Коментар дана

Расизам и сатанизација Срба као стална инспирација западних политичара, новинара и дипломата

Штампа
Војислав М. Станојчић   
среда, 17. јун 2015.

Данас се широм света сматра за расизам кад се увредљиво или само с омаловажавањем говори о црнцима, Азијатима, Арапима, Јеврејима или муслиманима и хомосексуалцима, и свака – чак и безазлена примедба или критика – може да подстакне осуде за то увек будне и осетљиве јавности или бар њених најистакнутијих чланова.

С друге стране, таква ограничења и слични обзири не важе и кад се у западним земљама говори о српском народу, пошто је он у том делу света постао синоним за сва могућа зла, а терминологија која се употребљавала и употребљава за њега има за циљ да сатанизује Србе и – разуме се - оправда терористичке нападе чланица НАТО на Србију и Црну Гору и све могуће последице тога злочина...

У том циљу је, рецимо, амерички државни секретар Лоренс Иглебергер говорио како Срби нису много паметни, амерички писац, глумац и политички коментатор Мортон Кондракс за њих је употребљавао назив “копилад”, Ричард Холбрук је користио израз “злочиначке ништарије”, док је садашњи потпредседник САД, Џозеф Бајден и недавни несуђени домаћин нашег премијера, својевремено искористио ЦНН да обавести свет како су Срби “заостали, неуки и изопачени”.

Овакви ставови, јавно изречени, као што се и могло очекивати, нису изазвали никакво реаговање разноразних светских организација и појединаца задужених за толеранцију и разумевање међу народима. “Судије” нису ауторима “свирале” чак ни прекршај, а камоли да су им показале жути или црвени картон.

Уосталом, ако се зађе мало у прошлост пронаћи ће се - а у вези са овако лошим оценама српског народа - веома занимљиво размишљање енглеског књижевника Лоренса Дарела (1912-1990), чије је најпознатије дело Александријски квартет. Лоренс Дарел био је средином прошлог века аташе за штампу амбасаде Велике Британије у Београду.

Пре неколико година издавачка кућа “Градац” објавила је избор из Дарелових писама и есеја, Дух места. Из писама пријатељима која су објављена у овој књизи видљиво је ауторово нерасположење према средини у којој се задржао краће време. “Ово је упарложена и грозна полицијска држава,” пише он.” ...Имаћемо пријатно задовољство да овом тупавом народу помажемо и охрабрујемо га у настојањима да сруши своју идеолошку Палату уживања... После ове прљаве и влажне престонице (Београда) и њених глупавих житеља, Сарајево је било празник за очи... Ова земља ми је дојадила својом утопијском садашњошћу (40% деце болује од туберкулозе) и још светлије будућности коју нам свима обећава. Не видим како ћемо моћи да избегнемо рат у следећих неколико година... Ово место као да је хиљадама миља далеко од Медитерана. Равно, са свих страна заробљено копном, настањено свињама, које је немогуће разликовати од Срба и обратно...”

Није познато да ли и данашњи амерички амерички амбасадор у Београду у потпуности дели мишљење некадашњег аташеа за штампу амбасаде Велике Британије, али нема сумње да се и он бави проучавањем менталног здравља српског народа.

Пре неколико седмица он је обелоданио своја психијатријска запажања и неувијено саопштио своју бесплатну дијагнозу за српски народ. “Срби су помало шизоифренични”, каже господин Кирби, "срце вас вуче ка истоку, али глава вас усмерава ка западу”. Занимљиво је (или можда и није?), да ова изјава самозваног психијатра Стејт департмента није изазвала ни најмање реаговање нашег државног врха. Као да је нико није чуо.

Ни председник Републике, ни сви министри у Влади, па ни свемоћни и свугде присутни премијер нису у њој видели ништа необично ни увредљиво по српски народ. Стога у њој и нису запазили више него довољан разлог да се г. Кирби означи као “персона нон грата”, после чега би он, по уобичајеном реду ствари, отишао у опроштајну посету код Томислава Николића, а Стејт департмент послао у Београд новог амбасадора.

Но, како се то није догодило, г. Кирби је и данас становник нашег главног града и може се са сигурношћу претпоставити да он наставља да проучава ментално здравље српског народа, а које процењује на основу спремности његових државника да покорно и без роптања испуњавају све што од њих затражи Вашингтон.

За разлику од г. Кирбија, Лоренс Дарел је своје мишљење о Србима и Београђанима оставио у писмима које је слао пријатељима, док је амерички амбасадор изрекао јавну увреду српском народу. То само показује колико се времена мењају, па са њима и начин понашања представника моћних земаља према властима и грађанима слабих и малих држава.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]