Опозиција и прихватање неравноправних изборних правила игре

У многобројним расправама које се воде поводом расписивања председничких избора само се узгред доводи у питање постојање изразито неравноправних изборних услова и изузетно отежаних услова у којима опозиција треба да води кампању. Док се опозиционе странке баве јаловим надгорњавањем о неопходности истицања једног опозиционог кандидата несметано је успостављен политички и медијски монопол кандидата владајуће коалиције.

Ми не само да смо се у многим елементима вратили у деведесете године већ се са пуно права може рећи да смо сада у ситуацији која је била у време обнављања вишестраначког система. И тада су владајуће структуре имале медијски монопол, водили изборне кампање као државни функционери, сви државни ресурси су стављани у њихову службу и изборну промоцију а опозиција је била изложена оштрој стигматизацији и медијској сатанизацији. Тадашња демократска опозиција је водила дуготрајну и истрајну борбу за стварање равноправних изборних услова што је и обележило тадашњи политички живот али и довело до успостављања елементарних демократских претпоставки за обезбеђивање равноправнијих изборних услова.

Две деценије након увођења вишестраначког система присуствујемо изразито ретроградном процесу у коме се јасно препознаје ауторитарни обрис напредњачког режима. Зато се и оправдано јавља дилема, зашто садашња опозиција не покреће питање равноправних изборних услова који данас очигледно не постоје. О томе има сијасет убедљивих сведочанстава,а савремена политичка дешавања само су понављање антидемократске друштвене праксе која је доминирала осамдесетих година. Сасвим се разложно можемо запитати, зашто опозиција пристаје да учествује у изборној трци у којој не постоје основни предуслови за вођење равноправне изборне утакмице. Напротив, и сада можемо пратити свакодневне државничке и политичке активности премијера Србије који није у изборној кампањи већ обавља своје редовне делатности, сви државни капацитети су без икакве резерве стављени у функцију кандидата владајуће коалиције а медијска доминација и монопол у овој сфери су доживели до сада невиђене размере.

Добро је познато да у нашем друштву сада не постоје претпоставке за вођење озбиљних расправа и дијалога о најважнијим друштвеним, социјалним и економским питањима, а свака критичка примедба се дочекује као недобронамерни напад и јалово критизерство. Новосадска новинарска школа је недавно објавила резултате истраживања о заступљености странака на нашим телевизијским програмима. Представници СНС-а доминирају Дневником РТВ-а са 84%, затим следи РТС-ов Дневник 2 са 76% заступљености и Пинкова главна информативна емисија са 74% представника СНС-а. Опозиционе странке су биле представљене са 10%, а остатак је припао СНС- овим коалиционим партнерима. У савременом политичком животу а посебно у време вођења изборних кампања медији имају доминантну и често одлучујућу улогу. Када видимо овако јасно представљену слику о функционисању апсолутног медијском монопола владајуће странке и њених сателита још је актуелније питање о непостојању иницијативе опозиционих странака и опозиционих председничких кандидата да се преиспитају овако изузетно неповољни услови за вођење изборне кампање.

Да ли треба по сваку цену учествовати у политичким борбама које су унапред изгубљене јер су правила игре тако постављена да драстично и безобзирно фаворизују владајућу коалицију и њеног председничког кандидата. Ово је само још један очити знак слабости , дезорганизованости и урушавања опозиције у Србији. Једина озбиљна прилика да се оваква веома неповољна ситуација доведе у питање је могућност организовања бојкота избора, али то је у нашим условима немогућ подухват јер су уски политички интереси и нашим опозиционим странкама важнији од поштовања и од одбране основних демократских и цивилизацијских принципа. Али и владајући режим би се постарао да се и сама најава бојкота доведе у питање јер он на располагању има довољно странака (и оних који само декларативни опозиционе) које ће обезбедити потребну „демократичност“ и плуралистички карактер избора.

Ослабљена и дезоријентисана опозиција могла је барем да постигне договор о јединственом захтеву да се успоставе равноправни услови за вођење изборне кампање. То се пре свега односи на формулисање одлучног опредељења да се разбије успостављени медијски монопол који је сада један од главних политичких ослонаца и упоришта владајуће коалиције. Али опозиција је прихватила овакве неповољне изборне услове и више нема право да касније доводи у питање изборне резултате ма колико они били неповољни за њене кандидате. Можда се на овим председничким изборима буде остварило јасно изречено упозорење Слободана Антонића , да док имамо овакву опозицију напредњачки режим не треба да се прибојава за свој опстанак на власти.