Куда иде Србија

"Карго култ" и његови српски поклоници

Штампа
Татјана Марковић   
недеља, 17. март 2013.

Карго култ (енгл. cargo cult), религија авиопоклоника или култ „дарова са неба“, јесте термин којим се назива врста религијског покрета први пут описаног у Меланезији и Новој Гвинеји.

Припадници овог култа верују да је роба (енгл. cargo – терет) произведена на Западу настала уз помоћ духова предака и да меланезијски народ има на њу апсолутно право. Они још сматрају да су бели људи, употребом магијских радњи, преотели власт над тим предметима.

Припадници карго култа примењују ритуале који опонашају поступке белих људи, како би задобили моћ да поседују ове драгоцености.

Чланови култа не разумеју у довољној мери значење појмова науке, технологије, производње, капитала, правних норми, економије и тржишта. Њихово разумевање западног друштва обично је фрагментирано или искривљено. Информације које допиру до њих о тековинама западне културе, тумаче на себи својствен начин, остајући заробљени у домену прелогичког начина мишљења (види: L. Levy-Bruhl ,, Primitivni mentalitet”, Plato, Beograd 1998.)

Појам карго култа неретко се користи за опис аналогних појава у постмодернистичком друштву. Обично се има у виду покушај примене ових или оних методологија, без стварног разумевања логике текућих процеса.

Карго култ је први пут описан у 19. веку. Овај феномен је интензивиран нарочито у периоду Другог светског рата.. Огромна количина терета – робе била је падобранима спуштана на острва Меланезије у време Тихоокеанске кампање савезника против Јапанске империје, што је довело до корените промене у животу острвљана. Производи западне индустрије: храна у конзервама, лекови, одећа, шарене играчке, алатке, оружје и друге корисне и примамљиве ствари, појавили су се у великим количинама на острвима са циљем да се обезбеди сигурност и добар пријем савезничке војске која је овде боравила. Захваљујући оваквим пошиљкама, домороци су били љубазни домаћини и поуздани водичи америчким десантним снагама. На крају рата војне ваздушне базе су биле напуштене, а роба – карго више није пристизала.

Да би поново добијали робу: призвали падобране који падају са неба са драгоценим даровима, авионе који слећу или теретне бродове крцате потрбштинама, острвљани су ритуално имитирали понашање војника, морнара и пилота. Правили су дрвене имитације пилотских слушалица и куле од бамбуса - налик на виђене контролно-диспечерске пунктове. Имитирали су сигнале посада авијације на импровизованим авионским пистама и марширали стројевим кораком. Палили су ватре да би осветлили ,,аеродром'' и тетовирали тела симболима налик на ознаке америчке војске. Свој матерњи језик су „обогатили“ великим бројем искривљених енглеских речи којима нису знали значење, а које су декламовали у низу, као мантру. Приврженици култа су веровали да странци имају особиту везу са својим прецима, који су били повлаштени духови, јер могу да створе карго богатства.

На крају су, у очекивању повратка „божанских авиона“ са драгоценим теретом, потпуно напуштали своја пређашња религијска убеђења, која су важила до почетка рата, и постајали ватрени поклоници нове религије поклоњења аеродромима и авионима. Забележено је да су многи припадници племена умрли од глади док су пасивно чекали да им храна буквално падне са неба.

Термин карго култ је постао широко популаран захваљујући предавању физичара Ричарда Фејнмана (Richard Phillips Feynman, 1918-1988) одржаног на Калифорнијском технолошком институту под називом „Наука авиопоклоника“. Ово предавање је постало толико омиљено да је ушло у саджај књиге ,,Ви се, наравно, шалите, мистер Фејнман'' (,,Surely You're Joking, Mr. Feynman!'': Adventures of a Curious Character, Richard Feynman, Ralph Leighton (contributor), Edward Hutchings (editor), 1985, W W Norton).

У свом предавању Фејнман је приметио да авиопоклоници праве све: од аеродрома до „слушалица са антенама“ од бамбуса, али једино што авиони „не раде“.

Фејнман је подсмешљиво тврдио да неки научници често спроводе истраживања која имају све атрибуте савремене науке, али у стварности представљају само псеудонауку, која је недостојна озбиљног разматрања.

Појам карго култа погодан је за опис аналогних појава у савременој култури. Друштва у транзицији, запљуснута новим моделом мишљења и понашања, као и мноштвом научних информација и достигнућа, чија доследна примена подразумева награду у виду увећања капитала, нису способна да прецизно прихвате савремену логику, тј. узрочно- последични начин размишљања. Стога се задовољавају импровизацијом или тзв. „козметичким решењима“, која су њиховом менталитету (стању свести) једино доступна.

Пример који је као анегдота већ обишао свет је: када предузеће ствара програм сертификације ISO 9001, то често не подразумева било какве измене у технолошком процесу, али је чињеница да већ сам сертификат утиче на вредност имовине предузећа. Потенцијални купци неретко не сагледавају право стање ствари, већ се задовољавају само формалним постојањем ISO 9001, и спремно плаћају увећану цену предузећа. Алегоријски, купили су авион од бамбуса који не функционише, али га и даље зову – авионом и чекају да полети!

У данашње време сведоци смо појаве да српски академици, дипломате, министри, руководиоци значајних државних предузећа, као и политичких партија не поседују академско образовање. Такође се на веома важним функцијама државног апарата налазе млади људи, без животног и радног искуства, којима је то прво радно место у каријери. Сматра се да је њихова натурална луцидност довољна сама по себи, јер су потекли са изворишта – из масе. До сада је била пракса да свака партија на власти фаворизује своју дежурну, режимску естрадну звезду (певачицу), писца или сликара (вајара), који, опет некако по правилу, припадају категорији натуршчика. Побројане треба сматрати новом српском елитом постмодерне, проистеклом, након многих устанака и револуција, из трећег сталежа. Стога је њихово умовање, морал и учинак само слика вековне неукости и историјског неискуства читавог једног сталежа без памћења који је данас апсолутно доминантан у друштву. Непогрешивост трећег сталежа је постао аксиом српског друштва, чије су последице деловања катастрофалне и од којих не постоји ефикасан начин одбране, а свака критика истог се сматра светогрђем.

Логична последица је да данас имамо импровизације у свим сферама: сетите се само свакодневног изгласавања великог броја закона, амандмана и уредби, срочених по угледу на исте у ЕУ, који се у пракси не спроводе.

Што се тиче инфраструктуре, већ је одавно познат проблем да је она изузетно слабо развијена у Србији. Србија је једна од ретких земаља у транзицији која није улагала ни у нову ни у одржавање постојеће инфраструктуре. Негативан утицај слабе инфраструктуре на развој је познат већ вековима и чудно је да Србија већ двадесет година нема реализованих озбиљнијих инфраструктурних инвестиција. То је последица економске политике која је чинила уноснијим инвестирање у објекте који не стварају доходак (пословне и спортске објекте, тржне центре, стамбене зграде, мостове, црквене објекте итд).

Типичан пример карго култа је скорашњи предлог за децентрализацију Србије које покушава да спроведе у дело новооснована партија Уједињени региони Србије. Овај дилентатизам је тако далеко одмакао да је морао да се умеша и сам стални представник ММФ –а у Србији Богдан Лисоволик. Он је покушао да објасни да колико год се УРС трудио да невешто имитира моделе уређења на Западу, ту ипак нешто битно недостаје. Пошто је господин Лисоволик, као човек са искуством, очито проценио да не би имало смисла да српским политичарима објашњава суштину карго култа, употребио је мање компликовану аналогију:

„Уосталом, размишљајте о свему овоме као о фудбалској утакмици. Скупштина је поставила Фискални савет за судију како би политичари поштовали нова фискална правила. Фискални савет је предлогу УРС-а дао црвени картон. Прави одговор УРС-а био би да се врати са бољим предлогом који Фискални савет може да оцени задовољавајуће.''[1]*

У суштини, српска псеудоелита никако да разуме узрочност, па као и домородачки врачеви упорно прави авионе од трске очекујући да они полете. Незгодно је само то, што смо сви ми који зависимо од ове псеудоелите већ увелико на умору у сваком смислу речи.

Пример примене карго култа у масовној култури је симпатични филм „Побеснели Макс 3“ са шармантним и плавооким Мел Гипсоном у главној улози. У овом филму деца очекују повратак капетана Вокера, који треба да поправи авион и да их врати у цивилизацију.


 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]