Зоран Ђинђић – „највећи син наше демократије“

Да се из једног тоталитаристичког политичког система ипак не може прећи у демократски (тј. антитоталитаристички) политички систем без класичне револуције и грађанског рата, који је пратећа појава свих правих револуција, управо нам ових дана, као и свих година до сада, на још једну годишњицу смрти др Зорана Ђинђића (1952−2003), тадашњег премијера Републике Србије и председника тзв. „Демократске“ странке, потврђују његови страначки дијадоси и епигони.

Да се у свим тоталитаристичко-једноумним политичким системима мора имати непогрешиви Фирер – „највећи син свих наших народа и народности“ – коме се цијела нација клања, а који је наравно под „заштитом лика и дјела“, уверили смо се такође ових дана на промотивно-пропагандним феријама Ђинђићевих страначких наследника о „нашем највећем сину демократије“ – наравно, погодили сте о коме је реч. Међутим, у неким случајевима су се ове ферије претварале у трагикомичне сцене када су нпр. Ђинђићеви омладинци, „ДС - Југенд“, по Брозовој традицији да свет на омладини остаје, покушали пре две године да изведу чак и један рециталски перформанс цитирајући (напамет) пророчанске мисли Великог вође демократске револуције, која је стожер нашег европског пута. За сада остаје да изнајме неког искусног Јову Капичића да их стручно увежба у рецитовању да не би правили и даље Смехотресну олимпијаду пред ТВ камерама и милионским аудиторијумом на YouTube-у.[1]

За ову сезону, тј. за десетогодишњицу од атентата на неприкосновеног Вођу револуције, Политбиро његове странке (која је тренутно у тоталном распаду система) је већ лансирао предлог да се Вођи и „првом демократском премијеру Републике Србије“[2] подигне споменик о државном трошку у природној величини (вероватно позлаћен) који би се поставио на неком видно-прометном месту у главном граду Остатака Србије. Поводом овог предлога неко би могао да има бар две примедбе:

· у свим нормалним демократским земљама постоји или писано или неписано правило да се споменици, називи улица, урбаних насеља, итд. могу давати одређеним особама тек након 50 година од њихове смрти, тј. кад прође колико-толико довољно времена да се хладне главе одреди његова стварна повесна улога, и

· Вероватно би се и сам Зоран Ђинђић противио захтеву свог сопственог Политбироа о постављању споменика, бар док не прође првих 50 година.

У међувремену, док се једнопартијска и једноумна машинерија демонократске постслобоумне Србије не ухода до савршенства Брозовог система, зарад очувања свијетлих демонократских петооктобарских традиција наше Народно-ослободилачке борбе за претварање Србије у Београдски пашалук и лихварску колонију западних финансијских хохштаплера, предлажемо и неколико конкретних и корисних мера за очување тековина демонократског НОБ-а, а зарад издржавања на правој еуропској џади истинске демократије који је поплочао наш најдемократскији син за само три љета премијершиповања напаћеном Србијом након „Балканског касапина“ кога је ухапсио на кварно у току ноћи пљунувши на своју сопствену задату реч од 6. октобра 2000. г. да то неће да ради (сведоци су били генерал Перишић и Војислав Коштуница)[3]:

· Да се др. Зоран Ђинђић од стране Дома Народне скупштине Остатака Републике Србије прогласи за „Нашег највећег сина демократије свих наших народа и народности“,

· Да се од стране исте скупштине изгласа „Закон о заштити лика и дјела др. Зорана Ђинђића“,

· Да се град Ужице преименује у Ђинђићево Ужице, Косовска Митровица у Ђинђићеву Митровицу, а Врбас у Ђинђићев Врбас. У сва ова три Ђинђограда би се главни градски булевари и скверови (на швапском „плацеви“) преименовали у Ђинђо-плацеве и Ђинђо-авеније,

· Да се у свим државним и јавним установама у главним холовима поставе Ђинђо-попрсја, а у свим државним канцеларијама и школско-наобразбених институција обесе урамљени портрети др Зорана Ђинђића (све фабрике су већ распродате странцима и домаћим тајкунима тако да није остала ни једна државна да се поноси портретом и попрсјем великог Вође),

· Да се др Зоран Ђинђић промовише у почасног маршала „Демократске Војске Србије“ – ДВС (то је она војска која је сведена на ниво ватрогасног друштва уз укинуће обавезног служења војног рока),

· Да се дан рођења др Зорана Ђинђића нерадно прославља као државни празник - „Дан демократије“,

· Да се у родном месту др Зорана Ђинђића, Босанском Шамцу, оснује кадровска партијска школа „Demokratie über alles“, а за почасног директора школе именује Јошка Фишер – особни Ђинђићев френд из Франкфурта из књижаре „Карл Маркс“ у коју је Зоран радо свраћао као студент, а у којој је радио Јошка, а чије је искрено пријатељство зацементирано за време демократске НАТО акције „Милосрдни анђео“ из 1999. г.,

· Да се родна кућа др Зорана Ђинђића у Босанском Шамцу реконструише и претвори у „Музеј демократије“,

· Да се посмртни остаци „Нашег највећег сина демократије свих наших народа и народности“ свечано пренесу у новоизграђену маузолеј - „Кућу демократије“ негде на Дедињу (може и тик уз „Кућу цвијећа“)[4] и

· Да се уведе институција „Демократске штафетне палице“ која би се након обиласка читавог Остатка Републике Србије свечано уручила на почасној бини Стадиона ЈНА Приједседнику Остатака Републике Србије.

Надамо се да ће ови конструктивни приједлози некако стићи и до Политбироа „Демократске“ странке и да ће се узети у разматрање на првом редовном засиједању ЦК.

Напомене:

[1] Видео запис са овог перформанса се може погледати овде: https://vimeo.com/21223338.

[2] Тако стоји у поднаслову званичне интернет презентације лика и дјела Др. Зорана Ђинђића, а коју негује Демократска странка уз спонзорску подршку амбасаде Савезне Републике Немачке у Београду (јасно пише на сајту), а под рекламом „Виртуелни музеј Зорана Ђинђића“ (http://www.zorandjindjic.org). Што се тиче избора језика на коме можете уживати у овом виртуелном музеју то су српски, енглески и немачки. Српски језик се на овој интернет страници чита искључиво латиничним графемама обзиром да непостоји ћирилична опција. Ово стога, врло вероватно, а у складу са идеолошко-програмским циљевима Ђинђићеве политике, јер се у „Europu“ не улази са примитивно-заосталом ћирилицом. Иначе, за разлику од Јосипа Броза Тита, са којим Др. Зоран Ђинђић дели музеј (Титов од бетона, Ђинђићев за сада ипак само виртуелни), Зоран је заслужио и фондацију („Фондација др. Зоран Ђинђић“: http://www.fond-djindjic.org/). Сајт ове фондације је искључиво на латиници, а главни делилац стипендија је „немачка привреда“ (како то стоји на насловници).

[3] Овде се може повући још једна паралела између Јозефа Броза Тита и Др. Зорана Ђинђића: Као што ђенерал Михаиловић није ухапсио или ликвидирао Броза у Струганику и Брајићима 1941. г., а то је од њега чак и захтевано од његових потчињених, ни Милошевић није никада нити ухапсио нити ликвидирао Ђинђића док је био на власти, а имао је више од десет година времена. Међутим, Броз је ухапсио и ликвидирао Михаиловића након само годину дана бивствовања на власти (1946. г.) што је и Ђинђић исто урадио са Милошевићем (2001. г.). У Ђинђић-Милошевићевом случају се може повући и паралела са случајем Коџа Милош-Вожд Карађорђе из 1817. г. Ипак, за разлику од Великог Милоша, Ђинђић није подигао никакву цркву Покајницу већ је напротив прекинуо судски процес НАТО агресорима и убицама на Савезну Републику Југославију из 1999. г. који је Милошевић покренуо. Познато је да се величина једне политичке личности, а властодржаца нарочито, огледа у јавном покајању за своје погрешне кораке поготово према својим најљућим противницима. Стога је Милош и заслужио народни епитет „Велики“ за разлику од Зорана који ће заувек остати само Др.

[4] На овај начин би се два прекодринска земљака нашла један поред другог.

[5] Овде је најбитније скренути пажњу на вероватно круцијалну политичку паралелу између Јозефа Броза Тита и Др. Зорана Ђинђића. Наиме, и један и други су користили потпуно исти метод преузимања власти у Београду. Броз је 1944. г. тражио од Лондона да се бомбардује Србија што су Британци и делом Американци и урадили исте године (види: Милослав Самарџић, Крвави Васкрс 1944. Савезничка бомбардовања српских градова, Београд: UNA PRESS, 2011) и тако омогућили Брозу да уз помоћ совјетских тенкова и тешке артиљерије са својим прекодринским партизанима освоји Београд и Србију у октобру исте године. Слично Брозу, и Ђинђић је, али јавно, јасно и гласно у интервјуу израелском листу „Харец“ тражио да НАТО настави са бомбардовањем Србије и Црне Горе, тј. са убијањем њених грађана и масовним рушењем инфраструктуре земаља које му нису биле Отаџбине обзиром да је он рођен у суседној Босни и Херцеговини и то у комунистичкој обитељи – отац му је био официр Брозове ЈНА (родом из села Прекопуце у општини Прокупље). Чињеница је да се на студијама у Немачкој Зоран изјашњавао као „леви анархиста“ што је у суштини и Броз био за време револуционарног преотимања власти у Другом светском рату. Тако је испало да су се два прекодринца нашла на истом задатку спровођења политике својих мецена са запада у суседној Србији коју су свесно избомбардовали да би се домогли власти у њој. Остаје још само да и леже један поред другог. За сада само почивају у истом граду.