Хроника

Ружа Ћирковић: Зашто Душан Петровић не поднесе оставку

Штампа
понедељак, 06. јун 2011.

За јадну позицију у коју је запао Петровић има само једно оправдање: није поучно у предизборној години раскидати с (лошим) континуитетом

ОЈ СРБИЈО НИГДЕ ЧОВЕКА НЕМА: Као послушан војник партије Душан Петровић је послушно Влади Србије предложио да субвенције пољопривреди Војводине остану по старом. У реду, партије и јесу полувојне организације. Ако желиш по сваку цену да останеш у организацији, не можеш истовремено да останеш и на слободи. Или, што је својевремено укапирала једна моја колегиница: у партији најгоре пролазе они који су били унутра, па хоће напоље.

Али, као одговоран човек и грађанин Србије, коме је дато да одлучује пре свега о општем интересу, Душан Петровић је, пошто је обавио партијски задатак, требало да поднесе оставку на место министра пољопривреде. И стави га на располагање Бојану Пајтићу, који је председник војвођанске владе и администратор пољопривредних субвенција. Пајтићу тај терет не би тешко пао. А много тога би тај велики корак олакшало и самом Петровићу. Он нема свог Вучелића, Басару или нешто томе слично што би за њим завапило: не остављај нас у овом одсудном тренутку, човече! Петровић, међутим, неће поднети оставку. Јер се то просто у комунистичком режиму као чин личне одговорности изобичајило. Јер чин личне одговорности је на неки начин и чин личног протеста, а код комуниста се, као што је познато, није имало против чега протестовати. Сад се има против чега протестовати, али обичај је обичај. Душан Петровић, дакле, неће поднети оставку. Али пошто је изгубио поверење оних који су победили, он ће вероватно добити сенку. Некога на неком недефинисаном месту у Министарству задуженог за континуитет са Сашом Драгиним. За јадну позицију у коју је запао Петровић има само једно оправдање: није поучно у предизборној години раскидати с (лошим) континуитетом, ако нећеш да изгубиш изборе. Јесте, само у једном случају, ако си изборе већ изгубио, па те практично ништа не кошта да се мало жртвујеш за опште добро.

КО ЋЕ ОДБРАНИТИ МИЛАНА БЕКА:Да не би Душана Петровића и Бојана Пајтића, личност прошле (а богами и многих других недеља) био би Милан Беко. Пошто ја нисам навијач него новинар, нећу се бавити свеопштим навијањем у овом случају. Тек, Милан Беко је вешто у јавну расправу, а и правни промет убацио две правне дилеме, које су правницима можда јасне на први поглед, а мени су занимљве и на први и на други поглед. У случају Луке Београд, Беко ће очито играти на танку жицу ретроактивне примене закона, која њему ускраћује оно што је као право већ добио на располагање, пре него што је важећи закон ступио на снагу. Није истина да се закон не може примењивати ретроактивно, може, али само кад је повољнији за онога на кога се примењује него што је било законско решење које му је претходило. Пошто се закон не прави за појединце него за целу популацију (пред законом су сви једнаки), ја се питам шта се дешава, ако је законско решење у ретроактивној примени повољно за већину становника, иако није за све. Друга дилема коју је Милан Беко убацио међу нас, да се њоме забављамо, јесте питање да ли је довољно да човек нешто призна, па да му се то припише као власништво или као дело. Дакле, Милан Беко је признао да је већински власник „Вечерњих новости“, па да је дужан да испуни обавезе које из тог власништва проистичу. Али Комисији за хартије од вредности то признање није довољно ни да одобри евентуалну понуду за преузимање свих акција Новости, коју би објавио Милан Беко, ни да покрене законом прописану процедуру уколико он ту понуду не би објавио. А пошто су фирме, преко којих је бизнисмен Беко наводно већински власник из реда оф шор компанија, Комисији за хартије од вредности наводно није лако да валидност његовог признања провери. Мада ни ја нарочито не верујем ни Милану Беку ни Комисији, признајем да им је изговор правно више него утемељен. О томе да је Верица Бараћ поново отворила питање првобитне приватизације „Вечерњих новости“, кад се увелико манипулисало проценом вредности фирми - кад је фирми било у интересу да спољних акционара буде што мање, процена мања; кад је фирми било у интересу да спољних акционара буде што више, процена небу под облаке - о томе сада не бих да размишљам јер би отварањем тог питања, тек настао потпуни хаос.

(Данас)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]