Политички живот

Одушевљава ме то што родитељи европејци рађају децу националисте - нисам позивао на насиље

Штампа
Радомир Почуча   
среда, 02. април 2014.

Након што се због спорног статуса на његовом "Фејсбук" профилу подигла велика медијска прашина, у којој су многи искористили прилику да реагују и покажу се као борци за људска права, некадашњи добровољац ЈНА и познати телевизијски водитељ Радомир Почуча је добио и отказ у противтерористичкој јединици МУП-а, где је већ неко време радио као портпарол.

У интервјуу за НСПМ, Почуча говори о томе шта мисли о целом случају, у чему је разлика између квазипатриота и патриота, шта га растужује, а шта увесељава у данашњој Србији.

Можете ли нам рећи нешто више о случају вашег спорног статуса на Фејсбуку? Сматрате ли Ви да се ради о говору мржње, како неки тврде?

- Па то ће одлучити суд, постоји "принтскрин" тог статуса, а јесте чињеница да је писало то што јесте писало. Ја не бежим од тога да сам то ја написао, не морају да утврђују идентитет налога, али, ја сам почео тај статус са „мишљења сам“, желећи тиме да кажем да је то само моја мисао, да тај скуп не би требало да се одржи. Наравно, обратио сам се навијачима јер, ако већ јесу патриоте, онда не би требали да се више бију између себе, него да ураде нешто у општу корист.

И онда се десило да су јуришници једне про-НАТО странке, једне про-ЕУ странке и једне сорошевске телевизије, без овлашћења скинули статус са мог налога, објавили га без мог овлашћења и самим тим извршили кривично дело. Ако се то узме у обзир, онда је бесмислен било какав напад на мене. Морали су мене да питају ако су хтели да то објаве у медијима. Додатно, у наслову чланка ставили су нешто што нема везе са иронијом, сарказмом и индигнацијом која провејава у том статусу. Наиме, они су у својој анализи рекли да ја позивам на линч, а ја никога нисам позвао на линч, само сам саркастично прокоментарисао како би неки могли да утроше енергију.

То што они имају медије и своје послушнике, што је ситуација таква да новинари више не раде свој посао, него једноставно зарад брзине протока информација, односно зарад ексклузивитета и бомбастичности која је неопходна за тираж, по налогу морају да делају како им се каже да би умирили јавно мњење, је друга ствар. Ја то знам, јер сам и сам био новинар, па ми је познато како све функционише и ко се у суштини пита за важност вести.

Сваки главни и одговорни уредник неког медија зна шта треба да ради ако га позове газда, или, још горе, газдин газда, и каже „Немој да ти се десило да ово објавиш“,  или „Ово мораш да објавиш“. Онда они све то раде по диктату. Тај Горан Весић, који је нон-стоп висио на Пинку у време демократа, сада је ушао у фирму Александра Вучића, а сви га знају из доба када је био јуришник у рушењу државе, док је био послушник Зорана Ђинђића и Бориса Тадића.

Оптужују вас да сте квазипатриота?

- Јесам ли? Хајде нека ми неко објасни због чега сам квазипатриота, да ли постоји неко квазиплеме? Или је у питању моја комплетност као патриоте?

Залажем се за основне принципе који важе за све остале народе на планети, а то је да имају право да буду поносни на своју државу, на своју химну, грб, сени својих ратника, своју историју... Тражим само равноправност Срба у Србији, равноправност са другим нацијама, као што и од других нација тражим да поштују већински народ. Срби никад у историји нису кршили права мањинских народа, и ја сам спреман да положим главу на пањ за њихова права. Али не дозвољавам, нити мој понос дозвољава, да ми на северу Србије марширају нацисти из 64 жупаније, нити да икога малтретирају вехабије из Рашке области, повратници из Сирије.

Народ без историје је као тиква без корена. Да ли би требало да узмемо маљ или багер да порушимо све споменике које имамо на Текеришу, Бучеву, Мачковом камену, Младеновцу, Битољу, Куманову, Кајмакчалану... На свим местима где су се водиле битке за опстанак српског народа. Да одемо, на крају, мало и до Грчке, да поломимо и ону плочу на месту где се искрцала српска војска у Првом светском рату? Да ли треба да избришемо цео свој идентитет? Зашто нам споре да волимо оно што је нама свето? А нама јесу свете кости наших предака.

Нећу да ћутим пред тим бештијама у црном, које неки зову „Жене у црном“, чији је једини циљ био и остао да униште све оно што је српско, али рецимо, не показују Албанцима где су српске жртве. Не, Албанци су спречавали српске мајке и сестре у Призрену да дођу до гробља да би запалиле свећу својим мртвима. И где је ту једнакост? Зашто држава дозвољава да само овде пљују Србе и Србију, и што је најгоре, да они који то раде добијају новац из државног буџета? Где је ту памет? Да ли сам ја рођен у земљи која подсећа на „кафкијански процес“?

Имам браћу, другове и пријатеље који су друге вере, друге боје коже и друге народности, и то ми не представља проблем. Богатство живота је у различитостима.

Али, ја јесам Србин и поносан сам на то. Моји су пореклом из Крајине, из села које више не постоји, и то је моја жива рана на срцу - што не могу да одем на дедовину. Пола моје фамилије са те стране побијено је од усташког ножа. И ја не да нећу, већ не желим да одем у Хрватску јер знам да би се десило исто оно што се дешава сваки пут. Зашто Срби нигде немају права? Хрвати могу код нас да дођу без икаквих проблема, а Срби, када оду тамо, обавезно се деси или цепање гума, гребање аутомобила, или им буде запаљен ауто или се деси неко друго шиканирање.

Зашто нас толико мрзе? Зашто у Србији Срби немају права која треба да имају? Е па ја више нећу да се мирим са том ситуацијом. Искрено, спреман сам да свој крст сносим до краја, па и по цену затвора и ултимативне жртве. И по цену тога да ме одбаце и моји Срби који разумеју у каквој се чорбици налазе, као она жаба коју када се стави у врелу воду, искочи због инстинкта самоодржања, а када се стави у хладну воду која се полако загрева, она ће се скувати јер се постепено навикне. Многи Срби су већ скувани, обарени, форматирани... Нове вредности су им убачене у главу, које у суштини немају вредности. Нека ме они пљују, мени је велики комплимент што ме један доказани уништитељ српске војске и доказани уништитељ српске породице пљује. Од њега увреда да сам квазипатриота – за мене је комплимент.

Како оцењујете стање у полицији и војсци данас?

- Шта очекивати од војске која више није војска? Имаш 30 до 35 хиљада запослених у војсци данас, а колико ту има борбених ефектива, о томе нећу ни да причам. Она сазнања која имам задржао бих за себе. У сваком случају, они су данас, у односу на оно што су некад били, на нивоу неког мало јачег ловачког друштва. Ко год да крене на нас, прегазио би нас. Гомила њих је отишла у војску да би прехранила породицу, да би отплатила кредите. Реално, какав је морал у војсци – пола њих би побацало пушке. Али, што је битно, оно што никако да схвате, јесте да је ипак тај ратнички ген у Србима још увек жив, али тражи само равноправност и слободу. Слободу да живи у својој земљи равноправан са другима.

Тај ген живи у Србима и данас. А увек има нешто испод прага, међу крпама за не дај Боже, ако буде напад на Србију, а биће кад-тад фронтални напад. Кад буде дошло до тога, сукобиће се они, гледајући да буду што веће жртве по нас, а што мање по њих. Али им неће бити лако, десиће се опет неки Живојин Мишић, опет неки Војвода Степа, Радомир Путник, Петар Бојовић или Павле Јуришић. Још увек рађају мајке Обилиће, само их треба препознати. Дешава се парадокс, да очеви и мајке који су већ форматирани, који су европејци, рађају децу која свесно опредељују себе да буду националисти, не фашисти нити шовинисти, већ прави националисти. Мене деца одушевљавају, зато што све раније и раније почињу да мисле својом главом.

Реците нам нешто о вашем учешћу у рату? Где сте ратовали?

- Био сам ангажован као добровољац и резервиста, али сам, у сваком случају, поштовао Женевску конвенцију зато што сам био војник. Учесник сам оружаних сукоба у Славонији, Босни и Херцеговини и на Косову. Тада је то била моја целовита држава, ја сам бранио Устав моје државе у једној побуни која била оркестрирана и организована споља. Тада је то била СФРЈ, ја сам био војник ЈНА, напали су моју земљу изнутра и споља и ја сам био позван да је браним. Знам због чега сам ишао тамо, нико не може да ми спочита, нарочито не бивша браћа са Запада.

Каква је реакција људи који су учествовали у тим ратовима и сада виде да се неке организације, попут „Жена у црном“, подсмевају њиховим жртвама?

- Замисли да ти неко из породице умре и да се појави група пијаних идиота и крене да скакуће по гробу те особе. Како би се осећао? Ако сам са својим братом провео време у рову, где сам му чувао леђа, и који ми је као брат по оружју постао ближи од рођеног брата, и ако сам био у тој ситуацији да ми на рукама издише, када сам да притискао његову рану да не искрвари, када се у секундама одлучује хоће ли преживети или не, како да се осећам када се појаве људи који све то исмејавају? Да не говорим о томе да се у том ситуацијама човек запита и шта ће бити са рањеним братом и ако преживи, јер, не знаш да ли ће после тога моћи да функционише као нормалан човек. Посттрауматски стрес је честа ствар.

Сва та догађања, која те формирају, направе од тебе човека какав јеси, оплемене те, или убију душу. Кад живиш са том сетом и тугом, јер знаш кога си оставио иза себе, дивне момке који су бранили оно што је теби свето. Шта је народ без земље? Ми нисмо номади, ми имамо своју земљу. Што кажемо да немамо другу, резервну отаџбину, а ову коју имамо ваља нам бранити. Они су је бранили и оставили своје кости, нису имали толико среће колико сам имао, на пример, ја. И неко после тврди да су они злочинци и пљује по њиховим сенима. Ја то не дозвољавам, нити признајем. Нити ћу се икада помирити са тим. Нико неће пљувати по костима моје сабраће. И због њих апсолутно сваку кривицу коју ми буду натакли примам с радошћу.

(Теша Тешановић - НСПМ)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]