Славој Жижек: Живимо усред мрачног периода, наша дужност је да подржимо отпор Курда

 Живимо усред мрачног периода у којем чак и речи које наши велики медији користе да описују ужасе који су у току, мистификују ситуацију на смешан начин.

Када су недавно САД прихватиле 59 Бура из Јужне Африке, званично оправдање је било да они беже од геноцида над Бурима који се тамо дешава, док се стварни геноцид у пуном опсегу у Гази квалификује као (претерана, можда) самоодбрана Израела. У тако мрачном периоду знаци који дају наду су драгоценији него икад.

Један од таквих догађаја била је једногласна одлука ПКК (Курдистанске радничке партије да 12. маја послуша савет свог лидера Абдулаха Оџалана (у затвору више од две деценије)) да се ангажује у потпуном распуштању организације. ПКК је милитантна политичка организација и наоружана герилска група примарно са седиштем у планинским регионма с већинским курдским становништвом југоисточне Турске, северног Ирака и североисточне Сирије.

Основан је 1978. и учествовао је у асиметричном рату у курдско-турском сукобу (са неколико прекида ватре између 1993. и 2013–2015). Иако је ПКК у почетку тражила независну курдску државу, 1990-их се њена званична платформа променила у тражење аутономије и већих политичких и културних права Курда унутар Турске.

Последњих деценија, ПКК се не само приближила мирном решењу већ се сам Оџалан, учећи у затвору, такође бавио дубоким размишљањима о питањима као што су феминизам и филозофским питањима. Укратко, ПКК је постао покрет који је у потпуности био део модерне левице.

Последице ове преоријентације осетиле су се и међу Курдима ван Турске. Оно што се догодило у Ирану 2022. године – такозвани протести Махса Амини – имало је светско-историјски значај. Протести, који су се проширили на десетине градова, почели су у Техерану 16. септембра 2022. године, као реакција на смрт Амини, 22-годишње жене курдског порекла која је умрла у полицијском притвору.

Њу је на смрт претукла патрола за навођење, позната као исламска „полиција морала“, након што је ухапшена због „неприкладног“ ношења хиџаба.

Протести су комбиновали различите борбе (против угњетавања жена, против верског угњетавања, за политичку слободу против државног терора) у органско јединство.

Иран није део развијеног Запада, па се Зан, Зендеги, Азади („Жена, живот, слобода“, слоган протеста) веома разликује од МеТоо покрета у западним земљама.

Ирански протести мобилишу милионе обичних жена и директно су повезани са борбом свих, укључујући и мушкарце – нема анти-мушкости, као што је то често случај са западним феминизмом. У томе су били заједно жене и мушкарци, непријатељ је био верски фундаментализам подржан државним терором.

Мушкарци који су учествовали у Зан, Зендеги, Азади знали су да је борба за права жена такође борба за сопствену слободу. Демонстранти који нису били Курди су такође видели да угњетавање Курда ограничава њихову сопствену слободу – солидарност са Курдима је једини пут ка слободи у Ирану.

Ирански протести су тако остварили оно о чему западни левичари могу само да сањају. Они избегавају замке западног феминизма средње класе тако што директно повезују борбу за слободу жена са борбом жена и мушкараца против етничког угњетавања, верског фундаментализма и државног терора.

Шта је са замерком да је ПКК ипак почела као агент насилне борбе? ПКК је овде само следила опште правило отпора: ако хоћете да будете озбиљно схваћени, треба почети са претњом насилним отпором. Када мирни преговори победе оружани отпор, оружани отпор је уписан у резултат.

Наши медији воле да помињу као два успешна испреговарана решења успон АНЦ-а на власт у Јужној Африци и мирне протесте које је предводио Мартин Лутер Кинг у САД – у оба случаја је очигледно да је до (релативне) победе мирних преговора дошло јер се естаблишмент плашио насилног отпора (радикалнијег крила АНЦ-а као и америчких црнаца). Укратко, преговори су успели јер их је пратила злослутна претња оружаном борбом.

Изненађење (за наше западњачке очи) јесте: како се то могло догодити у Курдистану? Курдистан се на Западу још увек генерално посматра као место бруталног племенског ратовања, наивног поштења и осећаја части, али и сујеверја, издаје и трајног окрутног ратовања – готово карикатуралног варварског Другог европске цивилизације.

Ако погледамо данашње Курде, не можемо а да не будемо изненађени контрастом са овим клишеом – у Турској, где релативно добро познајем ситуацију, приметио сам да је курдска мањина најмодернији и најсекуларнији део друштва, на дистанци од сваког верског фундаментализма, са развијеним феминизмом итд. (Само да поменем детаљ за који сам сазнао у Истанбулу – ресторани у власништву Курда не толеришу ниједан знак сујеверја)

У свом првом мандату, Трамп је покушао да оправда своју издају Курда (опростио је турском аташеу за курдску енклаву у северној Сирији) напоменом да „Курди нису анђели“ – наравно, пошто су за њега једини анђели у том региону Израел (посебно на Западној обали) и Саудијска Арабија (посебно у Јемену). Међутим, у неком смислу, они ЈЕСУ једини анђели у том делу света.

Њихова судбина чини Курде узорном жртвом геополитичких колонијалних игара: распоређени дуж границе четири суседне државе (Турске, Сирије, Ирака, Ирана), њихова (више него заслужена) пуна аутономија никоме није била у интересу и платили су пуну цену за то. Да ли се још увек сећамо Садамовог масовног бомбардовања и гасног тровања Курда на северу Ирака почетком 1990-их?

Недавно, када је ИСИС доминирао великим деловима Сирије и Ирака, Турска је играла добро испланирану војно-политичку игру, званично се борећи против ИСИС-а, али ефективно бомбардујући Курде који се заиста боре против ИСИС-а. И да ли треба да нас чуди што је јак део курдских снага – Пешмерга, „стати испред смрти“ – састављен од жена које су стекле легендарни статус снајпериста.

Последњих деценија, способност Курда да организују свој заједнички живот тестирана је у готово јасним експерименталним условима: у тренутку када су добили простор да слободно дишу ван сукоба држава око себе, изненадили су свет. Након Садамовог пада, курдска енклава у северном Ираку се развила у једини безбедан део Ирака са институцијама које добро функционишу, па чак и с редовним летовима за Европу.

У северној Сирији, курдска енклава са средиштем у Роџави била је јединствено место у данашњој геополитичкој збрци: када су Курди добили предах од својих великих суседа који су им иначе све време претили, брзо су изградили друштво које не може а да се не означи као стварно постојец́а утопија која добро функционише. Из сопственог професионалног интереса, приметио сам напредну интелектуалну заједницу у Роџави где су ме више пута позивали да држим предавања – ови планови су били брутално прекинути војним тензијама у тој области.

Али оно што ме је посебно растужило је реакција неких мојих „левичарских“ колега којима је сметало што су и Курди морали да се ослоне на америчку војну заштиту – шта је требало да ураде, ухваћени у тензијама између Турске, сиријског грађанског рата, ирачког хаоса и Ирана? Да ли су имали другог избора? Да ли треба да се жртвују на олтару антиимперијалистичке солидарности?

Зато је наша дужност да у потпуности подржимо отпор Курда и да ригорозно осудимо прљаве игре које западне силе играју са њима. Док суверена држава око њих постепено тоне у ново варварство, Курди су једини трачак наде. И ова борба се не води само у вези с Курдима, већ и у вези са нама самима, у вези с тим какав глобални нови поредак настаје.

Ако Курди буду напуштени, биће то нови поредак у којем неће бити места за најдрагоценији део европског наслеђа еманципације. Ако Европа скрене поглед од Курда, издаће саму себе. Европа која изда Курде биће прави Европастан!

Стога би требало закључити да је Абдулах Оџалан ништа мање него курдски Нелсон Мандела: његов предлог да се ПКК сама распусти је аутентичан храбар чин укључивања у борбу за мир.

Осим њега, треба поменути барем Марвана Баргутија, палестинског Манделу који такође две деценије седи у израелском затвору. Шта ће произаћи из самораспада ПКК зависи од турске владе – да ли ће прихватити понуду искреним контра-гестом?

Овде је хитно потребан снажан међународни притисак на Турску, а дужност свих нас је да се у томе ангажујемо.

(Данас)