Коментар дана

Жан Клод Јункер као нова јабука немачко-британског раздора

Штампа
Младен Ђорђевић   
четвртак, 19. јун 2014.

У сенци кризе у Украјини, Европску унију очекује избор председника Европске комисије, што је постала толико врућа тема да се стиче утисак да је то питање живота и смрти саме Уније. Судећи по узбуни која је завладала у појединим европским престоницама, ЕУ одавно није била толико "разбијена" у идејном смислу, а кроз избор председника комисије се преламају проблеми који раздиру ЕУ и дрмају њене темеље, док све више расте јаз између бриселске бирократије и обичних грађана.

Најављени као кључни корак ка јачању европског јединства, избори за Европски парламент одржани од 22. до 25. маја имали су велики значај јер су, захваљујући Лисабонском уговору, европски парламентарци први пут добили важну улогу у избору Европске комисије, која фактички постаје влада ЕУ. Председник је Лисабонским уговором ЕК добио широка овлашћења, а после победе на мајским изборима странке десног центра уједињене у блок Европске народне партије (ЕПП) истакле су бившег премијера Луксембурга Жан Клод Јункера за свог кандидата.

Именовање Јункера изазвало је, међутим, велике отпоре, због његове намере да у наредних пет година ради на јачој федерализацији ЕУ, што је утицало да му у почетку чак ни немачка канцеларка Ангела Меркел не да безрезервну подршку. Меркел је чак истакла да би избор, без претходног договора о пуномоћима, био упоредив са објавом рата Берлину и запретила немачким ветом. Избору су се отворено успротивиле Шведска и Мађарска, уз резерве Италије, Холандије и Француске.

Најоштрија је била реакција британског премијера Дејвида Камерона, који је свим силама кренуо да осујети избор бившег луксембуршког премијера, који је и један од архитеката увођења заједничке европске валуте.

Избор еврофедералисте не одговара Лондону, коме 2017. предстоји референдум на коме ће Британци одлучивати о останку у Унији. Британски премијер је стога запретио да је спреман да одмах распише референдум о изласку Британије из ЕУ. Он је јасно ставио до знања да је Јункер за њега неприхватљив кандидат и најавио да ће „учинити све“ да он не буде изабран. У беспоштедној кампањи, у британским таблоидима је чак објављено да је Јункеров отац 1941. регрутован у немачку војску, док су разљућени немачки политичари од канцеларке тражили да не попусти Камероновим уценама. То је Јункеру обезбедило снажнију подршку Ангеле Меркел, али зато сада несугласице и оштри тонови између Лондона и Берлина све јаче одзвањају унутар Уније, која је пет година од Лисабонског споразума у економској и структурној кризи, док расту националистичка, ултраконзервативна и евроскептична расположења.

Одлука о избору председника ЕК биће донета на самиту ЕУ 27. јуна, али већ је јасно да је Јункерова кандидатура, уместо доказивања новог јединства и легитимитета ЕУ, потребног после узлета евроскептичних и десних снага на изборима за ЕП, показала унутрашње нејединство, док је уместо контрааргумента Брисел евроскептицима дао у руке нову "муницију" за нападе на Унију.

Идеја да грађани ЕУ преко директно изабраних представника имају важан утицај на избор ЕК, представљена је као својеврсна „демократска еволуција ЕУ“, али пракса много више оправдава став да се у Бриселу учвршћује бирократско чудовиште чија конструкција постаје све компликованија и гломазнија, и упркос прокламованој жељи, све даља од обичног грађанина. Систем "евроинтеграција" постао је пројекат којим се бави искључиво бирократска елита, о чијој кризи легитимитета довољно сведочи колико успех евроскептика, толико и мала излазност на протеклим изборима. Сам Жан Клод Јункер представља одличну слику отуђеног Брисела – особа која не спада међу омиљене политичаре због мањка харизме, склоности закулисним бирократским играма и залагања за оштре мере штедње.

Жеља британског премијера Дејвида Камерона да спречи да Јункер постане нови председник Европске комисије минулих дана постаје међутим све теже остварива. Најпре су лидери водећих политичких групација у Европском парламенту саопштили својеврсни ултиматум председнику Европског савета Херману ван Ромпеју, који води консултације око избора председника ЕК, да недвосмислено желе да Јункер замени Жозеа Мануела Бароза и да ће ако се изабере „друга опција, доћи до институционалне кризе”. Овом захтеву се придружила и групација социјалиста и демократа у ЕП, чији је кандидат био Мартин Шулц, немачки социјалдемократа и одлазећи председник ЕП, што Јункеров избор чини све извеснији.

Ипак, тек треба видети како ће се Јункер носити са Камероном, Орбаном осталим противницима јачања ЕУ, док сам у исто време нема потребан легитимитет. Идеја да су га заправо изабрали грађани, како се то у Бриселу тврди, прилично је бесмислена, јер већина Европљана није гласала на изборима, излазност је бележила пад у већини држава чланица, а Јункер се нигде није ни појавио на гласачком листићу. Чак и у Немачкој, где се за овакав концепт избора највише залажу, јесте само 15 одсто гласача знало да је Јункер кандидат.

ЕУ настоји да игра велику улогу на светској политичкој сцени, али њени напори често завршавају промашајима, што се добро види на примеру њене политике према кризи у Украјини, која све више иде на штету саме ЕУ. Аналитичари стога процењују да је пре две деценије политички значај појединих земаља Европе, попут Немачке, Француске, Велике Британије и Италије, био већи него што је данас значај читаве "уједињене Европе". С обзиром на кризу коју изазива питање Јункеровог избора, тешко је очекивати да ће нова гарнитура евробирократа нешто променити, већ је вероватније да ће она Унију одвести у поновни и све чвршћи загрљај САД.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]