Политички живот

Да ли су Немци и ЛГБТ-овци „једнакији од осталих"

Штампа
Драшко Кујовић   
петак, 19. септембар 2014.

И док се у Србији права огромне већине (пре свега радника, запослених, пензионера) и бројних друштвених мањина и појединаца (ратних инвалида, трудница, болесних итд.) све више смањују и газе, дотле једна екстремна и бучна мањина, као и свих ових година, уочи своје најављене манифестације окупира медијски и јавни простор. Користећи подршку, заштиту и покровитељство владајућих друштвених кругова, и домаћих и иностраних, она агресивно и упорно покушава да наметне свој поглед на свет, и да радикално изобличи досадашње поимање људске природе, као и саму ту природу. При томе се обилато и безобзирно служи провокацијама и подметањима, како би обезбедила уверљивост причи о својој „угрожености“ и „прогоњености“.

Будућност припада њима?!

Да не буде забуне, није овде реч о људима који имају хомосексуалне и друге неприродне сексуалне склоности. Њих је увек било и биће у одређеном проценту у популацији, као што је случај и са одступањима од норме и нормалности у другим сферама људског бића и живота. Али, највећи део хомосексуалаца код нас води своје животе, и дели уобичајене бриге и радости са осталим делом становништва, најчешће неометени и неугрожени у свом постојању и деловању. Да је другачије, не би ли се о томе трубило преко читаве године, као што се труби увек када треба да се одржи „Парада поноса“?!

Зато се под горе поменутом екстремном мањином мисли на ЛГБТ организације, њихове активисте и пропагандисте, који су по бројчаности занемарљиви чак и у односу на хомосексуалну популацију у целини, а камоли у односу на читаво становништво. Уосталом, највећи број хомосексуалаца ни не учествује у манифестацијама које организује ови ЛГБТ лобисти, или се чак против „Параде поноса“ и других потеза ове минорне групице, јавно декларише (нпр. случај Јована Ћирилова од пре неколико година).

И не само да је ова шачица професионалних ЛГБТ букача екстремна по својој малобројности, него је, изгледа, утолико пре и утолико више, екстремна по тезама, порукама и методама којима се служи, ваљда не могавши другачије да се избори за свој значај и запаженост. Све оно за шта се тобоже, а острашћено, залажу на речима, на делу, али и у самом свом говору, немилосрдно и беспризорно крше и потиру. И захваљујући моћној политичкој и медијској залеђини, долазе до јавног присуства и утицаја који је несразмерно већи, и сасвим незаслужен, с обзиром на бројност њихових припадника, што је, на жалост, случај са највећим делом „невладиног“ сектора у Србији (који је, од доласка ДС-а на власт 2008., па преко СНС-овског одржања континуитета са „жутом“ влашћу, запосео значајне позиције и полуге утицаја у самој влади и власти).

Тако су, у склопу припрема за „Параду поноса“, њени организатори имали конференцију коју су насловили „Будућност припада нама!“ („The future belongs to us!“) Овакав наслов и парола су чисто екстремистичко заговарање тоталитаризма, што је потпуно супротно декларативном залагању ЛГБТ-оваца за равноправност, а против дискриминације. Са овим другим би у складу било да су рекли и написали „Будућност припада свима нама!“, тј. читавој људској заједници, човечанству у целини. Овако су нам они, сасвим нескривено, упутили поруку који им је главни и крајњи циљ. Да успоставе тоталитарни друштвени поредак у коме ће они имати хегемонију, и обликовати друштвено и индивидуално постојање, и владајући систем вредности, према својим (скаредним и накарадним) тезама о људској „природи“ и „слободи“. То је иначе идеја и претензија које заступа екстремно крило геј и лезбијског покрета, да прототип, парадигма, будућег, „новог“ човека буде – хомосексуалац?!

Да је ово не само један неприхватљив, већ и сасвим апсурдан, неодржив, самопротивречан и самооспоравујући пројекат, показује то да свет у коме би хомосексуалци владали и диктирали своја правила осталим људима, заправо нема никакву будућност, јер би, по самој логици ствари, морао да одумире и пропадне пошто не може да се репродукује. Али, ЛГБТ фанатици очигледно не маре за логику (разум), демократију и само човечанство. Као што нису марили ни они које тобоже највише мрзе, а са којима показују фрапантну сличност, наиме сами нацисти. Чувена песмица из филма „Кабаре“ коју изводи један Хитлерјугендовац илуструје ову запрепашћујућу и застрашујућу блискост ЛГБТ-оваца и нациста, јер им је у корену исти, тоталитаристички поглед на будућност (а то значи смрт) човечанства. Рефрен ове песмице значи исто што и парола са споменуте ЛГБТ конференције - „Сутрашњица припада мени“ („Tomorrow belongs to me“)?!

Бесмислени промотивни спот и дискриминаторски захтеви „Прајда“

У промотивном споту за „Параду поносу“ примећују се сличне бесмислице, да не кажемо глупости[1]. Једна мајка каже да је поносна на своје дете. Наравно, то је лепо и нормално. Али, за то дете, и свој понос на њега, може да се захвали само супротној сексуалној оријентацији од хомосексуалне. Питамо се онда шта ће мајка, са својим дететом, у споту који треба да легитимише хомосексуалност?!

Један од овдашњих геј-лидера Бобан Стојановић и споту изјављује да је поносан на недељни ручак са својим родитељима. Ово је такође нешто лепо и нормално. Али, исти тај Стојановић може да захвали своје постојање сексуалној оријентацији која је супротна од његове, и коју његови родитељи, на које је поносан, сасвим сигурно нису упражњавали када су га „правили“. Зато и он гротескно ускаче себи у уста. У споту се још каже и „Понос за све“. Ја, а и многи други, напротив, сматрамо да хомосексуалност није нешто на шта би требало бити поносан. Као што сама по себи то није ни хетеросексуалност. Тим пре ако је тачно, као што тврде ЛГБТ-овци у своју одбрану, да је то нешто „урођено“. Зашто би уопште требало да будемо поносни на нешто урођено? Понос се ваљда односи на нешто што смо сами створили, заслужили, својим трудом и залагањем. Надамо се да ЛГБТ-овци не желе да нас врате у средњи век када су се људи поштовали и рангирали по (случајном) рођењу и „урођеној боји крви“, па су неки, самим тим, били „племенити“ (племство, „плаве“ крви), а неки други „нижег“ рода (ваљда са „обичном“, црвеном крвљу). Или да нас воде у будућност у коју су хтели да нас одведу њихови сличномишљеници нацисти, у којој ће (над)људи урођене „аријевске“ крви владати над свим осталима. Што рече један мој друг: „Ево ја имам од рођења велики младеж на леђима. И сад треба на то да будем поносан. Свашта!“

Када се погледају неки од прокламованих захтева овогодишњег „Прајда“[2], открива се иста тежња ка привилегованој друштвеној позицији која, самим тим, дискриминише друге, различите од хомосексуалаца, а који су, узгред, било бројнији од њих, било сама друштвена већина. Тако они траже да се „у оквиру полицијске управе у сваком од 24 града у Србији успостави контакт особа за ЛГБТ заједницу која ће бити обучена за рад на проблемима са којима се заједница сусреће“. Не видим зашто би жртве хомосекуалци требало да у погледу овога имају приоритет код полиције у односу на људе са другим проблемима, или жртве неког другог облика насиља.

Ако би се овај захтев прихватио (не кажем да не треба), онда би утолико пре требало поставити контакт-полицајца за, рецимо, жртве породичног насиља, које је свакако веће и реалније од насиља над хомосексуалцима. „Убрзање рада полиције, тужилаштва и судова у случајевима када су жртве припадници ЛГБТ заједнице и давање приоритета овим случајевима“ је још један захтев „Прајда“. Наравно, свако ко је оштећен жели за себе да правда буде што брже задовољена. Али захтев да хомосексуалци имају приоритет пред полицијом и судовима у односу на све остале нема никакве везе са правдом и равноправношћу, него је жеља за привилегијама, и израз дискриминације према другима. Јер, на основу чега би они требало да имају приоритет?! ЛГБТ-овци нису ни свесни колико често и колико олако прелазе пут од наводно страшно дискриминисане групе, до групице која је заправо страховито дикриминаторска.

Напад на угроженог припадника ЛГБТ мањине - или социјални расизам немачког туристе

Ово су неке од идеја и порука овдашњег ЛГБТ „покрета“. Видимо да „мало, мало“ па код њих избије антидемократски импулс који иде чак до тоталитаризма. А како стоји ствар са њиховим методама, најбоље илуструје још увек актуелан случај повређеног Немца хомосексуалца. Читава медијска, државна и инострана машинерија је, на повику ЛГБТ лобиста „Држ'те хомофоба“, почела да бруји о „ужасној“ српској „ксенофобији“ и „хомофобији“, и да је повређени малтене на самрти, иако се опоравио после само једног дана. Немачки амбасадор је одмах, док истрага још није започела, а камоли завршила се, сугерисао „истину“ о овом случају: „Ако је тачно да је нападач рекао да не жели странце у Србији, дело добија нову димензију ксенофобије и мора да се посматра у другачијем светлу“. Министар полиције је такође одмах одмах закључио да се „напад највероватније догодио зато што је повређени говорио другим језиком“, и тиме „закључао“ случај,

Председник Владе се, поводом брзог хапшења нападача на Немца, похвалио Дојче велеу: „Показали смо да се држава озбиљно супротставља и бори против ксенофобије и хомофобије“. А „Амнести Интернешенел“, велики заговарач права и правде, кратко и јасно је поручио да би „истрагом требало утврдити да ли је напад мотивисан сексуалном оријентацијом жртве или њеном националношћу или и једним и другим“. Врло занимљиво схватање правне процедуре од ове светске организације, „заштитнице људских права“, које нам заправо каже да истрага треба само да потврди нешто што унапред знамо, а не да нам омогући да нешто тек сазнамо. Јер, за Амнести интернешенел је ван сумње да се напад догодио због ксенофобије, хомофобије, или и једног и другог. Да је нешто треће у питању за све наведене а приори не долази у обзир, јер је, „зна се“, реч о „ксенофобичној“ и „хомофобичној“ Србији у којој је нападнут странац, па још Немац, па још хомосексуалац.

Ипак, по свој прилици, на основу онога што смо могли чути и сазнати, биће да овде нема речи ни о ксенофобији ни о хомофобији као мотиву напада. Штавише, напад је изгледа био реакција на претходно симболичко насиље Немца према једној нашој чистачици. Можда се овај уживео у улогу немачког „иберменша“ који походи своју колонију и дели пацке „нижој“ српској раси коју оличава, ко ће боље него једна српска чистачица. Било како било, тек, овај Немац је дозволио себи да се у ситне ноћне сате, као део свог провода, „нашали“ са чистачицом тако што јој је неколико минута солио памет како треба да чисти, јер она тобоже не зна, да би на крају, као врхунац „забаве“, узео метлу и показао јој како се ради. (Тек) тада је Немцу пришао један наш младић и са њим се прво вербално сукобио, да би га затим физички напао, вероватно се солидаришући са једном женом, и радницом, која на свом радном месту, и то ноћу, трпи вербално и симболичко шиканирање једног надобудног и безосећајног појединца, па макар он био Немац и хомосексуалац.

Можемо рећи, ако овако ствари стоје, да је Немац испољио социопатску расистичку мржњу и дискриминацију према особи која је, у односу на њега, део неког сасвим другог, „нижег“ друштвеног света. Чак и ако се шалио, та шала је била сасвим груба и неумесна, прожета нетрпељивошћу и агресијом која се може испољити и у овом, симболичком облику (који никако није симболичан). Ако се напад српског младића на Немца десио због ксенофобије и хомофобије, како тврди домаћа и страна власт (што није доказано), зашто не би било могуће да се напад Немца на чистачицу десио због Немчевог социјалног расизма, србофобије, или мизогиније? И да је онда он нападнут од стране младића који је желео да заштити слабијег и задовољи правду? Не видим да је ово друго мање вероватно и легитимно од оног првог.

Привилегован статус ЛГБТ-оваца и странаца у Србији

Било је дирљиво видети и чути министра полиције и председника владе како се хвале да су веома брзо, за свега 17 сати, пронашли нападача на Немца. Верујемо да се читав полицијски апарат у том тренутку бавио искључиво тим случајем. Наравно, оваква брзина јесте добра. Али, свакако није за похвалу када знамо да је истој тој полицији требало 6 година да  прође, тј. обзнани ко је убио, рецимо, Ранка Панића; да је недељама ћутала о убици Луке Јовановића, све док је јавност није притерала да почне (озбиљну) потрагу за њим; да вероватно никад неће открити ко је убио Стевана Синђелића (министар је још пре две недеље најавио састанак са Еулексом и КФОР-ом, али од тога још увек ништа); да у свом интерном извештају не наводи да су у Новом Пазару, у „Походу на Хаџет“, парадирали муслимански екстремисти у паравојним униформама; итд. итд. А на изјаву министра да „као и што смо и до сада ухапсили починиоце најтежих кривичних дела, исто тако ћемо ухапсити и нападаче на немачког држављанина“, можемо само горко да се насмејемо. Је л' то наша полиција ухапсила оне који су бомбардовали нашу земљу и посејали за собом уранијум од којег наш народ полагано, али незадрживо, умире, је л' ухапсила оне који нам отимају територију, је л' ухапсила оне који су касапили живе Србе на Космету и продавали њихове органе итд. итд.? Има ли тежих, горих, злочина од ових? О чему онда министар булазни?!

Наравно, нисмо ни сумњали да се, како министар каже, полиција интензивно бави случајем паљења амбасада земаља које су признале и подржале разбијање наше државе. Јер, по свему наведеном, ово суштински и није полиција ове државе и овог народа, него страних држава и странаца, понајчешће агресора на Србију, њихов репресивни огранак на простору наше земље. Напад на Немца је само један од стотинак колико се годишње деси у Београду. Али, за разлику од Немца, имена свих осталих жртава не излазе у јавност, нити се о њима толико прича, нити их обилазе министри и државни званичници[3]. Очигледно су у земљи Србији Немци, и други који долазе из средишњих делова Империје, „једнакији“ од самих Срба.

И понашање других појединаца из власти, и државних чиновника, показује да су у Србији неки, нпр. ЛГБТ активисти, привилегованији од многих других њених грађана. Тако министар културе прима ЛГБТ делегацију и најављује свој одлазак на „Прајд“. Али му не пада на памет да иде на Вуков сабор. Председник Одбора за заштиту људских и мањинска права најављује специјалну седницу Одбора „са једном тачком дневног реда - права ЛГБТ особа у Србији“.

Али, нисмо чули да је одржана или да се најављује седница Обора посвећена, рецимо, правима радника, пензионера, породиља, која се рапидно умањују. Или можда ови нису људи, па немају људска права? Ако се већ говори о „хомофобији“, она би у правом смислу требало да значи страх и мржњу према човеку, људима, јер на латинском homo значи човек. У том смислу је управо ова Влада, са својим текућим (анти)социјалним и нељудским мерама које погађају и угрожавају велики број грађана, истински хомофобична. На крају, Заштитник грађана је „подсетио да сви грађани, без обзира на њихове особине, имају подједнако право на заштиту од насиља“. Тачно. Али, нисмо чули да се Заштитник грађана, исто овако јавно, огласио у случају других друштвених група које трпе насиље.

Ко нам то прича о ксенофобији и „брани“ Устав Србије?!

А како се „Парада“ приближава, Србију све више походе емисари и курири Империје, доносећи поруку да „Парада“ мора да се одржи, јер је то „неизбежно“ за улазак у ЕУ, која за овдашњу власт „нема алтернативу“. Представник Владе Немачке за људска права рекао је да је “ЕУ унија заједничких вредности, и очекујемо од наших чланица да стану иза тих вредности, те не можемо трпети и не реаговати ако земље које желе да буду чланице ЕУ не испуне све те обавезе.”

Питамо се шта је нпр. са Црном Гором, Косовом и БиХ, који су такође кандидати за ЕУ. У Црној Гори је прошле године „Парада поноса“ једва одржана, уз велике изливе насиља, а да се одржи на Косову и БиХ, изгледа се ни не помишља. Даље, шта је са Хрватском, чланицом ЕУ, у којој се драстично крше права Срба и према Србима испољава снажна шовинистичка мржња, што се може видети на масовно посећеним концертима проусташког певача Томпсона, у случају хистеричног разбијања обележја са ћирилицом у Вуковару, или у нападима на српске туристе током летње сезоне, или објекте и гробља за време православних празника. Шта је са Словенијом, такође чланицом ЕУ, у којој се из регистра становништва бришу, или депортују, Роми и многи други (припадници ЈНА, грађани из бивших република СФРЈ итд.)

На крају, шта је са самом Немачком? За разлику од ње, у Србији, срећом, (нео)нациста има далеко мање, и свакако не одржавају своје маршеве и не улазе у локалне парламенте. Према подацима антифашистичких и антирасистичких организација, од уједињења две Немачке, закључно са 2011., неонацисти су убили око 180 људи[4]. За све то време у Србији, која је прошла кроз много тежи период од Немачке (ратови, санкције, бомбардовање), на прсте једне или највише две руке могу се пребројати случајеви убиства и напада на расистичкој основи. Уз то, сетимо се случаја Монике Селеш која је на сред меча нападнута и тешко повређена ножем од стране једног Немца, за кога је у једном интервјуу рекла да јој је уништио живот[5].

Он није завршио у затвору него је за „казну“ добио две године психијатријског третмана. Било је и тумачења да је напад извршен на шовинистичкој основи. Дакле, с обзиром на све ово, боље би било да се немачки амбасадор и представник за људска права, уместо Србијом, позабаве Немачком и другим чланицама ЕУ, и прво почисте у свом дворишту. У сваком случају, и Империја, као и њена послуга на власти у Србији, показује да су за њу многи „једнакији“ од Срба. Мучно их је све слушати како лапрдају о „слободи окупљања и кретања“ за шачицу ЛГБТ-оваца док, рецимо, хиљаде Срба на Космету живе у потпуној изолацији, често без струје и воде. Од толике количине њиховог цинизма и лицемерја сваком трезвеном и правдољубивом човеку може само да се згади.

А када представник немачке Владе и једна посланица Европског парламента кажу да ту није реч само о Европи, него и о поштовању нашег Устава и закона[6], не знамо да ли да се смејемо или плачемо. Дакле, „страшну“ бригу за наш Устав, у погледу ЛГБТ-оваца, показују они који га иначе под ноге бацају признајући и подржавајући терористичку „државу Косово“?! Они који су и свој сопствени Устав згазили онда кад су бомбардовали Србију?!

Ако будућност заиста припада ЛГБТ јуришним одредима, њиховим империјалним меценама, и менторима данашње слугањске власти у Србији, онда српском народу и свом нормалном и родољубивом становништву у Србији, будућности - нема. Да би таква суморна перспектива била избегнута, последњи је тренутак за побуну против ле-ге-бе-те-овски интонираног „преумљења“ и гебелсовске машинерије испирања мозга, лажи и неправде који се, у овим недељама њиховог „поноса“, обрушују на нашу свест и биће.


 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]