Још мало о "замрзавању" и неспојивости функција

И даље се јавности тура теза како може истовремено јавна функција са функцијом, могу и три одједном, али само ако се функционер или члан политичке странке на некој од њих „умири“ или „замрзне“. Може ли заиста председник Републике, директор БИА-е или неки други функционер да замрзне статус у странци и тако реши дилеме о неспојивости функција?

На почетку да се разјасни, „замрзавање” функције, односно чланства у политичкој странци није институт којим се бави уставно право. Отуда га нема у уставима па ни у нашем Уставу. Устав познаје неспојивост функција (инкомпатибилитет, парламентарну неподударност) како би се очувало и спровело начело поделе власти (на пример, не може се у исто време учествовати у гласању о закону и потом судити по истом закону). Не може, макар што појединац има ментални и физички капацитет за обнашање многих функција упоредо.

Додуше, „институт“ замрзавања функције или чланства у политичкој странци није измишљен данас. Скован је у дневно-политичке сврхе још ономад када се тражило оправдање да С. Милошевић, као председник Републике, остане на два чела – државном и страначком. Он је своју страначку шефовску функцију у СПС-у ставио у стање мировања (1992) јер је, као шеф државе, у исто време био представник свих грађана. Али у таквом мировању стајао је у приправности да се одмах и формално врати на чело СПС-а. Убрзо је, “на молбу сваколиког чланства”, одмрзао страначки статус (1993), спојио га са председничким и тако поново председавао државом и страначким органима. Други страначки лидер и истовремени председник Републике Б. Тадић, чак није ни говорио о замрзавању страначке функције (председник ДС-а). Додуше, Уставни суд се изјашњавао о неспојивости његовог страначког и председничког посла, али афирмативно (дозвољено је).

Шта је онда замрзавање страначке функције? То не може бити друго до правнополитички хибрид који се у уставно право покушава пресликати из других грана права – у радном праву имамо мировање радног односа, у образовању мировање студентског статуса, у привредном праву мировање привредног субјекта и сл. Битно је подвући да та реч практично ништа и не значи у уставноправном смислу, нити се игде помиње.

Замрзавање страначке функције или чланства није предмет уставног права јер не може бити уредјено уставом или законом. Оно спада у домен аутономије политичког организовања и може се уредити једино статутом политичке странке. Стога је питање да ли статут СНС-а уопште предвиђа замрзавања (мировања) функција и чланства? Али чак и да тако нешто постоји у статуту странке, то нема утицаја на уставну или законску забрану. Ако се уставом или законом забрањује страначко чланство носиоцима одређених функција (директору БИА-е или судији, на пример), или стоји уставна неспојивост функције председника Републике са другом јавном функцијом, никакво замрзавање или мировање то не може да измени. И онај коме статус мирује члан је или функционер странке, само то тренутно и формално не ради.

А зашто је битно остати у политичкој странци, макар и мирујући, чак и када сте на политички моћној позицији као што је председник Републике или директор БИА-е? Зато што је политичка странка практично главни “кадровик” функционера и извор политичког утицаја. Напуштањем странке сваки функционер би, без обзира на којој је државној или јавној функцији, смањио и чак изгубио политичку моћ.

Отуда циљ замрзавања или мировања више личи на намеру трика из домена “да се власи не досете”. Јесте неки корак промене за јавност, али не ствара реалне уставноправне последице – формално је као другачије, а суштински исто. И странка и функција.