Куда иде Србија | |
И након хапшења Младића неће престати понижење и условљавање Србије |
![]() |
среда, 01. јун 2011. | |
Ова пропагандистичка и идеолошка мантра образована је пре две деценије у западним медијима, али подржана и додатно оснажена и развијана у нашем непосредном суседству, у државама насталим након разбијања федералне Југославије. Тон који су су одмах након објављивања вести о хапшењу Ратка Младића дали ЦЦН и ББЦ дословно су и веома приљежно пратиле перјанице нашег независног новинарства, либерално-грађански оријентисани политичари и објективни интелектуалци. Упозорење Жарка Требјешанина садржано у његовом ставу да „не мислим да је требало оцрнити Младића, направити од њега психопату, садисту, људско чудовиште, демонско биће. Напротив, требало га је приказивати уравнотежено, какав јесте, са свим људским и професионалним манама и врлинама. Уместо што су се у медијима испредали митови и легенде, о надљудским, готово божанским способностима и војничким вештинама ратног вође босанских Срба, требало је поставити његов лик у реални, људски оквир. Одати му признање за оно што је учинио добро у одбрани српског народа, али и повући границу тамо где вођење рата прелази у злочин.“ Али уравнотежен приступ и није требало очекивати од оних који сматрају да су Срби једини и искључиви кривци и подстрекачи за избијање грађанског рата у Југославији приписујући им отворено колективну кривицу, не политичку одговорност о којој говори Карл Јасперс, а при томе свако подсећање на велике жртве српског народа проглашавају за недопустиву релативизацију.
Шта смо могли видети и прочитати у нашој јавности покушаћу да илуструјем са низом најупечатљивијих примера. У уводнику Блица уредник овог листа егзалтирано говори о најбољој вести од петог октобра 2000 године. „Задрти комунистички пуковник из Крајине, лажни родољуб и сребренички касапин коначно је у затвору и грађани Србије нису више таоци Комадића, Дабића... њихових јатака у мантијама, професорским одорама и симпатизерима из ксенофобичних странака. Правда за родбину жртава, што је најважније овим делимично задовољена.“ За Биљану Србљановић је Ратко Младић зликовац са погледом крволока, бедник, криминалац. Небојша Спаић, главни уредник НИН-а, не жели да пропусти овако добру прилику за безрезервно истицање своје оданости објективном суочавању са прошлошћу. У специјалном издању овог недељника „Време за Казну“ он заказује сусрет са злочином: „Овим поводом чека нас пре свега да се суочимо са страхотама самог злочина. Младић је доказано руководио убијањем хиљада и хиљада људи. Ако би се узео званични број, преко осам хиљада, кад би се њихова тела нанизала дужином, једно по једно, било би то четрнаест километара побијене деце, стараца и заробљеника. И не заваравајте се, рађено је то у наше име – Као да би било у реду што је направљен тај километарски низ масакрираних, само да нема тих лоших последица по нас. Какво смо, на крају крајева ми то друштво у коме је могуће да се такав злочинац крије више од деценију и по. Хапшење овог неугледног деде који толико подсећа на нацистичке злочинце испоручиване правди у дубокој старости“. Чедомир Јовановић је у свом политичком реаговању већ наговестио преиспитивање статуса и постојања Републике Српске јер је она у том идеолошкоком кључу геноцидна шумска творевина која мора нестати. Медији у Федерацији БИХ такође доносе коментаре попут „ухапшен сребренички кољач“ и „сребренички крвник“. Премијер Турске Ердоган позвао је Хашки суд да одмах казни свирепог убицу Ратка Младића, ратног комаданта војске РС. У страним медијима је Ратко Младић упоређиван са Садамом Хусеином, Бин Ладеном и Ајхманом.
У овом духу су и речи сарајевског песника Марка Вешовића. „Са Србима нема зезања: то је озбиљан народ. Како неће бит озбиљан кад је досад претрпио шест геноцида, а ако не верујте мени, ево вам уџбеник из којег већ дванаест нараштаја срБске деце уче историју и ђе фино пише: шест комада! Зато се у Срба знају правила игре, а Комадић је веровао да их може кршити некажњено: замисли молиом те, издавати се за инсана хиротронисаног за Врховног кољаша Бошњака који је у том шпорту постигао свјетски запажене резултате са којим се само Ђоковићеви могу мерити: што је потоњи постигао рекетом, први је остварио „ножем, жицом и Сребреницом“ мада је тај срБски хаику мени остао загонетан. Милорад Комадић је багра у којој види Обилића фашизирана Србија, а то је вероватно њена половина, али Комадић је и чудовиште које прави историју, једно од највећих чудовишта која су Срби приложили свету, а једино ти остаје да му кажеш: јеби си матер.“ Данашња суманост Срба коју Е-новине блиставо приказују често ми призива у памет Његошеве стихове „“Крв је људска рана наопака на нос вам је почела скакати“.
Гордана Суша је у свом редовном коментару навела да је Србија прогутала највећу жабу тако да су лицемерне патриоте које су и после минулих ратова наставиле да живе са убицом у себи. „Баш ме брига да ли је тајминг овог хапшења добар или није, да ли је са можданим ударом и слабо покретном руком радио на грађевини, да ли су га довели или одвели из Лазарева. А тада ће и са више самопоуздања грађани Србије моћи да говоре о части и достојанству и допринесу не само људској врсти, како вели Арентова већ и структуру људскости који је годинама таворио у прошлости“. У свом познатом идеолошком кључу огласио се и неизбежни Жарко Кораћ. „Он је био егзекутор туђих политичких идеја, јер је у интелектуалном и образовном смислу свавкако није способан да спроводи сопствену политику. Он је био сурови егзекутор политичких идеја које су створене у не тако малом кругу националистичке интелигенције у Београду. Волео бих да грађани Србије схвате да суђење Ратку Младићу није само суђење њему, него творцима политике који су се временом рехабилилитовали, и даље су у медијима, и даље дају моралне придике људима у Србији и понашају се као да ништа није било. Они би заправо, требало да седе поред Младића.“ У реаговањима се најчешће може чути да је Ратко Младић оптужен за геноцид у Сребреници као највећии ратни злочин у Европи после Другог светског рата. При томе се тежи томе да се на одређени начин изједначи геноцид почињен у Јасеновцу са масакром почињеним у Сребреници и на тај начин се у потпуно другачијем кључу тумачи геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској. Џефри Робертсон, бивши судија УН за ратне злочине, у тексту објављеном у Политици – преузет из Индепендента – најјасније је изнео суштину једностраног приступа непосредним последицама хапшења Ратка Младића. „Што се Србије тиче, она мора још да се искупљује пре него што осигура чланство у ЕУ. Карл Јасперс је истакао да немачки народ није сносио колективну кривицу због Хитлера, али је сносио колективну политичку одговорност. Тако остаје дужност Владе Србије не само да брзо пошаље Младића у Хаг, већ да пронађу и правно гони оне који су га штитили. Опште је поизнато да је Црква пружала уточиште хашким бегунцима у манастирима и да има дубоку везу са убилачким аспектима српског национализма. Он ће се сада појавити у Хашком суду као умањена и демистификована личност – нечовечни серијски убица а не херој.“
Једино Срби морају да се и даље искупљују, трпе понижавања и деградацију а да при томе је јасно и да ће након хапшења Ратка Младића неће престати условљавања и даља понижавања. Сада се већ отворено најављује да ће даљи услов наставка процеса европских интеграција бити развој добросуседских односа са Косовом – у ствари захтев за признавање независности Косова. Отвара се и све снажније питање приступања НАТО пакту као једног од услова за приступање Европској унији. Догађаји око хапшења Ратка Младића јасно су показали сву немоћ анахроног српског национализма који је остао везан за превазиђене историјске узоре и околности. Испољила се очита истрошеност једног националног концепта, немоћ да се на модеран и савремени начин артикулишу и бране интереси српског народа, његове традиције и идентитет. У овим данима као да су изнова оживели Стеријини „Родољупци“, доводећи своје постојање до политичке фарсе и идеолошке инструментализације која више нема нема никакву озбиљну политичку и идеолошку снагу. Једна епоха је завршена, предстоје нам нова политичка, социјална и историјска искушења, тим више је неопходно да наше суочавање са прошлошћу које у Србији већ траје, уз велике отпоре и недоумице, отвори простор за рационално и просвећено разумевање наше историје, националног интереса и идентитета, али и времена у коме данас живимо. |