Петнаести септембар у Србаља – празник свега што немамо - ни јединства, ни слободе, ни националне заставе

Откако је 2020. године неформално унесен у календар, било је много речи критике на рачун новопеченог "Дана српског јединства, слободе и националне заставе". И све критике су биле оправдане, будући да сам назив овог празника сведочи о томе да нема никакве стварне везе са српским празничним традицијама, већ представља бездушни комитетски симулакрум у који су згурани сви неуралгични појмови српске јавне сцене, а затим везани за датум који нема никакав мобилизациони потенцијал.

У питању је био класични пример јаловог фасадног национализма, јединог дозвољеног у Србији практично од окупације '41, што, руку на срце, такође представља некакву традицију.

Празник лукавства Ума

Па опет, сама чињеница да се овај празник (неформално, како другачије?) обележава у две од три српске државе, да се тим поводом у Србији организује највећа војна парада без присуства Владимира Путина у овом веку, па самим тим и да служи као привремени превој за све отворене ране националне политике, чини овај празник својеврсним лукавством Ума које омогућава спутаном и презреном Српству да се пројави међу окупираним и завађеним Србљима и мало залепета поткресаним крилима.

Прво, празник, како се испоставља, никада није званично усвојен и нема га на списку званичних државних празника, па самим тим служи као симбол актуелне власти, што је, без сумње, много боље него да се за једну партију везују стварни национални празници попут Видовдана или Сретења.

Друго, кукавни фасадни национализам, моделиран по узору на колонијалне национализме земаља по комшилуку, служи као окидач за стварни српски национализам, који се, хтео-не-хтео, тог 15. септембра пробуди из догматског дремежа и почне да грми о томе како би национално шенлучење требало да изгледа.

Треће, овај појмовно празни непразник свачега (па самим тим ничега) служи управо да укаже на празно место највећег српског националног празника – Видовдана – и подсети нас све да као друштво и држава нисмо дорасли томе да њега обележавамо са војним парадама и националним заставама, што би, разуме се, било дочекано са ужасом код свих наших страних партнера и европских старатеља, о србофо(б)ном комшилуку да не говоримо.

Али на самом крају имамо највеће и најважније лукавство Ума: у питању уопште и није празник нечега што имамо и што треба да чувамо, већ онога што нам треба, што нам је отето и ускраћено, и за шта се тек морамо изборити, као и за слободу да празнујемо Видовдан када хоћемо и како хоћемо.

Реч је, наравно, о три ствари које су нам номинално дате, али које су нам у пракси забрањене манипулацијама, политичким насиљем, а неретко и отвореним претњама – о српском јединству, о слободи за Србе све и свуда, и о српској националној застави.

О српском и грађанском јединству

"Јединство" је реч која је током претходне године револуционарних гибања и политичких трвења често искрсавала у јавном дискурсу, увек као класични quaternio terminorum.

Док су се опозиција и побуњени народ позивали на "јединство" док су (анонимно и по друштвеним мрежама) малтретирали и шиканирали свакога ко није спреман да се прикључи њиховим политичким перформансима ("ко не скаче, тај је…" знате већ), за компрадорску елиту "јединство" је био позив на покорност диктатима отуђене врхушке пред фантомским претњама злонамерних комшија и перфидних невладиних организација које, ваљда, желе да успоре Србију на њеном европском путу и да угрозе њену сарадњу са стратешким партнерима са Запада.

И док су се обе стране парадоксално залагале за исту ствар – грађанско јединство на безалтернативном путу изградње Правне Државе™ у складу са европским стандардима, сугестијама делегације ММФ, препорукама Квинте и одлукама Венецијанске комисије, истовремено су, свака на свој начин и из својих себичних дневнополитичких интереса, поткопавале национално јединство српског народа.

Док је опозиција хистерисала око подршке коју српски режим добија од наших сународника у Републици Српској и Црној Гори (као да питање власти у Београду није егзистенцијално питање за те људе), власт је свесно подстицала и подбадала иначе маргиналне локалне аутошовинисте и србофобе, рециклирајући њихове идеје само како би могла да "брани Србију од њих".

Ефекти су разорни – поред повампирења војвођанерског мителојропског криптоусташтва и србофобног бошњачког национализма које врло реално на својим леђима осећају конзервативни Срби у Новом Саду и Новом Пазару, унутар граница непрежаљеног Смедеревског санџака буди се химерично чудовиште "србијанског национализма", који се према својим сународницима из других српских крајева односи са идентичним презиром са којим се Монтенегрини, Бошњаци и Хрвати односе према – Србима.

То што привремене власти у Приштини користе гужву да уз пуну подршку наших западних партнера појачају институционални терор против локалних српских заједница на КиМ је одвојена тема, али је свакако овом приликом не треба заборавити. Као што не треба игнорисати наше сународнике који изразом "Шиптари" уредно називају косовске Србе, али јаучу до небеса ако се неко усуди да тај исти етноним примени на народ коме припада.

О Слободи и "слободама"

"Слобода" је још једна реч која ових дана грми са свих страна, значећи потпуно различите ствари са две стране барикаде. Побуњени народ захтева од државе да јој гарантује читав низ "грађанских права и слобода", укључујући, наравно, медијске слободе, слободу избора, слободу говора, слободу окупљања и слободу политичког протеста, док истовремено ограничавају слободу кретања и слободу говора својим суграђанима који се са њима не слажу и захтевају да се право избора одузме свима који га не користе "како треба", проглашавајући све своје критичаре за режимске кербере и излажући их вербалном линчу.

Са друге стране, режимлијама су пуна уста одбране српске слободе од спољних непријатеља који су се уротили да растуре нашу државу и подврну наш народ новом циклусу страдања и прогона (осим кад су у службеној посети Београду, протокол је протокол), док истовремено театрално показују бригу за грађане који су подвргнути "терору блокадера" који се, уз изузетак неколико показних вежби, углавном спроводи уз дозволу и толеранцију државних органа.

Притом и једна и друга страна пажљиво бирају своје мете, ударајући на немоћне и безначајне, а игноришући буквалне слонове у соби који би требало да буду њихови стварни непријатељи. Побуњени демонстранти се истресају на својим суграђанима који немају луксуз да не оду на посао у радно време, да не одведу децу у школу, или да изгубе годину на факултету, док игноришу ударне песнице режима у приватном сектору (све заштићене приватним обезбеђењем које се кудикамо мање суздржава од српске полиције), као што се праве луди пред њиховим спонзорима у страним амбасадама и колонијалним институцијама из Берлина, Брисела и Вашингтона.

Режим застрашује народ опасношћу од жетон-НВО и њихових медија (уредно раде у Србији све ове године), неодређених Бошњака и још неодређенијих Хрвата, док нам конкретни Албанци на Косову избацују конкретне Србе из својих станова и институција, на наше очи бришући трагове миленијумског присуства српског народа на својој светој земљи, а све то под покровитељством конкретних западних држава и конкретних међународних организација којима се ритуално заклиње на верност.

О српској застави

Ова тужна ситуација може се веома лепо захватити и на неуралгичном питању "националне заставе", за коју није најјасније шта тачно означава. У Републици Србији постоје "државна Застава", усвојена 2004. године без икаквог противљења ЕУ и НАТО и сасвим случајно са грбом преткумановске Србије, као и "народна застава" – традиционална српска тробојка, случајно потамњена те исте 2004. године да не би превише личила на заставу Русије, али пре свега да би се нагласила разлика у односу на традиционалну заставу Црне Горе.

Република Српска има за заставу ту исту традиционалну тробојку која се активно сузбија за рачун употребе накарадне и трагикомичне заставе са "амблемом Републике Српске", наметнутим од стране оних истих странаца против чије се тиранске самовоље номинално боримо све ове године. Најзад, српска народна тробојка у Црној Гори је посветљена до фамозне "плаветне" боје како би упадљиво одударала од пансрпског триколора, али се и таква међу локалним Србима сузбија за рачун "заставе краља Николе", о монтенегринском "алај-барјаку" да и не говоримо.

Другим речима, уводећи (неформално и без законског покрића) свесрпски Дан националне заставе, представници Срба свих и свуда нису чак били у стању да се договоре о томе о којој конкретно застави је реч, нити је ико начинио напор да одреди у ком смислу ми ту говоримо о српској нацији – да ли о "Србији и њеној дијаспори", што је манипулација која се врло често поткрада у јавни дискурс, да ли о "три српске земље и српском народу, где год да живи" (што због саботаже у Подгорици и Сарајеву, па и у Београду, није никако могуће институционализовати), или о "свим Србима и онима који се тако осећају", митском "целом Српству које слави Светог Саву".

Ово симболичко лудило видимо и на актуелним протестима, где држава стидљиво истиче народну заставу као знак да она ипак брани националне интересе који излазе изван авнојевских граница Републике Србије, а народ преферира државну заставу са преткумановским грбом као знак да се они првенствено боре против узурпације државе од стране режима.

Знамо шта и како, али не смемо

Ако се мало одмакнемо од хаоса у коме се налази српско јавно мњење у Србији и шире, тешко је отети се утиску да химерични и комитетски Дан српског јединства, слободе и националне заставе "није празник какав заслужујемо, али јесте празник какав нам је тренутно потребан". Да ни држава ни народ нису у стању да прописно обележе Видовдан могли смо лепо видети ове године, када је сасвим рутински и прилично питоми академски говор професора Мила Ломпара (као својеврсна десничарска верзија самоуправљачко-бирократског Газиместанског говора Слободана Милошевића од пре 36 година) изазвао пандемонијум међу компрадорском елитом на обе стране барикаде, као и забринуте натписе у угледним европским и светским медијима.

У свему томе нема ничег необичног.

Српски народ је, нажалост, једини опасан и субверзиван народ на Балкану из перспективе Вашингтонског консензуса и оцвале америчке хегемоније, и зато се улажу огромна средства и напори да се Србима релативизују, обесмисле и поткопају и јединство, и слобода, и национални симболи.

И мада сви причају о некаквим "страним парама" које се улажу у опстанак, како власти, тако и опозиције, тужна је истина да највећи део тог новца долази из српског државног буџета и да се каналише кроз културну, образовну и медијску политику у складу са законима који се пишу у Берлину, Бриселу и Вашингтону. Да је целина српског народа угрожена и споља и изнутра, нема никакве сумње. Као што нема никакве сумње да на обе стране барикада стоје слуге истих газда, чији је задатак да српски народ непрекидно буде међусобно завађен и посвађан, запетљан у вечном клинчу дневнополитичке борбе којој је дозвољено да се бави свиме, осим циљевима тако ужасним, да их ниједан перспективан политичар у српским земљама не сме гласно изговорити: ослобођење, уједињење и повратак српске војске и државе на Косово.

Докле год нико на српској политичкој сцени није дорастао тој великој борби за јединствену и независну српску државу, суверену српску политику и збацивање бриселских (и хашких) окова, докле год нас Призрен чека "увек догодине", а Србија остаје чврсто на свом европском путу, нисмо дорасли ни томе да празнујемо Видовдан. Дан јединства, слободе и заставе нам је права мера. И то треба схватити без цинизма и ресантимана. Српство увек нађе свој пут, а мало србовања је боље од нимало. Нека се војска провезе улицама Београда, подсетиће нас све за шта нам треба војска и где би требало да је шаљемо. Нека се маше заставама авнојевских република и босанско-херцеговачких ентитета, подсетиће нас све на заставе Срба свих и свуда. И нека се славе криви празници, подсетиће нас све на праве празнике које не славимо. Јер Видовдан је сваке године и свако покољење Срба добије своју прилику да изађе пред Лазара и Милоша.

Ми смо, на крају дана, ипак део једне хришћанске цивилизације, што значи да нас греси отаца морално не обавезују – докле год их не понављамо.

(РТ)