Косово и Метохија

Патриотски(ји) инсајдер

Штампа
Александар Б. Ђикић   
понедељак, 29. октобар 2012.

Радио КФОР је мало слушана, али врло технички моћна радио станица, која  на Косову има функцију добошара окупационих снага. Знате оно: „Даје се на знање, господин Шицер је наредио...“. Само што Шицера нема већ 70 година, али га данас достојно представљају мулти-култи а у суштини америчко-немачке окупационе снаге. Елем, та радио станица има занимљив програм као и све станице по систему „дозволите да се обратимо“ , занимљив колико и звук двотактног мотора.

„Бисери“ овог радија су саопштења образовног карактера. Парафразираћу само неке: „КФОР је дошао да вам донесе слободу“, „Док смо ми ту не сме нико да вас бије“, па чак има ту и савета деци како треба да поштују „ослободиоца“: „Децо само се ви јавите чики у тенку, ако вас неко дира, а он ће „да вам да бону“ и сл. Међутим од скора се врти један џингл, који нимало није безазлен. У њему се саветује грађанима да користе само званичне прелазе јер је то најсигурније. Овоме се нема шта одузети ни додати, и то је у реду. Сигурно да сви то желе. Међутим други део саопштења је прилично узнемирујући, а у њему се каже: „Ако користите незваничне (читај, алтернативне) прелазе, ризикујете да вас патрола замени са некиме ко се иначе бави криминалом, па тако ризикујете вишемесечни затвор и глобу у хиљадама евра“. Ако мене патрола замени са некиме, најнормалније је да ми се извини, и да ме остави на миру. Откуд сад затвор и глоба? Ево одговора:

Замислите ситуацију да вас патрола америчког КФОРА „замени“ са некиме „ко се иначе бави криминалом“. Американци су опште познати по правилном расуђивању. Ко је гледао неки амерички ТВ квиз налетео је сигурно на „генијалце“ попут оне даме која на питање, „које је европске земље Будимпешта главни град“?  Одговара са: „Рекла бих да је то Париз, али пошто Париз није у Европи, сигурно је нека друга земља“. Е из таквог миљеа долазе момци који вас могу „заменити“ са неким „ко се бави криминалом“  ако им се тако нареди. Након што вас „замене“ спроводе вас на пример у Приштину. Тамо утврде да ви нисте тај за којим они, као трагају, и слободни сте, јер према КФОР-у нисте учинили ништа страшно. Слободни сте, али само неколико минута, јер одмах ступа на сцену суд тзв. Републике Косова. 

По члану 114 Кривичног закона Косова, ви сте учинили кривично дело илегалног прелаза државне границе, за шта вам је запрећена казна од 2 године затвора. И не треба живети у илузији, судија ће вас за тако нешто са особитим задовољством осудити. У овој ситуацији, КФОР би представљао само логистику владе у Приштини, пошто она нема инструменте да контролише административну линију. На овај начин КФОР је само рентирано средство принуде, односно оружана формација Велике Албаније.

Неко ће можда рећи да се то до сада није дешавало, па зашто би од сада? Зато што је то реално, а до сада све што је било реално, а на штету Срба, било је спроведено. Подсетимо се само неколико примера.

Десетине Срба је до данас на сличан начин било хапшено широм Метохије и Косова под оптужбом за ратни злочин. И то је врло просто: заустави вас патрола полиције, на пример у Вучитрну или Подујеву, и саопшти вам да вас приводи јер сте осумњичени да сте починили ратни злочин. Онда вам одмах судија одреди притвор од 30 дана и пошаље вас на пример у гњилански затвор. Ви проведете тих незаборавних 30 дана и 30 ноћи у затвору. Онда се установи да нема доказа па вас пусте. Пуј пике не важи! За тих 30 дана вам се живот огади, као и члановима ваше породице. За такву тортуру вам исплате законско обештећење од 7 евра по затворском дану, и ви са 210 евра у џепу, измалтретирани идете кући у загрљај уплаканој породици. Не постоји никакав механизам који би вас, ако не баш заштитио, онда барем на пристојан начин материјално обештетио, што би навело и ЕУЛЕКС и тамошње власти да боље поразмисле када хапсе невине Србе. Овако, за цену једног мало бољег телефона, добро измалтретирају једну српску породицу, а многе друге застраше. Овиме се отвара широко поље за институционално правно насиље над Србима. Прави зицер.

Далеко драстичнији пример злоупотребе права бележимо код случаја стрељања Панта Дакића и Ивана Јововића, те тешког рањавања још четворо деце из Гораждевца. Овде се догодио правни преседан који би заслуживао да постане предмет проучавања стручне јавности. Наиме, ЕУЛЕКС тужилац из Словеније Аленка Сагмајстер Ранцигер, је у фебруару 2011, дакле 7,5 година након масакра, обавестила родбину пострадалих да су повучене кривичне пријаве против Н.Н. лица за почињено кривично дело. То је незапамћен преседан.

Да имамо национално свесну стручну јавност, ова одлука словеначког ЕУЛЕКС судије би се морала растурити у парампарчад код међународних правних институција. Наиме, како је могуће укинути кривичну пријаву против Н.Н. лица, а да истовремено нема никаквих нових резултата истраге? То је апсурд. Укидање кривичне пријаве против Н.Н. лица би било могуће само ако би се доказало да су деца пуцала сама на себе. Могуће је евентуално привремено обуставити потрагу за Н.Н. лицем, али и за то се морају навести ваљани разлози. Али повући кривичну пријаву против лица (макар оно било и Н.Н.) које је стрељало децу је ругање праву, правди и хуманости. Штавише тужилац Аленка Ранцигер је безобразно препоручила породицама настрадалих да могу сами наставити гоњење!? Након свега, има ли места чуђењу?

А шта коначно рећи о правном насиљу над приватном имовином Срба коју су Шиптари 1999. узурпирали и сербез је користе безмало деценију и по. А ради се о хиљадама стамбених и привредних објеката, десетинама хиљада хектара ораница и шума... Је ли то европски стандард или правно насиље? Ако је ово прво, у реду, ту немамо алтернативу, али ако је ово друго, предузима ли ико ишта?

Или, шта рећи о имовини и верским објектима СПЦ. Најновија иницијатива, наводно локалних власти у Приштини, да се сруши или приведе другој намени (а највероватније у музеј страдања Шиптара),  храм Христа Спаса,  је типичан пример. Не смета етничко чишћење града, али смета храм – сведок етничког чишћења.  То је не само правно и етничко, већ и насиље са елементима верског.

Шта рећи о државној имовини, која се черупа и развлачи на све стране. Било би занимљиво видети каква је правна утемљеност те пљачке. Можда држава нема представнике који ће на прави начин дићи глас у заштиту њене имовине, али да јој је имовина опљачкана те као таква приватизована, то је евидентно. Последњих недеља се велика прашина у медијима дигла око, наводног, пљачкања државе, али се све завршава негде на нивоу исплата пензија пензионерима, што је ојадило буџет Косова. О овом драстичном, билионском пљачкању државне имовине – ни слова, ни са које стране. Представници наше државе би морали имати некакав став о томе.

Те представнике наше државе ће ускоро посетити две најмоћније жене западног света: Кетрин Ештон и Хилари Клинтон. Посета ће бити притисак за финално и формално признавање капитулације. Није јасно шта то смета нашим представницима да од њих јавно затраже одговор-тумачење  барем за ових неколико еклатантних примера правног насиља над Србима, над њиховом државом и црквом. Па да нас након тога обавесте какве су одговоре добили, ако икакве одговоре уопште и добију.

Ако се већ та посета организује симболично уочи Ноћи вештица, шта нас спречава да покажемо да на раменима, испод шупље бундеве имамо још понешто?    

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]