Стјепан Месић: Нисам договарао ратове

Срби га доживљавају као симбол распада СФРЈ. Из његових уста, укоцканих у злослутно црну браду, изговорена је реченица: „Мој посао је завршен - Југославије више нема“. Данас, после двадесет година, брада је поседела, па и лице делује питомије. Речи му, међутим, нису изгубиле оштрину, иако је спреман да разјасни, објасни оно што је, каже, некада погрешно схваћено.

- Имао сам ја доста реченица које су на различите начине тумачене. Срећа што ме у Хрватској нападају усташе и усташоиди, у Србији четници и четницоиди, а кад ме нападају и једни и други знам да идем правим путем - каже у разговору за „Новости“ Стјепан Месић (77), пензионисани председник Хрватске.

* У Србији вас нису нападали четници или партизани, него људи који су волели државу чији сте нестанак славодобитно прогласили.

- Да вам кажем како то треба разумети. Мене је у Београд, у Председништво, најважнију институцију југословенске државе, послао Хрватски сабор, да га заступам. Словенија се осамосталила, Хрватска се осамосталила, Југославије, дакле, више нема. И шта да кажем? Нисам послан у Београд да отворим столарску радњу, адвокатску канцеларију... Мој посао је завршен јер Председништва више нема. Враћам се у Загреб, у Сабор који ме послао, и кажем: Југославије више нема, вратио сам се. Нема је, готово је! Шта треба да кажем: Југославија сјајно функционише, само ја тамо немам посао. Или шта је требало да урадим: да останем у емиграцији у Београду?

* Да ли је хашка пресуда генералима Готовини и Маркачу и пресуда хрватској политици етничког чишћења?

- Гледајте, треба бити објективан. Четвртина Хрватске је била окупирана, наши грађани после пада Вуковара одлазе у логоре у Србију... Тенкови су долазили окићени цвећем из Београда.

* Питање је било о судски доказаном етничком чишћењу Срба у Хрватској.

- Ако неко прогласи самосталност на територији једне државе, мораш бранити територијални интегритет. Зато је војна акција оправдана, али не и све што се у њој догађало. Дакле, нико не тврди да није било злочина, за њих се судило, суди се и судиће се. Али, да бисмо имали добре, пријатељске односе, морамо кривицу да индивидуализујемо. Нису Срби криви што је Милошевић хтео да мења границе, нису Хрвати криви што је Туђман хтео да мења границе на рачун БиХ.

* У пресуди Готовини говори се о удруженом злочиначком подухвату, што значи да је осуђена и тадашња политика.

- У то време сам био у опозицији. Правник сам по професији, и немам обичај да коментаришем првостепене пресуде. Али, направљена је грешка у одбрани, адвокатска грешка, јер је војнике требало бранити војнички, одвојити их од Туђмановог плана. Војници су били извођачи, са задатком да се одбаци противник до границе.

* Не и да се спали 20.000 кућа и протерају цивили.

- Да, али куће су паљене после. Дошао сам у Книн два-три дана после „Олује“, имао сам тамо двојицу пријатеља, Срба, који су са мном студирали, и ишао сам да видим да им се није нешто догодило. Кад сам стигао ниједно село није горело. Кад сам се тај дан враћао сва села су горела. Дакле, паљено је након што је фронт отишао даље. То су адвокати морали узети у обзир. Ко одговара за оно кад прође фронт? Органи безбедности.

* Значи, одбрана генерала у Хагу је крива за све?

- На мене се одбрана љути. Не нарочито познати адвокат из Америке, нашег порекла, Лука Мишетић, добио је 34 милиона евра за одбрану, а Готовина је осуђен на 24 године затвора.

* Осуђен је због прекомерног гранатирања.

- Али, нико није због прекомерног гранатирања Вуковара, а то је хрватски Стаљинград, сравњен са земљом.

* Зашто би Србија сравнила Вуковар ако је, како тврдите, желела да присвоји тај део територије? Није баш логично.

- Кад сам одлазио из Београда оставио сам свог човека у Председништву, у администрацији, који је, то сада могу да откријем, могао да уђе у моју канцеларију. А она је била везана са просторијом у којој се одржавало крње Председништво. Нису више долазили представници Македоније, Хрватске, БиХ, Словеније, остала четворица јесу, као и генерали Аџић и Кадијевић. И мој човек је снимао шта се разговарало. Милошевић поставља питање зашто се Армија непотребно задржава на Вуковару. Зашто не обиђе Вуковар и иде према Загребу, директно. Кадијевић одговара: Кад бисмо кренули према Загребу, док би чело колоне дошло до њега, Хрвати, који су војно ојачали, тукли би нас по боковима и остало би само чело, одсечено, а на тај ризик не смемо да идемо. Мој човек би одмах, преко Мађарске, дошао у Загреб и реферисао ми. Тако да сам већ други дан знао шта се говори у Председништву. Они су између себе гледали ко је издајник, а, видите, било је тако једноставно снимити о чему су говорили.

* Имали сте, дакле, шпијуна усред Председништва?

- Да, имао сам.

* Упрошћено, ви сте били иницијатор рата у Босни. Ваша идеја је била да се Туђман и Милошевић сретну 1991. године, у Карађорђеву, 26. марта, где је, наводно, договарана подела Босне, а све је завршено у крви.

- Видите како сте сасвим у криву. Кажем ја тада Бори Јовићу: „Да ли ви желите босанску територију?“ Боро каже: „Не!“ Да ли желите Србе из Хрватске? „Не, то су ваши грађани“. Ако су наши, хајде да преговарамо. Идемо сести за сто. Ти и ја, Туђман и Милошевић. Узмем авион, одем исти дан у Загреб, кажем Туђману: „Ови хоће разговор, јеси ли ти за?“ Каже: „Јесам, било где у земљи или иностранству“. Време пролази, у Загреб долазе стручњаци из Београда, из МУП, успостављају директну везу између Туђмана и Милошевића и они су сваки дан били на вези.

* А вас избацују из игре?

- Да, нисам био у Карађорђеву, договорили су се и срели без мене. Изненадило ме што је уопште било у Карађорђеву. Кажем Туђману: „Слушај, Франц, зашто у Карађорђеву, тамо немамо добре успомене, из седамдесетих година?“ Он мени: Није важно где ћу се срести са Милошевићем, важно је да видим шта хоће“. Вратио се из Карађорђева озарен. Није знао да глуми. Шеф кабинета Хрвоје Шаринић држи мапе под руком, положи их на сто, показује како би поделили Босну. Питам: „А где је ту Алија?“ „Кад се Срби и Хрвати сложе у шкаре ту муслимани немају шта да траже“ - каже Туђман. Дакле, нисам ја договарао рат, договарао сам да га избегнемо.

* Шта је Туђман мислио о Милошевићу?

- Никада ништа лоше о њему није рекао. Говорио је: „Енглеска, Француска, Русија подржавају поделу БиХ, и ми морамо да штитимо наше интересе у БиХ“. Био је импресиониран како Милошевић осваја просторе, а нико не реагује. И мислио да са њим може да се договори подела Босне. Кад сам ја у Београду, после седница Председништва, изјављивао да се границе не смеју мењати, Туђман би ме одмах звао и рекао: „Знаш, заборавио си рећи - силом“. Другим речима, договором се могу мењати.

* Све у свему, СФРЈ је, по вашем мишљењу, морала да се распадне?

- Југославија је имала три интегративна фактора. Први је био маршал Тито, са својом харизмом, човек који је земљу из Другог светског рата извео на победничкој страни, али не као унитарну државу, већ као федеративну републику. Други је био Савез комуниста, као вишенационална и једина странка. И, трећи фактор је била ЈНА, која је слушала Тита и партију. Тито је отишао са животне сцене, Партија се распала, а Армија је тражила спонзора. Војни врх је проценио да ће то бити Србија, Милошевић. Пошто са тим моделом државе нико није био задовољан, тражили смо нови политички договор. Мој предлог је био да орочимо конфедерацију, да републике прогласе самосталност и да у истом тренутку потпишемо конфедерални споразум на три до пет година. Ако у том периоду сви нађемо интерес, наставићемо даље, ако не - нека свако иде својим путем, као добри суседи. Србија никад на тај предлог није одговорила, осим побуном Срба.

* Зато што је мислила да је то први корак ка отцепљењу Хрватске и Словеније.

- Све би било боље од рата.

* Шта подразумевате под усташоидима, које често помињете кад говорите о стању у Хрватској данас?

- То су они који не разумеју шта је била НДХ, да то није била ни држава, ни хрватска, ни независна. То је била квислиншка творевина коју су фашисти формирали на територији Хрватске и дела БиХ. Од првог дана је почела са злочинима, да би све завршило великим бројем логора.

* Према истраживању само 27,6 одсто ученика завршних разреда средњих школа у Хрватској сматра да је НДХ била фашистичка држава. Имате ли објашњење за то?

- Нажалост, после деведесете године доста се кокетирало са усташтвом, као и у Србији са четништвом. Овде се сада много говори о такозваним комунистичким злочинима... А, гледајте, Немачка је капитулирала, и требало је да капитулирају и квислинзи и њихова војска. Међутим, и даље се воде крваве битке. На граници са Аустријом нашли су се усташе, домобрани, четници, белогердајци, черкези... Те формације се нису предавале зато што су чинили злочине за време рата и плашили су се освете. С разлогом. Па како да се преда 1.500 усташа који су четири године убијали у Јасеновцу? Како ће се предати усташе Рафаела Бобана, његове војне, где год су били хектолитри крви су проливани, како ће се предати Павелићев телесни здруг, сви се они жестоко боре да дођу некако до Енглеза, само да не допадну партизанима у руке.

* Сматрате ли и ви, као многи у Хрватској, да је кардинал Степинац штитио Србе, Јевреје, Роме и остале од усташа?

- Нисам судија. Када су тражили да потпишем за Степинца да буде „праведник међу народима“, што је признање државе Израел за спасавање Јевреја током Другог светског рата, нисам могао то да урадим. Знам да је заштитио загребачког рабина, који је једно време био у Каптолу, а онда се, наводно на властито тражење, прикључио Јеврејима. Али, знам и да је јеврејско злато, опљачкано за време Другог светског рата, нађено на Каптолу. Степинац се бранио да о томе не зна ништа, нема разлога да му се не верује, али чињеница је да је злато тамо нађено. Основни разлог што нисам потписао за Јад Вашем јесте што сматрам да Степинчев живот није био угрожен. Иако су усташе убиле његовог брата, њему живот није био угрожен, а „праведник међи народима“ је онај који је ризикујући сопствени живот спасавао Јевреје. Што код Степинца не видим.

* Да сте, рецимо, из Београда, да ли бисте без бојазни ишли аутомобилом на летовање у Далмацију?

- У Далмацији, макар у Сплиту, није лако ни Хрватима. Постоји још део радикалних елемената који не разумеју да нису народи криви, него појединци. Да сам из Београда, вероватно бих ишао, али са дозом ризика. Сада је то већ нешто једноставније, колико пратим ситуацију на мору није више чудно чути да неко говори београдски, али постоје инциденти, и то је чињеница.

Цео регион мора ући у ЕУ, све земље. Јер кад се удружи Европа, она ће бити најважнији фактор мира у свету. То још многи не разумеју. Кад Европа удружи све своје потенцијале и отвори границе, нема више мотива за рат. Управо то је важно за нас. Срби ће живети у Србији, али и у Румунији, Хрватској, БиХ, Црној Гори, Македонији, и у другим државама, али, што је најважније, и у свом укупном културном корпусу, као и Хрвати, и Немци. И нема више мотива за рат.

(Вечерње новости)