Радмила Накарада: Да ли Србија има своју стратегију?

Српска држава је доспела у категорију оних држава (слабих) које се сматрају да су онеспособљене да саме (аутономно) преузму одговорност за властито функционисање. Међутим, у случају новоуспостављеног партнерства, механизми спољне регулације настављају да репродукују српску државу као слабу (а самим тим и неодговорну), да је редефинишу, европеизирају посредством десуверенизације

Ако се између опредељења Србије да постане чланица ЕУ и осмишљавања властите стратегије развоја стави знак једнакости, питање из наднаслова може изгледати сувишно. У том случају, занемарљива је чињеница да нисмо и не можемо учествовати у осмишљавању садржаја европског пројекта, да нисмо у позицији да га пропитујемо и прилагођавамо специфичним околностима које одликују наше друштво, јер сам модел ЕУ надилази заплете које културне, економске, политичке разлике могу створити. ЕУ себе представља као творевину која је овладала способностима да са наднационалног, такорећи, трансполитичког нивоа, заступа интересе свих грађана, без обзира на националну државу којој припадају.

Одговори/знања, механизми/инструменти су освојени, преостаје добровољно усаглашавање и примена стандарда оних који теже њеном придруживању. Разлике између унутрашњег и спољашњег, националног и транснационалног се у том случају све мање распознају, или сасвим бришу. Споља дефинисани налози, приоритети, брзина промена су управо оно што и ми сами желимо, чему тежимо, како у сфери економије, образовања, судства, тако и у сфери медија, мањинских права итд.

ШТА НАМ ГОВОРИ „СТАЊЕ НАЦИЈЕ“

Питање из наднаслова, међутим, престаје бити сувишно када погледамо „стање нације“, учинке приватизације, распрострањеност корупције, политичке расколе, растуће социјалне неједнакости, нарасла незадовољства и неповерење грађана, изостанак одговора на кључна питања државног устројства. Одговорност за све крупне унутрашње запретености можемо приписати карактеру политичке (и интелектуалне) елите, њиховој недоследној посвећености европском пројекту, али тиме бисмо пружили само део објашњења за ситуацију у којој се налазимо. Потпунији одговор захтева да се и шири, структурални темељи унутрашњих заплета размотре, да се што је јасније могуће расветли и разлучи локални простор одговорности од карактера глобалних токова, наддетерминанти. Уколико се у том правцу упутимо, онда би одговор на постављено питање био не само да Србија нема своју властиту стратегију, него и да не може да је има. Не може да је има због природе српске државе и изостанка унутрашњег консензуса.

Структурални разлози се односе на трансформацију норме суверенитета до које је дошло после завршетка Хладног рата. Раније прокламована правна једнакост држава без обзира на њихове различите капацитете се сада битно сужава, активном спољном интервенцијом и широко успостављеном спољном регулацијом (од одређивања структуре буџета, цене енергената, типа власничких односа, садржаја образовних програма, вођења спољне политике, начина решавања унутрашњих сукоба) којој су изложене слабе државе. У постхладноратовском периоду, чињеница да државе располажу различитим капацитетима се управо узима као основа за нарушавање права на државни суверенитет, аутономију. Нарушавање права на суверенитет се претвара у нови налог за оне које представљају јаке и моћне државе – преузимање одговорности за редефинисање/ изградњу држава. Изградња државе се оправдава безбедносним ризицима и претњама које слабе (неуспешне) државе могу произвести, али и новопрокламованом етиком о заједничкој одговорности јаких и развијених за управљање слабим државама. Наводна рационална процена нове опасности и морална одговорност за судбину појединих држава у ери глобализације води новом партнерству (између неравноправних актера), тј. подели суверенитета, новим облицима потчињавања, интервенционизма, доминације.

Другим речима, новолансирани пројекат изградње државе представља, како указују, В. Робинсон, Д. Чандлер, нови облик интервенционизма. Државе се изграђују на новим правилима подређивања. Отуда сервилности, о којој се ових дана много говори у нас, представља опште место, конститутивну одредница нове норме суверенитета, тј. десуверенизације. То је последица поствестфалског пројекта који је на делу, а он почива на драстичној асиметрији моћи, (ново)успостављеним зависностима и редефинисању ризика и претњи који сад укључује слабе и неуспешне државе. Слабе државе немају потребне капацитете да управљају властитим друштвом, да обезбеде потребну стабилност неопходну за безбедност великих и моћних држава. На основу тога, суверенитет се мора делити, „партнерски“ однос између спољашњих и унутрашњих актера успостављати како би такве државе постале способне да се понесу са постојећим изазовима.

ПРИЗИВАЊЕ ПРОТЕКТОРАТА

Српска држава је доспела у категорију оних држава (слабих) које се сматрају да су онеспособљене да саме (аутономно) преузму одговорност за властито функционисање. Међутим, у случају новоуспостављеног партнерства, механизми спољне регулације настављају да репродукује српску државу као слабу (а самим тим и неодговорну), да је редефинишу, европеизирају посредством десуверенизације.

Чињеница да значајан део локалне елите ограничавање аутономије, „представља као акт суверености“, да се унутрашњи актери уздижу/опстају на темељу спољњег легитимитета, да је њихова одговорност према спољашњим носиоцима моћи често већа него према властитим грађанима (на темељу овог запажања многи аутори су објашњавали разлике између изборних обећања партија и програма спровођених после освајања власти), говори да је спољашње постало конститутивно за унутрашње, спољни актери саставни део унутрашње конфигурације власти. У таквим околностима је тешко постићи ублажавање, превладавање унутрашњих подела. Напротив, оне се појачавају, јер је „интернационализован начин вођења унутрашње политике“, унутрашњих трансформација. На тај начин се слабе државе инкорпорирају у глобалне токове и интегришу у густу мрежу спољних регулација.

Спољни актери немају циљ да граде консензус између заступника различитих, а реалних интереса, већ их елиминишу, потискују, делегитимизирају. Уместо да се стабилност гради на темељу унутрашњег консензуса, његове претпоставке се поништавају, а услов стабилности постаје спољне условљавање, спољна регулација. Локални актери се третирају као неспособни да постигну стабилност и развој без спољне помоћи. Такав однос према самима себи изражава се и посредством свих оних гласова који говоре да Србију само и даље треба притискати, условљавати, кажњавати да би се привела европској цивилизацији. Тиме се заправо учествује у десуверенизацији и призивању (неформалног) протектората.

На основу наведеног, наш закључак је да у условима десуверенизације (а она је пропраћена и деиндустријализацијом) Србија нема своју националну стратегију (као што је и многе друге слабе државе немају), а да је и има не би могла да је спроведе.

Излагање професорке ФПН за округлим столом о теми „Да ли Србија има своју стратегију”, у Француској 7, у организацији УКС, Центра за националну стратегију и НСПМ

(Печат)