Коментар дана

Избор патријарха - трун и балвани

Штампа
Маја Радонић   
субота, 20. фебруар 2021.

Са новим патријархом српским г. Порфиријем, а тадашњим епископом јегарским, разговарала сам пре доста година када смо радили интервју за један часопис. Док смо се договарали за интервју назвала сам га једном приликом и упитала: „Како сте, шта радите?“ На то ми је владика одговорио мирно и једноставно: „Ево шетам мало са браћом наркоманима.“ 

Та његова реченица, тако једноставно изречена, научили су ме у секунди више него што би могле стотине страница и реченица које пишу и изговарају мотиватори, психолози, духовни учитељи и сви који се труде да савременом човеку пренесу нека древна знања о човеку на модеран начин (неки успешно, неки мање успешно, неки неуспешно, но није то тема).

Схватила сам колика је моћ искрености, отвореног срца и саосећања и да те особине, које савремена цивилизација сматра недостатком, слабошћу и наивношћу, јесу права храброст и пут ка аутентичности. Говорити своју истину увек и упркос већини која сматра да су игре, манипулације и скривање пут ка моћи по светским мерилима, јесте један од најважнијих наука који нам је и сам Исус Христ оставио, уз заповест љубави, која даје храброст и радост.

Пренос устоличења новог патријарха Српске православне цркве г. Порфирија, после дужег времена носио је ону узвишену радост литургије и свечаност тренутка у коме су сви који су се срцем укључили и учествовали

Пренос устоличења новог патријарха Српске православне цркве г. Порфирија, после дужег времена носио је ону узвишену радост литургије и свечаност тренутка у коме су сви који су се срцем укључили и учествовали. Око Саборне цркве стајале су новинарске екипе, људи који нису успели да уђу, радозналци, из Патријаршије су излазили разни људи, неки у мантијама, неки у службеним оделима, и све је то повремено могло да се види у преносу.

Овога пута тако јасно се могла видети, а још боље осетити невидљива, али јасна и оштра граница између спољашњег ужурбаног света и свечаног радосног богослужења у цркви. У кадровима из цркве оживела је историја дуга више од осам векова, она посебна димензија вечности или непролазне садашњости, радост и једногласно узвикивање Аксиос, савршена хармонија гласова из хора која је пловила  преко дубоких гласова свештеника и жеља да све то траје и траје... баш како Црњански каже у Сеобама „слатко православије“.  Тако јасно се могло видети и осетити да црква, упркос свему, и јесте и није од овога света, и да је све овосветско пролазно, али да се мерила политике и света не могу никада применити на димензију тајанственог и вечног у цркви.

Иако мислимо да знамо у каквој друштвеној клими живимо, ипак смо затечени количином мржње и беса која је истог секунда када је објављено да је изабран 46. патријарх СПЦ, покуљала као гној  по друштвеним мрежама и разноликим медијима, уз такву жестину и упорност које се не би постидео ни бесни чопор када дохвати плен и не пушта док не покида све

А спољашњи свет? Па то је оно што живимо и што нам је познато, али ту почиње и проблем и решење.  Иако мислимо да знамо у каквој друштвеној клими живимо, ипак смо затечени количином мржње и беса која је истог секунда када је објављено да је изабран 46. патријарх СПЦ, покуљала као гној  по свим друштвеним мрежама и разноликим медијима, уз такву жестину и упорност које се не би постидео ни бесни чопор када дохвати плен и не пушта док не покида све.

Каквих је све ту  невероватних „поузданих“ информација написано, и то не само са тастатура декларисаних атеиста, него и са тастатура чији власници истичу да су верници СПЦ! Та наша „правоверна“ браћа и сестре, да употребим ословљавање које они користе када се крпе преко друштвених мрежа, уз обавезно праштај брате, али... пречесто заборављају оно познато „ не суди да ти се не суди“- И у том али се крије све. Сав бес, фрустрација, незнање, слуђеност од силних информација, лично незадовољство, политичка острашћеност или веровање да су позвани да бране праву веру од цркве, владика, свештеника, монаха, политике, Вучића.... пре свега од њега!

Какве супермоћи дадоше они председнику Србије и политици, мислим да би му било драго да их има, али нема их. Мораћу да разочарам све горљиве  браниоце цркве од  клера и политике, и све декларисане и скривене мрзитеље цркве, али избор патријарха није исто што и парламентарни или  председнички избори. Није ни налик!

Апостолски начин избора, ма шта ко мислио о њему, ипак даје коначну реч у избору сили Светога Духа која није од овога света и то је та тајанствена димензија цркве на коју свет нема утицаја. И није први ни последњи пут да држава жели да има утицаја у цркви, ни да га постиже у некој мери, тако је од када је света и века, а није ни цркви први пут да се суочава са тим изазовом и решава га како када зна, уме и може.

Иза цркве стоји непрекинути континуитет осмовековног трајања у случају СПЦ, или 2000 година укупно, те се ни наше данашње владике и свештенство не ослањају само на себе и своју памет, него као и сви мудри и дуговечни организми на дубоку ризницу живе традиције ( како је дефинише Т.С. Елиот у чувеном есејуо традицији)из које потичу и коју настављају до у вечност, надамо се.  Наравно да у том мноштву људи из цркве има различитих личности, као и свуда, неки су мудрији, неки јаки у молитви и(ли) подвигу, неки образованији, неки практични, неки дистанцирани, неки топлији, неки залутали, неки површни. Тако је било од када је света и века, јер шарена је Божија башта. 

То никоме не даје за право да вређа, клевета, унапред  (и уназад) осуђује мог и патријарха свих припадника СПЦ. Спадају ли у та чувена људска права која се, јел'те не смеју кршити и верска права и осећања православних, или то важи само за друге конфесије?

То никоме не даје за право да вређа, клевета, унапред  (и уназад) осуђује мог и патријарха свих припадника СПЦ. Спадају ли у та чувена људска права која се, јел'те не смеју кршити и верска права и осећања православних, или то важи само за друге конфесије? Такви новински наслови, клипови, неумесне шале, примитивизам и заслепљеност не знам да ли су запамћени икада, а када се изабере поглавар било које верске заједнице, једино што се ради јесте да се честита уз жеље да оправда одговорност која му је поверена!

И свима који сада кукају за блаженопочившим патријархом Павлом и само њега тобоже признају за патријарха, мали подсетник. Где су били и да ли су се бунили када га је Српска реч нацртала са реденицима и када су му многи замерали што није дипломата, што није речит, што није гласнији, што не лупи шаком о сто пред светским моћницима, него се само нама обраћа и говори нам молите се и праштајте? Љутио је тада многе, као и сада Порфирије унапред, а да ли то данас (поново) већина  види трун у оку брата свог, абрвно у сопственом оку не види? Или другачије мало, ко је без греха, нека баци први камен....или бар нека да времену да покаже све и посложи коцкице у један већи, сада још увек невидљиви мозаик.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]