нашег друштва и почива на високом рејтингу њеног вође. То је озбиљна порука над којом треба да се замислимо јер само упорно и безнадежно понављамо већ толико пута виђене и опробане ауторитарне политичке обрасце, у којима нема места за доследно поштовање основних начела парламентраизма, поделе власти, развијање медијских слобода и критичког дијалога. А без поштовања ових основних демократских принципа не могу се стварати ни услови за озбиљно и далекосежно реформисање и модернизацију нашег друштва. |