Коментар дана | |
Киргизија и судбина "обојених револуција" |
![]() |
уторак, 13. април 2010. | |
„Револуција лала“ је истовремено најупечатљивија и најнеугледнија од „обојених револуција“. У њен успех се сумњало од самог почетка, па је медијска и логистичка подршка са запада била неупоредиво блажа и суздржанија од нашироко развиканих и слављених „револуција“ у Украјини и Грузији (или Србији). Револуција у Бишкеку као да је представљала далеки ехо догађаја у Грузији и Украјини, где је само народна еуфорија и незадовољство било довољно да издејствује промене, док су западни медији из тих догађаја просто покушали да извуку неки идеолошки или пропагандни „поен“. Истовремено, „право лице“ ових револуција, успешно прикривано националним заоштравањем у Украјини, односно политичким репресалијама и ратом у Грузији, нигде се није тако јасно показало као у Киргизији. „Транзиција“ се показала као најобичније разграбљивање природних и привредних ресурса међу људима који представљају родбину и пријатеље председника Бакијева, „демократија“ као бесконачно изигравање уставног и правног поретка како би се људима на власти обезбедило још више власти, а „реформе“ као празна прича, што за народ, што за „стране партнере“ са којима се потписују „повољни уговори“ од којих новац углавном иде у џепове сарадника власти, тј. председника лично. Законске манипулације, фалсификовање политичких процеса, инструментализација парламента, гомилање личног ауторитета појединачних политичара, насиље над грађанима, криминализација друштва, све већи значај ванполитичких појмова као што су „сродство“, „кумство“ и „пријатељство“, оснивање нових партија ради узурпације власти, све су то догађаји који су итекако познати и у Србији. Још једна поражавајућа сличност лежи у томе што је влада Курманбека Бакијева скоро цели свој мандат обележила управо оном врстом лажног прагматизма, неискрене „отворености према свима“ и трулих политичких компромиса, у које се власт у Србији отворено упустила након првих удара финансијске кризе. Да не говоримо о непријатној паралели између двораца, чардака и утврђења којима новокомпонована „елита“ подједнако претрпава луксузне квартове Београда и Бишкека, а који су пали као прве жртве седмоаприлских немира.
Најбахатија „обојена револуција“ оставила је за собом опустошену касу државе, престоницу у пламену и потенцијални грађански рат између севера и југа земље. Природно се поставља питање – ко је следећи? Можда баш зато домаћи и светски медији нису нарочито склони да догађајима у Киргизији посвете пажњу коју заслужују. |