Политички живот

Српски спортисти и "дијалог" о Косову и Метохији - једно "усамљено мишљење"

Штампа
Лазар Ђуровић   
петак, 29. децембар 2017.

Дана 14. децембра 2017. године, на позив Председника Републике Александар Вучића, a у организацији Олимпијског комитета Србије и Министарства омладине и спорта, организован је дијалог о Косову и Метохији. Дијалог је одржан у згради Палате „Србија, a на њега су позвани сви представници националних спортских савеза. Од стране кабинета председника државе делегирани су за овај састанак директор владине канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић и генерални секретар председника Републике Србије Никола Селаковић.

У позиву за састанак поводом дијалога о Косову и Метохији достављеног свим спортским савезима, стоји да је састанак организован (цитирам): “ Ради сагледавања ставова најшире заједнице и свих друштвених кругова у нашој земљи, а полазећи од чињенице да је спорт специфична целина са позитивним утицајем на нацију. Сматрамо да је важно да узмете учешћа на овом скупу и тиме допринесете формирању заједничког става“.

Они који су сазвали састанак учинили су како то иначе раде, све да се дијалог претвори у пуку форму са нескривеним изливима одушевљења ка званичној политици Председника Републике и Владе Србије према Косову и Метохији.

Са дискусијама о тривијалним стварима типа, да ли ће наши спортисти играти званичне утакмице или имати борбе против тзв. косовских спортиста и шта урадити у случају изласка на победничко постоље њихових спортиста?

Више него срамотно, без иједног критичког става, са унапред изрежираним дискусијама и листом дискутаната у уводном делу, организована је након тога конференција за штампу представника државе (уз поменуте и министар омладине и спорта Вања Удовичић као и председник олимпијског комитета Божидар Маљковић), након чега је уследила пауза и радни део.

У радном делу уз присуство Министра Удовичића и председника ОКС Боже Маљковића као и представника кабинета Председника Републике (отишли Ђурић и Селаковић), добио сам коначно реч и прилику да изнесем оне ставове већинске Србије када је у питању Косово и Метохија, који су дијаметрално супротни од свега изреченог. Састанку сам иначе присуствовао као председник једног малог спортског савеза (Спортско пењачки савез Србије). Саопштио сам им своју дилему да ли да се одазовем позиву на састанак, имајући у виду да позив нисам разумео као спортско питање већ као политичко и животно питање јер у супротном не бих присуствовао. Са састанком на тему спортског дијалогао учешћу тзв. косовских спортиста на међународним такмичењима смо сигурно закаснили, те стога и рекох да је исти беспредметан. Причајући о „косовском“ спорту и спортистима ми се суштински бавимо последицама штетних одлука нашег Олимпијског комитета на челу са Владем Дивцем, који сноси објективну одговорност те сам се стога извинио господину Божи Маљковићу који је частан човек и који најмање има везе са пређашњом политиком.

Дакле постоји објективна одговорност претходног руководства ОКС (Олимпијски комитет Србије) као и структура државе, које су биле неми посматрачи код пријема Косова у МОК (Међународни олимпијски комитет). Сви остали пријеми у међународне спортске федерације од ФИФА, ИХФ, ФИБА..., последице су дакле пријема Косова у МОК. А након тога Косово је мање више примљено у све међународне спортске федерације, а имало је и освајачицу медаље на играма у Риу 2016. године (Мајлинда Кељменди - џудо). Тачније цео процес пријема Косова у УН имао је две фазе. Прву, као покушај пријема у скупштину УН са 2/3 већином коју је наша држава осујетила 2008. године и другу од 2012. године, када се прешло на други сценарио, а то је пут до столице УН кроз притисак преко чланства у релевантним међународним институцијама какве су: МОК, УНЕСКО, ИНТЕРПОЛ...Наша држава није имала стратегију, или је имала стратегију да не примећује како постоји стратегија са друге стране и стартегију да остане неми посматрач у целом процесу.

Стога сам и саопштио јавно како не подржавам политику Владе Републике Србије и Председника Републике према Косову и Метохији која је по мени дубоко штетна и супротна интересима државе Србије, нарочито имајући у виду тренутне међународне околности и њихов развој у последње време те пројекцијом за будућност. Отуд ми је нејасна „журба“ Председника и Владе РС ка коначном решењу косметског питања и мислим да би требало чинити управо супротно. Саопштио сам да је састанак лоше и нејасно конципиран јер се износе ставови спортиста који опет нису политички, а да нисмо чули ништа од онога што је политика ове Владе РС и докле се стигло у Бриселским преговорима и уступцима према косовској страни. Тако су уз помоћове Владе РС и садашњег Председника Републике укинуте инститције државе Србије на КиМ, а тамошњи Срби гурнути у институције квази-државе Косово: од просвете, преко здравства, полиције, па до правосуђа све са овим последњим полагањем заклетви наших судија пред Тачијем. Успут је Влада РС пристала да Косово добије и међународни позивни број, те им поклонила имовину државе Србије вредну више милијарди евра . Дакле наша политика државна је била у служби страних а не српских интереса!

Са друге стране нормалан човек не може а да се не запита, зар нису прокламовани циљеви владе Србије ка стремљењу ЕУ као уређеном систему који баштини одређене цивилизацијске и културне вредности најстаријег континента, дијаметрално супротни од признавања Косова као антицивилизацијске творевине, која се налази у тој истој Европи. Јер Косово данас јесте изолована зоне за: трговину људима, људским органима, оружјем, наркотицима, те извоз тероризма на блиски исток...Дакле трајни извор нестабилности и „црна рупа“ Европе. Стога је наивно и неодговорно свако веровање да ће било какав папир у виду „правно обавезујућег документа“, довести до мира на овим просторима са таквим Косовом и мирног суживота са тим и таквим косметским Албанцима.

Моје излагање није било прекидано ни ометано, пажљиво сам саслушан, били су изгледа сви у некој врсти чуда. Након мог иступа затворена је листа дискутаната и завршен дијалог о Косову и Метохији са представницима спортске заједнице у Србији. Многи су ми дали за право и саопштили шапатом да исто или слично мисле, али да имају проблем да то јавно кажу плашећи се будућег односа државе према њиховим спортистима, када је у питању буџет за спорт. Ја тај проблем немам, спреман сам у том случају да се повучем како не бих сметао и други трпели штете због моје потребе да сведочим о истини, али не и да заборавим ако до тога дође.

Мени је Косово у срцу и души, у кући, усађено кроз васпитање од малих ногу, будући да ми је отац на рођењу дао име Лазар а моме брату Милош. Другачије не умем и не могу. Не могу против свога васпитања, своје породице и својих предака, захваљујући којима сам и рођен као слободан човек.  

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]