Слободан Павловић: Обама спреман за трећи заливски рат

Легенда каже да је шпански освајач Ернандо Кортез спалио своје бродове кад се 1519. искрцао у Мексику да би показао својима (а и онима које је напао) да је повлачење искључено као опција у тој експедицији. Барак Обама, ишчуђују се амерички медији, од викенда наовамо чини нешто „веома слично“.

И то не само експлозивним упозорењем да „кад САД кажу да је неприхватљиво да Иран поседује нуклеарно оружје, ми мислимо то што говоримо“, већ и још експлозивнијим образложењем да та његова изјава подразумева и „војну опцију“.

Истини за вољу, Обама само наставља традицију својих претходника према којој се, по потреби, и у јавним иступањима демонстрира безрезервна подршка израелском савезнику. У изборној години приметно се појачава интензитет те савезничке пиротехнике, тако да није изненађење што су учестале поруке Беле куће у стилу да се „неће оклевати ни у коришћењу војне силе у одбрани америчких интереса“, а све то у контексту дилеме хоће ли појачане санкције, комбиноване са дипломатским притиском из УН, смањити тензије у средњоисточном региону, кад је реч о текућем заоштравању између Израела и Ирана.

Та прича и та регионална криза, разуме се, уопште нису од јуче. Обама се оглашавао већ пар пута током свог мандата, али веома је приметно (неки кажу и веома индикативно) то што он никад није бивао толико бескомпромисан и категоричан, као што је сада. Конкретно, знало се и раније, приликом избијања таквих криза и пратећих реаговања са вашингтонског врха - чак и кад се и потезала претња „војном опцијом“ - да би то са америчке стране, у операцији заустављања иранског нуклеарног програма, евентуално подразумевало коришћење свих расположивих средстава осим слања бомбардера и ракета. Односно, да би се - у случају да се ни у некој таквој варијанти не дође до жељеног епилога - за ту кризу пронашло неко следеће најмање лоше решење те врсте.

Сад, међутим, то више није случај. У реаговању на недавну посету израелског премијера Нетањахуа САД, Барак Обама је, пред ТВ камерама, јасно и гласно обзнанио да ће зауставити текућа настојања Ирана да се домогне нуклеарног наоружања. Не да ће то покушати, не да ће у том настојању урадити „све што је могуће“ - већ да ће то и учинити. Тачка.

Протеклих дана, у првим реаговањима америчке јавности после потпаљивања тог Обаминог фитиља, евидентна је сагласност превасходно у процени да се стигло до прекретнице у дуготрајној иранско-израелској конфронтацији. „Спуштајући своју излазну рампу, председник је обема странама недвосмислено најавио своју одлучност да се реши проблем. Његова је порука режиму у Техерану: немате избора око тога да ли ћете поседовати или не нуклеарну бомбу - на вама је једино да одаберете да ли ћете сами прекинути њену даљу израду или ћете се определити да вас ми у томе зауставимо“ констатовао је тим поводом уводничар Хералд Трибјуна, уз подсећање да се од Тел Авива, у паралелној поруци из Беле куће, тражи да се не пренагљује са неком исхитреном одлуком. А, све то са закључком да се Обама не противи евентуалном израелском ваздушном удару, „али тражи одлагање таквог решења - у настојању да се обезбеди време за појачане економске санкције и пратећи дипломатски притисак којима би се Иран ипак принудио на повлачење“.

Медијска варничења тог типа све су чешћа, што је подстакло и дебату у престоничком Институту за мир на тему „САД и трећи Заливски рат“. У тражењу одговора на кључну дилему хоће или Барак Обама - после својих претходника Џорџа Буша старијег (1991) и млађег (2003) - бити трећи амерички председник који је увео земљу у још један рат на Средњем истоку - учесници су се сагласили у процени да би, „без обзира на додатне изазове текуће предизборне кампање“, то био потез који би, у садашњој ситуацији, знатно више штетио него користио националној и међународној безбедности.

„Прошли пут, ратни бубњеви попут ових које сад чујемо, одвукли су нас у трагичну инвазију и дугогодишњу окупацију Ирака са циљем да се ликвидира Садам Хусеин. Ако дозволимо да нас сад ти исти бубњари поново испровоцирају и гурну у рат против Ирана, то прети далекосежним и, извесно је, још много тежим последицама. Наравно, има пуно јаких разлога за забринутост због иранског нуклеарног програма. Али, то и не значи да би реаговање нашим војним ударом - или обезбеђивањем подршке израелском нападу - обавезно било ефикасно, још мање мудро. Искуство нам не препоручује ни једно ни друго“, закључио је на ту тему вашингтонски Пост. Уз препоруку Обами („ако му већ није до трећег Заливског рата“) да ка излазу из садашње кризе настави садашњим паралелним колосецима - дипломатијом и даљим економским санкцијама против Ирана.

(Данас)