Александар Вучић – велеиздајник у вишеструком поврату!

Година је 2012. Српска напредна странка у својој предизборној кампањи обећава да ће прекинути Бриселски дијалог уколико дође на власт. Ипак, показало се да је то прва у низу предстојећих лажи Вучићевог режима. Штавише, уместо да дође до дисконтинуитета са претходним властима које су већ предале копије катастра и матичних књига рођених, венчаних и умрлих; прихватиле узајамно признавање универзитетских диплома Републике Србије и тзв. Републике Косово; дозволиле косовске царинске марке, где се спомиње „Царина Косова”,  интегрисане граничне прелазе на северу Косова, учешће приштинских власти у регионалним организацијама и што је најгоре разменили официре за везу са тзв. Косовом, уследила је политика континуитета, која ће водити даљој издаји, све у супротности са преамбулом Устава Републике Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених Нација. 

Овакво противуставно и антидржавно деловање довешће до потписивања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, названог „Бриселски споразум”

Овакво противуставно и антидржавно деловање довешће до потписивања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, названог „Бриселски споразум”. Наведени споразум потписао је тадашњи председник Владе Републике Србије Ивица Дачић, док је садашњи председник Р. Србије, Александар Вучић, учествовао у преговорима, о чему се и сам похвалио на сајту председника Р. Србије, где децидирано пише да је активно учествовао у преговорима Владе Р. Србије и привремених институција власти у Приштини под покровитељством Европске уније, те да је допринео томе да у априлу 2013. године дође до потписивања „Бриселског споразума”, уз образложење да је на овај начин по први пут од 1999. године српски народ који живи на Косову и Метохији створио институције које ће бити признате од међународне заједнице, што је ноторна неистина, јер је статус Космета регулисан Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених Нација. 

Већ споменути Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа, односно „Бриселски споразум”, састоји се од 15 параграфа који регулишу положај Срба на Космету, од чега првих 6 параграфа овог споразума одређује Асоцијацију односно Заједницу српских општина са много мањим овлашћењима него што то произлази из Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених Нација. Параграфи 7, 8 и 9 „Бриселског споразума” интегришу преостале српске безбедносне структуре у косовске, а полицијске на северу Косова интегрише у косовску полицију. Ово решење је неупоредиво са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених Нација, на основу које је могуће распоређивање максимално 2500 војника. На основу исте Резолуције 1244 Срби на Космету би имали далеко заокруженију судску власт, него што то регулише параграф 10 „Бриселског споразума”. На крају параграф 11 „Бриселског споразума” прописује да ће се избори на северу Косова убудуће одржавати у складу са косовским законом и међународним стандардима”. 

Република Србија је потписивањем тзв. „Бриселског споразума” одустала од својих легалних и легитимних интереса заснованих на Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених Нација, која још увек важи, али се не примењује, не само због тога што су је прекршиле западне силе, већ и због недостојних и недоследних поступака саме Р. Србије, а што се може дефинисати само на један начин - као велеиздаја

Нажалост Република Србија је потписивањем тзв. „Бриселског споразума” одустала од својих легалних и легитимних интереса заснованих на Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених Нација, која још увек важи, али се не примењује, не само због тога што су је прекршиле западне силе, већ и због недостојних и недоследних поступака саме Р. Србије, а што се може дефинисати само на један начин, као велеиздаја. 

Ипак најјачи и најболнији ударац по интересе Р. Србије задао је лично садашњи председник Републике Србије Александар Вучић, када је, 4. септембра 2020. године, својом руком потписао Вашингтонски споразум о економској нормализацији. Претпоследњом тачком овог споразума прописано је да се Косово (Приштина) слаже да имплементира једногодишњи мораторијум на постизање нових чланстава у међународним организацијама, а Србија (Београд) се слаже да стави једногодишњи мораторијум на кампању повлачења признања и да се уздржи од формалног и неформалног захтевања да било која држава или међународна организација не призна Косово (Приштину) као независну државу, те да оба споразума ступају на снагу одмах. 

Ова претпоследња тачка Вашингтонског споразума је у најмању руку ужасна по интересе Републике Србије на Космету, јер буквално онемогућава Р. Србији да се успротиви чланству тзв. Републике Косово у међународним организацијама, а и Уједињене нације су међународна организација. Када се овај споразум сагледа потпуно објективно, јасно је да је Република Србија потписом свог председника прећутно и de facto признала тзв. Републику Косово, као независну државу, а што за потписника повлачи и одговорност кривично-правне природе. 

Претпоследња тачка Вашингтонског споразума буквално онемогућава Р. Србији да се успротиви чланству тзв. Републике Косово у међународним организацијама, а и Уједињене нације су међународна организација. Када се овај споразум сагледа потпуно објективно, јасно је да је Република Србија потписом свог председника прећутно и de facto признала тзв. Републику Косово, као независну државу, а што за потписника повлачи и одговорност кривично-правне природе

Након потписивања Вашингтонског споразума уследили су преговори о Споразуму о путу нормализације између Косова и Србије од 27. фебруара 2023. године, у медијима назван Француско-немачки споразум, а касније и Охридски споразум из разлога што је састанак Београда и Приштина одржан у Охриду. Овај катастрофални споразум у ставу 2 члана 1 прописује да ће тзв. Косово и Србија међусобно признати своја документа, националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске печате; чланом 2 прописује да ће обе стране поштовати циљеве и принципе Повеље Уједињених нација, посебно оне о сувереној равноправности свих држава, поштовање њихове независности, аутономије и територијалног интегритета; ставом 2 члана 4 прописује да се Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији; чланом 5 између осталог је прописано да ни једна страна неће блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак супротне стране, на путу ка Европској унији; ставом 1 члана 8 прописано је да ће стране разменити сталне мисије; ставом 2 члана 10 и чланом 11 прописано је да ће стране примењивати све претходне споразуме, који остају важећи и обавезујући, те да ће поштовати Мапу пута за имплементацију која је предложена овим споразумом. 

Након потписивања Вашингтонског споразума уследили су преговори о Споразуму о путу нормализације између Косова и Србије од 27. фебруара 2023. године, у медијима назван Француско-немачки споразум, а касније и Охридски споразум из разлога што је састанак Београда и Приштина одржан у Охриду

Иако Охридски споразум, према информацијама добијених из медија, није потписан, изгледа да је потписан Анекс за имплементацију Споразума о путу нормализације између Косова и Србије, који се налази на сајту Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, којим је прописано да је Анекс саставни део Охридског споразума, да се Србија у потпуности посвећује поштовању свих чланова Охридског споразума, као и поменутог Анекса, те да ће Споразум и Анекс постати саставни делови процеса приступања Србије и Косова Европској унији. На основу свега наведеног Европска комисија и Спољнополитичка служба Европске уније су, дана 2. фебруара 2024. године и формално предале захтев да се у Поглавље 35 преговора са Србијом уврсте Споразум о путу нормализације између Косова и Србије, као и са овим споразумом повезан Анекс, те су ови споразуми постали део преговарачког процеса о чланству Србије у ЕУ. 

На основу свега, тешка срца се мора признати да је услов за улазак Србије у ЕУ, de iure признање тзв. Републике Косово, те да је актуелни председник Републике Србије део агенде која се може назвати велеиздаја у вишеструком поврату, баш као што то пише у наслову дела академика Косте Чавошког.

(studentskakomora.com)