Политички живот | |
„Демократија“ без народа |
![]() |
недеља, 28. октобар 2018. | |
„Мој политички идеал је демократија - поштујмо сваког човека као биће и не правимо ни од кога идола“, говорио је Алберт Анштајн. Ово је само једно од многобројних одређења самог идеала демократије, који у себи укључује, пре свега, слободу човека да не буде послушни поданик и поклоник идола и култа личности. Говорити данас о дубокој кризи демократије је већ опште место и тешко да би овако формулисан демократски политички идеал могао да опстане, јер смо сведоци све већег урушавања елементарних демократских начела. Присуствујемо процесу који води крају демократије као политичког идеала и нестанку саме појаве идеала у савременој политици. Демократија је постала појам у потпуности испражњен од сваког смисла и садржаја и све више губи своју основну друштвену функцију - да буде јасан и неприкосновен израз воље народа и систем који обезбеђује остваривање јавних интереса и демократских вредности. Она је некада стварала могућност да се афирмишу основне људске и цивилизацијске врлине, које су се и налазиле у средишту демократских идеала. Хипокризија и лицемерна примена дуплих стандарда, као и одвајање етике од политике, створиле су погодно тле за потпуно девастирање демократије као система, у коме се остварују хуманистички идеали, принципи поделе власти, владавине права, слободе медија, критичког мишљења и људских права. Примере хипокризије и свођења демократије на огољени политички прагматизам и отворену политичку трговину можемо наћи свакодневно, не само у нашој политичкој пракси. За илустрацију тврдње да је демократија као врховни израз народне воље и поштовања демократских начела изгубила на својој важности, могу нам послужити примери обезбеђивања парламентарне већине за промену имена Македоније, као и начин на који су САД и њени савезници реаговали након бруталног убиства новинара Вашингтон Поста Џамала Кашогија у конзулату Саудијске Арабије у Турској.
Осам посланика опозиционе ВМРО, који су до јуче били жестоки противници владине иницијативе за промену имена, прешли су у владину већину, што је френетично поздрављено од европских савезника и званичника САД као „историјска победа македонског народа“. Резултати раније одржаног Референдума су на тај начин грубо поништени и још једном се показало да се воља народа може прилагођавати и обликовати тренутним политичким интересима.
Ту разарајућу хипокризију и непринципијелност могли смо видети у тексту Радивоја Цветичанина Македонска лекција за Србију објављеног на првој страни либералног листа Данас: „Македонија је положила на поправном. Већина, која је на самоме крају прошле седмице успостављена у националном парламенту, утрла је пут за уставне промене и примену договора са Грчком о новом имену државе. Пропали референдум заборављен је, као да га није ни било, и македонски булдожер модернизације незаустављиво иде даље. Македонија је преломила и решила да се придружи западној цивилизацији“. За егзалтираног либерала, модернизатора и цивилизованог европејца Радивоја Цветичанина очигледно није битно на који начин је успостављена парламентарна већина у македонском Парламенту и што је том приликом дошло до очигледног драстичног кршења и негирања основних демократских начела. Али, јасно је да је једино важно да је постигнут зацртани цивилизаторски и политички циљ, без обзира на то што је на тај начин показано да је демократија још једном показала своју немоћ и обесмишљеност.
Ни европске земље Велика Британија, Француска и Шпанија (изузетак је Немачка), које би морале да одлучно бране и заступају начела и вредности европске демократије, нису обуставиле продају оружја режиму у Ријаду. Али, зато њихови политички представници непрестано нама говоре да морамо „безусловно да поштујемо и примењујемо европске демократске вредности“, јер „једино тако можемо остваривати напредак у процесу европских интеграција“.
Управо се ради о томе да су лицемерје , лаж и примена дуплих стандарда довели до тога да је демократија данас постала само узгредна флоскула, а користи се као пригодна политикантска поштапалица којом се само, све неуспешније, прикрива очигледна чињеница да је демократија готово неповратно изгубила своју супстанцу, делотворност и историјску вредност. Морис Диверже је још шездесетих година написао књигу у којој је говорио о „демократији без народа“, а она се и сада може се тумачити као правовремено упозорење да се народна воља не отелотворује у успостављеним демократским системима од којих је остала само испражњена и обесмишљена политичка форма. |