Коментар дана

Да не будемо кaо они

Штампа
Александар Недић   
уторак, 03. август 2010.
Заједно са мојим пријатељима (нажалост, неки више нису међу живима) пре двадесет година посетили смо Равну гору, планину која у српском народу буди понос, јунаштво и достојанство. Планину на којој је пуковник Дража Михаиловић са својим саборцима рекао "не" нацизму, фашизму, робовању и окупацији.

Од мог првог одласка на Равну гору имао сам велика очекивања да ће та планина постати место обележавања српске храбрости, антифашизма и пркоса свему што је мрачно и назадно. Место где ће моћи да се поклони сенима генерала Михаиловића и његових палих сабораца. а шта смо добили?

Добили смо место где једна странка прави своје годишње окупљање присталица како би покрет генерала Михаиловића могла да искористи за пропаганду своје политике користећи и присвајајући покрет као свој политички пројекат.

Добили смо мноштво младића и девојака (нажалост, и старијих људи) који својим изгледом пропагирају изглед припадника Југословенске војске у отаџбини онако како их је приказивао и како их, нажалост, и данас на нашим телевизијама приказује комунистичко-мондијалистички савез у партизанским филмовима. Као брадате, пијане протуве које на све личе само не на људе.

Добили смо и младиће у црним униформама који су неколико година уназад чинили строј почасне гарде одевени у сивомаслинасте униформе какве су заправо и носили припадници Југословенске војске у отаџбини.

Када би се ти момци мало боље загледали у историју, увидели би да припадници покрета генерала Михаиловића никада нису носили црне униформе и да су се управо против таквих и борили (Францетићеве црне легије, италијански фашисти, немачке панцер јединице). Црна униформа није оно што треба носити на Равној гори.

Планина српског поноса претворена је у вашариште, а племенита настојања да се достојанствено укаже част слободарском духу једног народа изобличена у најобичнију пијацу украшену роштиљем и шатрама, те новокомпонованом и светском музичком понудом по светским ценама.

Због чега угледни поштоваоци лика и дела генерала Михаиловића, једне парламентарне странке која себе назива равногорском, није била у стању да ни после двадесет година свог постојња покрене захтев за рехабилитацију припадника равногорског покрета као и самог генерала?

Зашто, иако је имала градоначелнике у многим градовима Србије, па и у самом Београду, није издејствовала да се нека улица у тим градовима назове по генералу Михаиловићу?

Зашто није издејствовала да се кућа у Београду где је живео генерал Михаиловић обележи спомен-плочом,  већ се чекало да то неко други уради па да се тај успех присвоји?

Многи од нас (међу њима и ја) кукају на поплаву "партизанских филмова" на јавном сервису, па се поставља питање зашто се неко није потрудио да сними документарни филм о догађајима током Другог светског рата и учешћу Дражиног покрета у њему.

Многи ће рећи да за то нема новца. Али, ако се скупило за спомен-дом на Равној гори, за многа писанија сумњивог квалитета и истинитости, онда би се нашло и за филм о покрету генерала Михаиловића.

Зашто се, ако се толико воли Равна гора и генерал Михаиловић, не помогне Јефтићу око скупљања имена чланова ЈВУО или Самарџићу приликом писања и прикупљања документације о самом покрету.

Изнео сам само нека запажања о томе шта треба променити како би слика четничког покрета добила рам који јој припада, а припадници  покрета стекли заслужени углед. Само од нас и нашег озбиљног става према овом проблему, а то је кривотворење истине, зависи да ли ћемо исправити историјску неправду, која нам је силом и нашим сопственим немаром тако болно нанета.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]