Коментар дана | |
Шта после нагодбе Додик-Ештон ? |
![]() |
субота, 14. мај 2011. | |
Данас је тешко наћи удружење жртава међу Србима, Бошњацима и Хрватима које је задовољно динамиком рада Суда и Тужилаштва БиХ на предметима ратних злочина: они су и израчунали да, досадашњим темпом рада, ти предмети неће бити решени ни у наредних 150 година. Породице српских жртава у Тузли обележавају 19-ту годишњицу од масакра припадника ЈНА на Брчанској малти, знајући да нико није кажњен за злочине, пошто је једина оптужница у тамошњем кантоналном суду одбачена. Да је злочина било и у Добровољачкој улици у Сарајеву потврдили су чак и Јован Дивјак и Зоран Чегар, али за те злочине нико није ни оптужен. Још је у Хашком трибуналу утврђено да је злочина било и над Србима на подручју Сребренице, али овде још нико није кажњен, сем једног чувара у логору „Штала“ у Церској. Можемо тако до унедоглед набрајати некажњене злочине над Србима, Бошњацима и Хрватима, чије процесуирање Тужилаштво БиХ отеже или споро препушта окружним и кантоналним тужилаштвима, мада тамо има и оних који знају да раде. Тако, на пример, према оценама ОЕБС-а, Окружно тужилаштво у Бањалуци, сада спада међу најефикаснија, упорно гонећи починиоце злочина и над Србима и над несрбима. Зато, био би ред да тамошњим и осталим тужиоцима на нижим нивоима обећана комисија за реформу правосуђа пружи прилику да уради оно што Тужилаштво БиХ не може, неће или не стиже, а да то тужилаштво, после осам месеци, коначно подигне оптужницу против неког од најодговорнијих за ратне злочине, на све три стране, јер је то усвојило као основну намену. А на политичарима би био ред да ојачају капацитете за рад на предметима ратних злочина и на нижим нивоима, када већ тврде да брину о жртвама, уместо што, рецимо, бошњачки политичари сада поново истичу политичке захтеве за формирање Врховног суда БиХ. Напокон, захтеви попут тог, као и низ ранијих захтева да се у Устав БиХ „упишу“ надлежности и институције за које српски политичари тврде да су их под претњама високих представника сасвим неуставно изгласавали - нису нови и ништа мање неће компликовати политичку ситуацију ни убудуће, без обзира што ни о томе, како каже Додик, референдум у Српској сада није неопходан. О тим захтевима није било сагласности Срба, Хрвата и Бошњака ни у Бутмиру, а ни у Берлину, а како ће те и неке нове захтеве Брисел формулисати како БиХ буде одмицала на такозваном европском путу - сасвим је нејасно. Тако сада само можемо да нагађамо хоће ли о такозваној функционалности институција просуђивати од случаја до случаја, како пре неки дан рече Ренцо Давиди, или ће, пак, Кетрин Ештон и Мирослав Лајчак направити неки озбиљан стратешки план за „бриселску“ фазу - што је фраза коју слушамо последњих десетак година. Ако би се та нова „бриселска“ БиХ могла створити без растурања дејтонске БиХ, онда би се можда и могло говорити да ова земља има “европску будућност”. У супротном, чини ми се да крах бриселске политике у дејтонској БиХ неће бити предалеко. Односно, окончаће се као досадашња демократура ОХР-а, која је, поготово сада у својој завршној фази, уместо да допринесе политичком споразумевању Срба, Бошњака и Хрвата - унаказила овдашње ионако крхке демократске процесе. |