Полемике

Е-ломача, колевка острашћености, примитивизма и мржње

Штампа
Ања Марковић   
уторак, 01. април 2014.

Свака част Луковићу, у само пар редова је својим преданим гажењем и пљувачином допринео да велики број људи осети нешто ново на таблоидној сцени. Нешто што ће објаснити ко је опасан лудак и чија поезија једе говна у Србији.

Постоји једно место у бескрајним пронстранствима интернета које се с правом може означити као депонија писане речи, место на које се слива сав шкарт таблоидног новинарства. Ако сте помислили на Блиц или Курир, погрешили сте. Е-ломача, колевка острашћености, примитивизма и мржње, упакована у термин гонзо новинарство.

Петар Луковић, псовач, и Харис Имамовић, квазикритичар, специјализовали су се за најгрубљи медијски линч за чије спровођење бирају средства каквих би се стидели и најцрњи таблоиди. Представљамо вам два случаја:

Први случај

У тексту „Поезија која је појела говно“, који је објављен пре нешто више од месец дана, имали смо прилику да видимо иживљавање Хариса Имамовића над ликом и делом Милене Марковић. Такав бруталан и примитиван напад на нечију поезију открио нам је до које мере сеже „критичарев“ истанчан осећај за глупост, необразованост и поражавајуће неразумевање поезије. Ако му је био потребан новац, могао је само да затражи, ево, организовали бисмо се да му платимо да не пише. А и да не чита.

Милена је одличан уметник и „критика“ као што је Имамовићева (аргументација на нивоу обданишта, непознавање елементарних књижевнотеоријских појмова, једносмерно читање) не може да јој нашкоди. Међутим, највећи проблем представља идеолошко читање поезије Милене Марковић и поистовећивање лирског субјекта и аутора, те долазимо до тога да је Милена „четнички баја“ који „агресивно манифестује своју мржњу“ и да је „трансплантирала себи идеолошка муда Војислава Шешеља“.

Други случај

Други случај подгревања е-ломаче је нешто комплекснији и односи се на хајку коју поменути портал спроводи над сатиричарем Павлом Ћосићем. Од прошлогодишњег апсурдног хапшења због статуса на фејсбуку Луковић је Ћосићу посветио чак пет текстова у којима сатиричара назива нацистом, фашистом, десничарем и поремећеним лудаком.

Уз све то иде и бедан покушај духовитости. Хапшење сатиричара због статуса на фејсбуку је пуцањ у празно, јадан покушај државе да изгледа озбиљно, а медијска хајка која је пропратила цео случај – чисто увлачење Вучићу. Међутим, Луковић одбија да сјаше. Иако се из најновијег текста „Боље бити пијан него неодговоран“ јасно види да Луковић има озбиљних проблема са инспирацијом, није пропустио да налепи још неколико етикета на Ћосића: психопата, идиот, упадљиво глуп. Докле више?

У чему је проблем са е-новинама, осим што постоје?

Иако себе сматрају „критичким, антиратним, антинационалистичким“[1] („Ми имамо принципе који су потпуно у нескладу с новинарством – пре свега, не постоји обективно новинарство, не постоји друга страна, никакве нас чињенице из њиховог профашистичког репертоара не интересују, не допуштамо никакав говор мржње са стране деснице[2]), профашизам који избија из њихових текстова је неоспоран. Као и „Наши“, тако и наша е-ломача саставља своје спискове неподобних у политици, друштву, култури. Луковићево увлачење Вучићу није ништа друго него одобравање цензуре и медијског мрака. Ако нисте сигурни, запитајте се: зашто би неко ко се означава као левичар фанатично бранио човека који је подржавао Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитицу? Амнезија? Шизофренија? Ко је, дакле, себи трансплантирао идеолошка муда Војислава Шешеља?

Хајка коју е-новине спроводе над јавним личностима није само пробијање дна медијске етике. Увреде, етикете, фотографије које узимају без дозволе из приватних архива, позиви на линч – не, то није слободно изражавање мишљења на интернету, није ни критика, то је иживљавање, то је тортура, то је злоупотреба медијског простора за ширење мржње. И неко мора да реагује на то.

(http://napoljusuljudi.blogspot.com/)


[1] wikipedia

[2] http://www.e-novine.com/region/region-bosna/34873-Najbolji-itaoci-svetu.html

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]