Политички живот

Добро је што смо још над понором

Штампа
Слободан Самарџић   
понедељак, 26. јул 2021.

После завршетка последњих разговора у Бриселу (19. јули) председник Србије личио је на покислог голуба. Не знам да ли је глумио или само личио, али свеједно. Опсесивно је цитирао и парафразирао Куртија и несвесно оставио утисак да је овај, иако као негативац, био главна звезда догађаја. А пре разговора је изјавио да ће наставак дијалога са Приштином довести нове инвеститоре (Политика, 17. јули). Као да је пошао да закључује уговоре са инвеститорима, а не на разговор са Куртијем. Пред сам полазак, подсетио нас је на пословично – биће тешко и не надам се ничему.

Пред сам полазак у Брисел, Вучић нас је подсетио на пословично – биће тешко и не надам се ничему

Ако се на разговор са косметским Албанцима, који су извршили насилну сецесију покрајине, иде са оваквим порукама јавности, онда је претпоставка главног домаћег преговарача да је ова јавност већ скувана. И стварно, реакција свих медија – владиних и опозиционих подједнако – била је најпре веровање у председникову тезу о пропалој рунди, а потом, на вишем коментаторском нивоу – жаљење због тога. Шта би онда била одржива претпоставка о евентуалној успешности разговора? Да ли: стране су се приближиле крајњем циљу, признању „Косова“ од стране Србије.

Ако пред собом имамо бар елементарне чињенице о смислу и циљу ових разговора, онда би то требало да буде de iure признање тзв. Косова од стране Србије. Тај процес започет је са Бриселским споразумом (април 2013) и траје и данас

Ако пред собом имамо бар елементарне чињенице о смислу и циљу ових разговора, онда би то требало да буде de iure признање тзв. Косова од стране Србије. То би требало да је јасно свима, без обзира да ли позитивно или негативно примају ово сазнање. Тај процес започет је са Бриселским споразумом (април 2013) и траје и данас. Тај процес од тада до данас чини куполу испод које се води унутрашњи политички живот Србије. Он одређује врсту режима у Србији, иако га је врста режима од 2012. пројектовала. Он предодређује јадну судбину српске опозиције која није имала, нити данас има, политички одговор на ово питање. Он омогућава перманенто манипулисање јавним мњењем провидним преварама као што је последња, и сама поновљена сто пута: напредак дијалога ће довести нове инвеститоре. Тај процес утупљује јавно мњење до степена када више нико не реагује на јавно изречене глупости и нескривене лажи.

Део јавности мало се заљуљао услед чињенице да је процес који би требало поуздано да води до циља застао у последњих неколико година и што Вучић не спроводи обећање које је дао западу. У слепилу свог ултимативног очекивања они не виде голу чињеницу да последњих година проблем западу чине Албанци а не Вучић, коме се заиста не може пребацити недостатак пуне посвећености и лојалности.

Иако су косметски Албанци Бриселским споразумом добили све, а влада Србије само оно што већ пише у тзв. уставу Косова – заједницу општина за српске већинске општине, они ни пре Куртија нису били спремни да изврше свију уговорну, тј. уставну обавезу. Вучићу није падало напамет да због тога прекине разговоре и настави их после примене Споразума од стране Албанаца, као што је он уредно применио свој део. Он је, напротив, појачао куповину наклоности западне стране сталним искањем разговора, остављајући у домаћим круговима утисак сјајне лукавости – као, да кривица за прекид разговора не падне на „нас“. А зашто би пала на „њих“ када би потез био на албанској страни која из својих, сада већ ирационалних, разлога кочи процес. Дакле, активисти остатака друге Србије морају да схвате – у стварима својих преузетих обавеза Вучић је невин. А да је то тачно говори чињеница да западни учесници немају никаквих примедби на његово понашање; напротив, он им је сада најпоузданијих штих у њиховој намери да заврше посао. И, штавише, још су трпељиви поводом председникових самодржачких зулума у Србији.

Вучићу није падало напамет да због тога прекине разговоре и настави их после примене Споразума од стране Албанаца, као што је он уредно применио свој део. Он је, напротив, појачао куповину наклоности западне стране

Српска јавност, ако није умрла, замукла је, као да је Србија над понором, али задовољна што још не пада. Не пада јој се, али нема назад, тј. нема алтернативе. Ако бисмо окренули лист што се Косова и Метохије тиче, све што нема алтернативе – пут у Европску унију, стране инвестиције, вођство Србије у региону, унутрашњи напредак и стабилност под режимом СНС и многе ситнице које живот значе – све би пало у бездан који је за ову перцепцију стварности иза нас а не испред. Ето, испаде да је Србија између понора и бездана и да је најбоље да останемо ту где јесмо, иако смо нигде. Зато је најбоље ништа не радити, не таласати, не мицати весла и захваљивати коме треба да смо још живи.

Управо то је данашње стање без алтернативе. Дакле, дилема је: или остати у стању без алтерантиве или се суновратити у понор/бездан. У сваком случају, лажна дилема. И пошто је официјелни третман Косова и Метохије основни разлог наше епохалне безалтернативности, чак и ако би га неко, који више није тек неко, него неко конкретан – Александар Вућић, предао окупаторима, Србија би по свему остала иста као и данас: држава која полако тоне у своју тачку. Зато је почетак њеног политичког и сваког другог оживљавања садржан у промени владајућег деловања и, пре тога, у промени доминирајућег говора о Косову и Метохији. Дакле, потребан је убедљив јавни програм који јасно одступа од врзиног кола данашње политике а реално је изводљив домаћим снагама.

Дакле, дилема је: или остати у стању без алтерантиве или се суновратити у понор/бездан. У сваком случају, лажна дилема. И пошто је официјелни третман КиМ основни разлог наше епохалне безалтернативности, чак и ако би га неко, који више није тек неко, него неко конкретан – Александар Вућић, предао окупаторима

Покрет за одбрану Косова и Метохије израдио је надавно алтернативни предлог-пројекат. То је уставни концепт суштинске аутономије покрајине, документ који по свему следи још неизвршену уставну обавезу Србије да усвоји посебан закон о уставном статусу покрајине. Колико год био непризнат од једног моћног дела међународне заједнице, и колико год био неприменљив у садашњим околностима, овакав чин би свима показао како Србија види решење, по свим законима земље и неба. Ако ништа, бар би ова земља почела да учествује у решавању свог егзистенцијалног питања, а не само да следи шта јој други диктирају. Почели бисмо да се одмичемо од понора без страха да ћемо пасти у бездан.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]